5. poglavlje
Oh, let’s go back to the start
Ema je prestala da se viđa sa Aleksandrom. Rastali su se onako kako su i počeli. Polako i smireno bez iskri i varnica. Svaki kraj je jednak svom početku. Nije bilo drame ni suza, nije bili tuge ni radosti. Njihova veza je prosto bila ravna linija. Nije odgovarala Eminom temperamentu niti je pothranila njenu potrebu. Aleksandar nije bio dinamičan, filmski strastven ljubavnik. Ipak, nije bio ni bezobrazan niti svadljiv. Jednom rečju, bio je dosadan Emi. Mada su njoj većina ljudi bili takvi. Prozračni i jednobojni, naporni za uzaludno i beskorisno čavrljanje.
Prestala je da ga zove i on je prestao da joj se javlja. Bio je kraj među njima koji oboma nije teško pao. Ema je osetila neko olakšanje, kao da može napokon da udahne punim plućima. Stalno je sa sobom vukla teret te neuspešne veze koja je nije ispunjavala. Sada, kada je ponovo bila slobodna, nije želela da se ponovo vezuje za nekog muškarca koji će joj ionako brzo dosaditi. Rešila je da ovaj put ponovo bude sasvim sama. Da nastavi svoj život koji je izgubio smisao sa pogrešnim ljudima.
Razmišljala je stalno o Kosti iako to nije želela. Kad god bi joj se misli zapetljale u njegovoj kosi ili se mrsile sa njegovim prstima, trgnula bi se kao iz sna. Kako je vreme prolazilo, nije više bila sigurna da li je to bila ljubav ili prevelika strast za nekim koga ne može da ima. Igra u kojoj neće pobediti. Ništa u vezi sa njim joj i dalje nije bilo jasno osim činjenice da ga više ne želi u svoj život, kao ni bilo kog drugog muškarca koji će je na njega podsećati. Na poraz.
Vratila je svoju platnu karticu u novčanik a potom i u torbu. Sunce je skoro bilo u zenitu, vrelina se širila asfaltom. Tražila je hladovinu svojim koracima kako bi sprečila oštru glavobolju koja se u pulsirajućim otkucajima najavljivala. Podigla je pogled pravo i malo u daljini ugledala dobro poznatu figuru muškarca koga nije želela da sretne.
Kosta joj je dugačkim, sporim koracima nailazio u susret isprva ne primetivši je. Zanimao se starim, dobro poznatim stihovima Koldplej grupe (Coldplay) koje je čuo u prolazu. Nobody said it was easy, It’s such shame for us to part…Šetao je pogledom levo-desno, zaokupljen trenutno lakim mislima koje su ga usput pratile. Šarenilo boja i mirisa godilo je njegovom ukusu i raspoloženju. Neka vedrina i dobro raspoloženje talasali su mu se po površini kože, igrajući se sa nakostrešenim dlačicama na njegovoj desnoj nadlanici. Danas je dan koji obećava dobre vibracije, vedro pomisli baš u trenutku kada je ugledao Emu koja mu se odvažnnim koracima približavala. Pogled mu je najpre odavao sumnju i nevericu da je to baš ona, s obzirom da mu se do tada često priviđala u drugim ženama. Na tren bi je ugledao u devojci koja nije nimalo ličila na Emu. Tek tada bi shvatio da mu se Ema samo priviđa.
Ipak, ovaj put je bio siguran da je ona. Njen pokret tela, nogu, stav. I njen pogled. Zakovan za njegov. Hladan, topao. Nedokučiv. Strašan i prelep u isto vreme. Nemiran. Pogled koji je u njemu budio upravo to. Nemir.
Telo mu je zadrhtalo a kolena pomalo postala želatinasta. Ovaj susret ga je iznenadio koliko i nju. Ipak, Ema nesigurnost u svom držanju ničim nije pokazivala. Njena tvrdoglavost je ovde pobedila. Namera joj je i bila da ga nadigra na brzinu, na kvarno. Na prepad. U tome je i uspela. Čvrsto uperivši zenice u njegove ona je vodila Igru. Kosta joj se povinovao ovaj put. Hteo je da zastane, da joj nešto kaže ali je oklevao. Kolena su ga učinila nesigurnim. Zastao je samo na tren, neprimetno. U prolazu, gotovo je dodirnuvši rukom kao u pokušaju da je zaustavi. Da zaustavi vreme koje među njima beskrajno i izdajnički teče i koje ih sve više razdvaja. Hteo je da joj pogledom objasni sve. Da joj kaže „Fališ“, „Nedostaješ“. Da joj kaže ono što Ema već odavno zna. Da je voli.
Ema se samo krajičkom usana nasmešila, više očima nego zubima i prošla pored njega ne zaustavivši se. Dah, koji joj se stegao u grudima, napokon je oslobodila iz napumpanih pluća. Duboko je izdahnula i udahnula. Jednom. Drugi put. Prsti na desnoj ruci su joj se zarivali u dlanu koji ju je sada već boleo. Srce je bubnjalo u kolenima kad je stisak šake popustio.
Ema je podigla zid koji Kosta više nije mogao da preskoči. Shvatio je, da je Emu izgubio. Srce mu je bubnjalo u grudima a kolena klecnula. Šarenilo boja i mirisa više mu nije godilo, već mu je pod jezikom ostavljalo neki sluzavi trag. Kao da je progutao komad nečeg bajatog. Nastavio je da se kreće sporo i odvažno sa dlanovima stisnutim u pesnicu, čije je stisak polako popuštao.
Znao je šta mu je činiti. Ema mora ponovo biti njegova.
