1. poglavlje
Prelazim prstom preko umornog čela, izdahnuvši nad pogledom puta natopljenog čistim, svetlucavim snegom. Osećam toplinu u svojoj sobi, ali najednom prestaje. Oštrina hladnoće koju donosi zima, iznenađujuće je jača.
Već nedelju dana kad god zaronim u san, sanjam belu postelju. U zamračenoj sobi, u sredini, nalazio bi se krevet, a u njemu nečije prekriveno telo koje bi nizalo trnce niz moju kožu. Moje noge bi bile ukočene, svaki delić mene bi stao nad tim prizorom, nemajući snagu da zatvorim oči ili da vrištim iz sveg glasa kako bih se probudila. Obuzimao bi me strah, ali i želja da vidim lice čoveka koji je pod pokrivačem. Ali, plašim se. Jako se plašim.
Šta ako je to neko od mojih?
Strah mi uzima razum u svoje ruke.
Ali pokušavam da se vratim u stvarnost. Godinama živim sama udaljena od mnogih poznanika. Jaka sam.
Iznenadno čujem jako iritantno zvono na svojim vratima. Ustajem sa kauča, uređujući svoje šiške i u trenu se nađem u mračnom hodniku. Otvaram vrata od svog stana i zatičem pred sobom nekakvu kutiju, zajedno sa papirićem na kome je zapisano moje ime . Videvši da je samo kutija ispred mojih vrata, počinjem da razgledam levo i desno, u nadi da ću ugledati možda nekog ko je ovo doneo.
Nije se čak ni predstavio.
Uzimam u rukama vrlo tešku kutiju i nogom zatvaram vrata iza sebe, krenuvši odmah prema dnevnoj sobi.
Pred sobom zatičem nered kao i obično. Od silnog posla nemam vremena da uredim svoj stan, tako da bude makar malo uredan i lepog izgleda na pogled.
Ostavljam kutiju na stolu, pomerivši sve silne drangulije koje su se mogle naći – od čaša, nekih zastarelih knjiga koje sam pronašla pa do cigareta i upaljača. Da, pušač sam. Aktivan sam pušač od svoje dvadesete godine.
Kajem se i dan danas što sam uzela to u svojoj ruci. Bila sam isuviše mlada da bih marila da li je opasno ili ne. Rizikuješ dok ne shvatiš cenu toga. A onda se kaješ.
Razmišljam da li da otvorim kutiju i iznenadim se nekim običnim papirima ili možda nekim kolačima koje bi moja majka rado poslala.
Nije ih slala odavno. Nedostaje mi ukus njenih poslastica.
Okrećem se i zatičem sebe u ogledalu. Gledam svoje umorne oči i lice koje silno govori – potreban ti je odmor.
Tvrdoglavo odmahujem glavom, zateknuvši na radnom stolu običan, kuhinjski nož, te ga uzimam u svoje ruke i krećem da sečem kutiju.
Baš su se potrudili da se ništa unutar nje ne slomi. Kao da očekujem neku vazu ili bilo šta stakleno. Nestrpljiva sam itekako.
Uspevam da skinem sve one slojeve i da se približim svom cilju. Osakaćenu kutiju ostavljam po strani dok razgledam nekakvu još manju kutiju koja izgleda kao nešto što bi svakoj devojci nacrtalo osmeh na licu.
Kutija sa pismima.
Ali pred očima mi se javlja neki nalet deža vu-a dok je opipavam sa svih strana.
Nije stara. Ručno je pravljena i za razliku od nekih, kvalitetna je. Obojena je toplom, jarkom crvenom, boje vina.
Neka osoba očigledno zna da volim crveno vino.
Ne znam što mi to pada na pamet i zbog čega mislim da mi je ovo poslala osoba koju možda znam ali, odgurujem sve po strani i ovog puta uspevam da saznam šta se nalazi unutar malene kutije.
Svaka moja uspomena od pre pet godina se najzad vratila. Svaki osećaj krivice, plač, jecaj, bes, reči ljubavi i rastanak moje duše sa drugom.
Pucanje mog srca i neizlečiva bol koja me je pokrila celu. A ovog puta, vraća se u obliku pisama.
Primećujem da se nalazi papirić u kome piše od koga je, a zatim od iza par napisanih reči koje me iznenađuju.
„Od Ethana Barlow-a, za devojku koja je usrećila mog, još uvek ne, prežaljenog sina. “
Osećam toplinu suza i spustam se u stolicu, i dalje držeći papir u rukama. Već priželjkujem dane i čoveka koji je otišao, ostavivši me tako da više nikad ne kročim kroz grad u kome je nekada sve bilo drugačije. U gradu koje je moje ranjeno srce obožavalo i zaljubljivalo se svaki put kad oseti parfem momka koji me je na čudnovat način izlečio, dobivši zauzvrat osećaj kao da sam prošla kroz trnje jedne sveže ruže.
Drhtavim rukama otvaram kovertu. Miriše poput njega. Pisao mi je on pisma i ranije.
Čim svojim prstima ispravim list, počinjem da pratim svaku reč napisanu crnim mastilom. Ovo je njegov rukopis. Prepoznajem ga i nakon toliko vremena.
„Suviše me je sramota da započnem sa rečima poput „Voljena“ ili „Draga“, te ću započeti tvojim imenom.
Ruth. Jedna jedina. Znam šta ćeš sada reći. A to je da sam gad. Svakako sam to zaslužio čim si svoj pogled usmerila prema slobodi o kojoj si dugo sanjarila. Ja ti je nisam pružio. Pogoršao sam stvari.
Sećam se kao da je juče bilo. Godine prolaze brzo poput metka, sećanja su mi kao senke, a tvoje oči mi se pričinjavaju tako da pomislim da sanjam. Viđao sam te i u snovima. Ali svaki sam je bio poput najgore noćne more. Tako sam jednom sanjao belu postelju. U njoj sam ležao ja, sav nepokretan. Preko puta mene si stajala ti, uplašena, krvavih očiju od silnog plakanja.“
Zaustavljam se na tren, pokušavajući da obrišem suze koje klizaju niz moje obraze, padajući na pločice.
Sanjao je isti san kao i ja. Ali kada?
Nastavljam dalje, smognuvši dovoljno snage iako mi ruke drhte, od hladnoće ali i od sećanja na njega.
” Nisam mogao ništa, ali jedino što sam mogao da pretpostavim je da je to bio samo jedan znak za ubuduće. Takođe i znak da više nikad neću moći da te pogledam u oči.
Tačno tri meseca nakon našeg rastanka, saznao sam da imam tumor. Mislio sam da će mi se drugačije vratiti za sve.
Ali Ruth, odbio sam lečenje i celo vreme provodio u našoj kolibi. Mislio sam o nama i znaš, nikad mi nije bilo dosadno.
Nedostajala si mi, a da ja to sebi nisam želelo da priznam. Pokajao sam se, gorko pokajao.
Nakon tebe, izgubio sam sve što sam ikad imao. Moje bogatstvo je ostalo, ali ti nisi. Zapravo, moje najveće bogastvo si bila ti, Ruth. Zato, ovo pismo pišem sa gorkim suzama u očima, dok ležim u bolničkoj postelji, očekujući drugi svet. Nadam se da ćeš mi oprostiti, ako ne na ovom onda na onom svetu. Nisam te zasluživao od početka, ali dok budeš čitala ovo, zapamti jedine vredne reči koje sam izgovorio.
Ne dozvoli da bogatstvo pomuti tvoj razum, Ruth.
Od Džejmsa Barloa, za devojku ko
ja me je naučila šta znači ljubav. ”
2 godine kasnije
Ne znam kako sam skupila hrabrosti da se nađem pred Džejmsovim grobom, tako da budem smirena. Nakon dve godine, zajedno sa svojim mužem, ostavila sam cveće na njegovom grobu, potpuno skrhana od bola iako se dobro držim.
Prisetila sam se svih naših sećanja i kad god pogledam u svoju burmu, vratim se u stvarnost. Srećna sam, ali prva ljubav ipak ostaje kao nešto nezaboravno. Moram reći da me je Džejms, pored svih naših besmislenih svađa, naučio mnogo tome.
Oprostila sam mu.
Iz svoje torbe, vadim onu crvenu kutiju sa svime što je došlo sa njom. Pismo sam dugo krila u fioci svoje sobe i podsećala samu sebe na njega kad god ga uzmem u svoje tanane ruke. Osećala sam nespokoj i mislim da je sada vreme da se oprostim sa svime.
Ostavljajući kutiju sa pismima pored ruža koje sam ostavila, zatvaram jedan deo svog srca, otvarajući novi.
Dolazak mog sina na ovaj svet predstavljao je novi početak. Nazvala sam ga po njemu, a osećaj kao kroz trnje jedne sveže ruže odavno je obrisan, zamenjem samo srećom.
E.S.
