Igra II

3. poglavlje

Give me the words

Kosta i Lana su žurno koračali ka njenom stanu. Vetar je najavljivao promenu vremena. Mirisalo je na kišu. Prelepo, koloritno lišće, nošeno je udarima vetra u male vrtloge. Kosta je jednom rukom držao Laninu ruku, dok je drugom štitio oči od čestica prašine koje su se lepile za njegove guste tamne trepavice trepavice.

Vraćali su se sa proslave rođendana njegovog druga. Aleksa je voleo okupljanje sa svojim najboljim prijateljima i često je organizovao njihove susrete. Njegov rođendan je bio samo jedan od povoda za glasnu muziku i alkohol. Kosta nije voleo gužvu, nikad preterano nije ni uživao u alkoholu, ali je voleo Aleksu i njegov veseli duh. Tako su večeras, Lana i on sedeli dokasno u noć i opuštali se uz fensi muziku i sumnjive koktele.

Ako se izuzme prevelika gužva, dim i preglasna muzika, veče i nije bilo tako loše. Kako se sa Lanom već neko vreme ”viđa”, činilo mu se da su njihovi susreti još uvek pomalo napeti. Tako je bilo i večeras. Nekako se previše trudio da se zabavi, da se opusti. I što se više trudio, toliko mu se činilo da nikako ne uspeva. Osmeh, koji je njemu uvek lak i vedar, sada se nekako činio usiljen, silom namešten. Imao je osećaj da su ga usta zabolele od sjajnoseprovodim izraza lica.

Lana je, s druge strane, bila previše (ili se tako bar njemu činilo), opuštena. Moglo bi se reći baš vesela. Oči su joj svetlucale sjajem koji je malo bio od alkohola a malo od leptirića u stomaku kada je pored Koste.  Bila je jedna od onih devojaka koje nisu komplikovale odnose i sa kojima je lako postići dogovor. Lani se Kosta toliko dopadao da je lako i prečesto klimala glavom, preglasno se smejala na svaku njegovu mlaku šalu. Htela je da mu se dopadne.

Kosta je navukao kapuljaču od jakne na glavu kao da je hteo da se skloni, da se osami nakon burne večeri. Lana je veselo cvrkutala pored njega, zadovoljno ga stiskajući prohladnim prstima. Njenom raspoloženju, najava lošeg vremena nije uticala. Dok su koračali, Kosta je sve vreme za korak bio ispred nje, dok je ona sve više usporavala hod. Iz daleka su delovali kao raštimovani instrument koji se trudi da se nekim čudom sinhronizuje.

Stigavši ispred zgrade, Kosta je otvorio masivna vrata na ulazu i pustio je Lanu da zakorači unutra. Ponudio joj je, da je isprati do vrata njenog stana. Lana je graknula od zadovoljstva. Lift je bio prostoran i lep, nedavno renoviran, u kome se čula tiha muzika. Kosta je tek tada pustio Laninu ruku i okrenuo se ka ogledalu lifta. Ugledao je tada list u kosi. Strgnuo je kapuljaču i protresao rukom ne bi li guste vlasi oslobodio trunčica.

To beše pokret koji ga je načas zbunio. Trenutak, koji je potrajao, držao je njegove prste u kosi. Tada je u odrazu ogledala video Nju. Sećanja na Emu su ga progonila.

U mislima mu je samo blicnula slika Eme, kako mu, bez razmišljanja, otresa namokreni pramen. Kao nestašnom detetu. Kosta je primetio kako je nervozno sklopila svoje  prste u šaku. Razmenili su poglad i na trenutak zaćutali.

Za Kostu je taj momenat značio početak. Kosta je upravo tada kliknuo na Emu. Od tog trenutka, činilo mu se da je brzo i lako zavoleo Emu. A znao je da sve što je lako i brzo na početku – ima spori i težak kraj.

Te večeri, Kosta se vratio kući. Izvinio se Lani zbog čudnog ponašanja, pravdajući se glavoboljom i mučninom od sumnjivih koktela. A zapravo je hteo da što pre bude sam. Otključao je vrata svog stana u kome ga je, već po navici, dočekala muzika sa radija koji je neprestano slušao. Zavodljivi, koketni glas grupe Nuvel vag (Nouvelle Vague), dodatno je pojačavao osećaj nepotpunosti i samoće u njemu. „But the way that I feel about you. Is  beyond words“.

Ne stigavši još da upali svetlo, izvadio je mobilni telefon iz džepa jakne. Na ekranu je svetlucala poruka od Lane ali nije je pročitao. Ukucao je Emin broj telefona, koji je znao napamet, u nameri da napiše poruku. Obema rukama držao je telefon, palčevima spremnim za tipkanje.

Tipnuo je poruku.

Pojavio se plavi tekstualni oblačić. Poruka je poslata.