Milan je ćutke posmatrao granje koje je jak, olujni vetar bacao čas ulevo, čas udesno. Njegov stan je bio na visokom spratu, tako da je vetar uspevao da melodiše u gotovo svim pukotinama prozorskog okna. Krupne kapi kiše udarale su po staklu i njemu je taj zvuk prijao. Kiša mu je maglila vid, ili je to bilo od migrene. Nije bio siguran.
Danas je pozdravljao ovo bučno zavijanje vetra koji je gladno hučao. Svaki zvuk bi Milanu ovog trena dobrodošao, samo ne onaj iz susednog stana. Muzika otuda mu je donosila primitivno zavijanje u kojoj bi malo-pomalo upadali pijani muški i ženski glasovi. Kako je samo narodna muzika opijala prostu masu!
Najednom mu se stvorila slika pred očima. Neartikulisana grupa muškaraca i žena koja je zanosno upadala u trans na tekstove narodnih pesama. U njima su gotovo uvek sadržane reči poput: proklet, dabogda i slične kletve ostavljenih i razočarenih u ljubav.
Bože, pomislio je Milan posmatrajući lišće koje se na granama istrajno odupiralo vetru da se ne otkine i odleti ko zna gde. To su ljudi koji obožavaju narodnjake i kojima su isti u venama, a obično su rokeri po potrebi i vrsni poznavaoci muzike onda kada zatreba. Da se uklope u društvo, da smuvaju neku devojku ili da ostave utisak ko zna gde i kome. To su ljudi koji ne čuju tekstove pesama niti ih reči zanimaju. Ljudi kojima reči u muzici nisu bitne, ne vrednuju ni reči u svakodnevnom govoru.
Kako iko može da uživa u muzici a da ne oslušne reči koje je prate? Tu vrhunsku umetnost poezije koja se odvaljuje od nečije duše i stapa u muziku koja joj daje još dublji smisao. Kakvi su to ljudi koji ne poznaju njegovu muziku koja uništava i spašava u isto vreme?
Milan je čvrsto zažmurio, glavobolja je postala nepodnošljiva. Imao je utisak da se olujno nebo njemu sručilo na glavu. Zvukovi oko njega postali su preteški, škripavi, cvilili su mu oko ušnih resica. Duboko je udahnuo. Imao je utisak da je taj trenutak preteško podnosio.
Uzeo je telefon sa stola i potražio bežične slušalice koje je koristio za trčanje. Prstima je pretražio svoju plejlistu na telefonu i brže-bolje tipnuo play. Pulp je zagrmeo u njegovoj preteškoj glavi, reči su se otkidale iz Kokerovih grudi.
Oh, the boys all loved you, but I was a mess
I had to watch them try and get you undressed
We were friends, that was as far as it went
I used to walk you home sometimes but it meant
Oh, it meant nothing to you
‘Cause you were so popular…
Milan je skinuo crvenu karo košulju i ostao u beloj majici. Gotovo se bacio na krevet sklopljenih očiju, prepustajući se muzičkoj grmljavini koja mu je opuštala svaki mišić u napetom telu. Dugim prstima leve ruke prošao je kroz crnu, gustu i kovrdžavu kosu koja mu je neuredno padala na sada već opušteno lice izrazitosvetle puti i tamnih, krupnih očiju.
Zvuk ga je i sada spasio kao i mnogo puta pre toga. I to savezništvo je samo on razumeo, sklopivši ga sa muzikom pre mnogo, mnogo godina. Još dok je bio klinac koji je izlaz tražio i pronašao u najmoćnijoj, nevidljivoj sili na svetu. Muzici.
