Lopov nisam ako kradem od sebe
delić onog iskonskog osećanja davnog
jer zaboravih već dokle to život seže
zaključane behu svetle misli sećanja ranog
–
Pritiska me čežnja za uspomenama divnim
prohujale slike što u vremenu stoje
žalim za vremenima i žal me čini kivnim
za onim livadama punim vedrije boje
–
Sada je sve, o, već tako mrtvo
sećanja blede i ostaju replike tog trena
nekada živahno, srce, postalo je krhko
od nekada čoveka ostala je sena
–
Iščezao je život i više me nema
za stolom da govorim još mi nije selo
u sopstvenim redovima previše me ima
postao sam zrna peska tek malecki deo
