Sedeo je sam. U plavom džemperu boje pokislog mora i farmerkama, delovao je napeto. Knjiga koju je do maločas čitao, stajala je na stolu odgurnuta u stranu. Kao da je upravo to što je pročitao izazvalo neku buru u njemu. Pa je knjigu odbacio kao i misli koje su sa njom navrle.
Koka-kola, koju je pio mirisala je na slatkoću i taj se miris oko njega volšebno širio. Podsećao ga je na detinjstvo, na mladost, na devojke sa kojima je izašao na sastanak prvi put.
Sve su one bile lepe, fine, pristojne devojke. I on, Vuk, bio je podjednako pristojan i fin. Ipak, nekako ne dovoljno zainteresovan. Brzo bi mu sve dosadile, gubio se u razgovorima, temama, u njihovom slislu za humor. Smejale su se one, smejao se i on. Uzalud. Ništa ga se nije ticalo.
Otpio je gutljaj slatke, braonkaste tečnosti. Mehurići su mu dodirivali nos dok je jezikom opipavao lepljivi ukus gazirane tečnosti. Ponovo je dohvatio knjigu i neko vreme je samo držao u rukama i ćutke je posmatrao. Šta mu reči u njoj poručuju? Da je čovek sam, da umire sam. Da je život pust i težak. Nelagodan. Da brzo prolazi. Da žali za propuštenim prilikama. Da ne može nazad, na početak neke priče. Njegove priče, priče sa njom.
Ponovo je vratio knjigu na sto, ovaj put sporije, lagano, da ne probudi likove iz njenih korica, da mu se ne obrate, da mu ne pomute ponovo um, da mu ne kažu da je kraj. Kraj! Sa njom.
Levim kažiprstom je malo po malo gurao knjigu na drugom kraju stola koji je nemo stajao ispred njega, u nekom čudnom savezništvu sa knjigom. Protiv njega. Sve je nekako protiv njega. Danas, od ranog jutra, natmureno nebo i hladan, oštar jesenji vazduh. Protiv njega!
Pogledao je u svoje prste, duge i spretne šake muškarca koji je znao šta hoće. Oh, uzdahnu. Da li je znao? Baš šta hoće? Trebalo bi da je tako, da zna, da je siguran. Muškarci trebaju da znaju sve. Da ćute, mudruju, da se smeju i plaču, da to ne pokazuju. Da ništa, nikome, nikada ne pokazuju. Zar ne? Da li muškarci uvek i o svemu ćute? O ljubavi, strahu, mukloj tišini, sreći…Da li on o svemu ćuti?
Da li je o njoj ćutao? Da li je ćutao i kad je otišla?
I dalje je posmatrao svoje prste, još uvek hladne od vetra koji je nosio i poslednje listove sa golih drveća. Do vraga i lišće, pomisli. I knjiga i reči koje spašavaju i kažnjavaju. Zgrabio je knjigu sa stola i uzeo šal sa stolice koji je nemarno, muški prebacio oko vrata. Dug, teget kaput je prebacio preko leve ruke i odgurnuvši sto krenuo ka izlazu. Što pre da uhvati hladan jesenji vazduh. Da udahne oštrinu koja će mu pomoći da sakupi gustiš od emocija koje su se gurale u njemu. Da izađu, na vazduh, napolje, kao i on što je želeo. Sve je u njemu krenulo da traži neki spas. Beg. Izlaz. Od sebe samog.
Otvorivši vrata, vazduh mu je oštro i brzo prostrujao telom, kroz plavi masivni muški džemper, vrativši mu nalet emocija nazad odakle su i došle. Unutar njega, u sam kraj levog grudnog koša.
Ostala je samo flašica koka-kole i čaša, skoro puna sa braon, gaziranom slatkom tekućinom koja se još klatila od siline teturanja stola koji je pri izlazu slučajno, malo jače udario.
A onda su se i mehurići soka polako, sasvim polako, umirili.
Muzika je prigrlila tišinu i tiho joj zapevala:
Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve
Čulo se samo kako ptice pjevaju
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice
Pustio suze da se same slijevaju.
