2. poglavlje
Come back and stay
Ema je polako zaboravljala Kostu. Činilo joj se, da je teret koji je nosila u grudima polako popuštao. Kao da se bura misli i osećanja polagano, vremenom utišavala. Čežnja za njim je napokon zgasla.
Proleće je, svojim nedokučivim čarima, toplinom i pupoljcima lečilo njenu setu i tugu. Život koji se dešavao i koji je oživljavao oko nje, zaživeo je i u njoj. Nova jutra su joj donosila mir i spokoj koji joj je dugo vremena bio stran. Mirisni vetar vukao je za ruku da krene dalje. Što dalje od Koste.
Muzika je nije više podsećala na njega. Raspevane note ponovo su dobile svoj prvobitni smisao, razigravanje duha i tela. Mogla je čak i da zapevuši, a da ne pomisli na njega. Kosta, njegov nemirni duh, polako je u njoj bledeo. Otrgao se je iz njenih ruku, izgubio iz njenog oka, nestao sa njenog lica. Kukavički je od nje pobegao.
Ema je dugo njega krivila. Oteo joj je vedrinu, smatrala je. Ispumpao vazduh iz pluća, sakupio leptiriće ispod njenog pupka i nestao. Onako kako se i pojavio u njen život. Nenadano. A ona ga je pustila iz svog srca zauvek. Zatvorivši za njim preteška vrata, uz jak i teatralni tresak. Rešena da ih njemu više nikad ne otvori.
– – – – – –
Dan je bio sunčan, vetrovit. Topao i suv vazduh joj je mrsio ionako već umršene lokne, bacajući ih čas na jednu, čas na drugu stranu. Lice joj se predalo njegovim naletima, pri čemu joj se koža lica naprezala u odbrani. Nosila je crne naočare za sunce kako bi se od sunca sakrila. Bleštavilo svetlosti joj nikada nije prijalo. Nosila je izbledele, uske crne farmerice, široku belu majicu i crne, duboke starke. Ubrzala je hod. Desnom rukom je pridržavala kaiš na tašni kako joj ne bi spao sa ramena. Nervozno se poigravala lupkajući kratkim, bezbojnim noktima o metalnu kopču. Razmišljala je kako nije volela besprekoran manikir. Nisu je privlačile stvari za kojima su druge žene prosto ludele. Ali zato me je privlačio Kosta, kao i sve ostale žene. Nasmejala se na ovu pomisao. Sela je u bašti kafića uživajući u prigrljenom misrisu kafe i okolnih mirisnih cvetova.
Jednom rukom je pridržavala šoljicu tek pristigle kafe. Drugom je kašičicom lagano mešala ukrug slatku, mirišljavu penu od mleka. Nemo je posmatrala mali vir usred braon tekućine. To ju je podsetilo na susret koji se nikada zapravo nije desio sa Kostom. Ali koji je ona veoma priželjkivala. I iznova zamišljala u svojoj glavi.
Nervozno ga je čekala da se pojavi. Uzimala je i vraćala šoljicu kafe sa stola. Iako su se već poznavali odranije, ovo je njihov prvi zvanični susret udvoje. Kosta je pozvao na kafu ne nagoveštavajući da li je poziv prijateljski ili nešto više od toga. Emi se Kosta već pomalo dopadao. Zbog toga je pomalo nervirao.
Vrata kafića su lupila. Hladan, zimski vazduh kao da se uguravao u toploj prostoriji da se ugreje. Najednom bi ispunio svojom oštrinom svaki ugao. Krupne, kristalne pahulje vešto su se lepile za kapute i kape posetioca koje su otresali prilikom ulaska u kafić.
Šta ako ne dođe? Šta ako je zaboravio? Mogao bi da se javi, da pošalje poruku. Ema je već zamišljala najgori mogući ishod. Ha! Ne bih se iznenadila mnogo. Takvo ponašanje nekako ide uz njegov prenaduvani karakter. Zašto je uopšte pristala na susret?
Ema se najednom trže. Iz misli je prenu blagi dodir ruke na njenom ramenu. Nije primetila da je Kosta stigao i da veselo posmatra njen simpatičan, naprasit izraz lica. Za razliku od nje, Kosta je nekako delovao opušteno i smireno. Razvukao je svoj šarmantni osmeh (njoj je već tog momenta sve postalo šarmantno u vezi njega), vidno raspoložen što je zatiče tako nespremnu. Ema naglo uspravi svoje držanje, prikrivajući svoju nespremnost i nesigurnost. Popravi nabor na teškoj, zimskog plisiranoj suknji i pokaza mu rukom, uz osmeh, da sedne preko puta nje. Kosta skinu jaknu i privuče stolicu bliže njoj. Ema se malo zbuni osećajući njegovu blizinu, te malo udalji svoju stolicu kao da brani svoj nevidnjivi prostor. Svoju granicu.
Nekoliko pahulja se zadržalo u njegovoj kosi. Ema mu, bez razmišljanja, otrese namokreni pramen. Kao nestašnom detetu. Utom, shvativši ovaj trenutak prilično intimnim, nervozno sklopi svoje prste u šaku. Razmenili su poglad i na trenutak zaćutali.
Ostatak susreta protekao je uglavnom dobro. Zadovoljavajuće. Razgovor je tekao lagano, pri čemu je uglavnom Kosta pričao. Ema bi, s vremna na vreme, prekrštala ruke, a potom ih spuštala u krilo ispravljajući nepostojeće nabore na suknji. Smejala se. Kosta je umeo da je nasmeje.
Glasni kikot devojke sa susednog stola prenu Emu iz sanjarenja. Bio joj je potreban trenutak da shvati gde je. Ona podiže svoj pogled sa šoljice kafe koju je lagano kašičicom mešala ukrug. Ugledala je Aleksandra, sa kojim je dogovorila prvi dejt. Veselo joj je prišao poljubivši je u obraz. Uzvratila mu je smeškom.
Vreme je prolazilo, dok je Aleksandar pričao o filmu koji je nedavno gledao. Nije ni primetio da se Ema isključila iz razgovora. Since you’ve been gone, I shut my eyes, And I fantasize, That you’re with me. Zgrabila ju je pesma Pola Janga (Poul Young), koja se čula u kafiću.
Ema se blago nasmejala pokušavajući da sasluša svog sagovornika. Da otpusti svoje misli.
Misli koje su se sve češće i bez najave vraćale u prošlo vreme. U prošlost, koja je pratila kao puževa sluz, ostavljajući nevidljivi trag.
Trag, koji istom jačinom i dalje peče.
