6. poglavlje
Baby, that ain’t for me
Znala je da će joj se uskoro javiti. Nakon njihovog poslednjeg susreta, čekala je Kostinu poruku. Prošao je dan, dva, tri. Strpljivo je čekala da se javi onda kada je njemu odgovaralo. Nehajno i iznenada, kao da se među njima ništa ružno nije desilo. Kao da je nije povredio.
“Hej”, napisao je.
Ema je osetila blagu nervozu, više iz razloga što je čekala ovaj trenutak i što je znala da ovaj put mora mudro da odigra. Staloženo, hladno i bez emocija. Pobediće ga njegovim oružjem. Ponašaće se prema njemu onako kako se on sve vreme ponašao prema njoj. Ravnodušno i nezainteresovano.
Znala je ta će ga taj potez razbesneti. Zaboleti. Naslućivala je njegove okidače jer je poznavala sebe. Jer su njih dvoje isti.
“Hej”, odgovorila mu je nakon par minuta. Kosta je ovaj put odmah pročitao poruku i bio spreman za razgovor sa njom. Ema je znala u kom smeru će teći razgovor. Poziv za seks, zapravo njegovo uporno insistiranje da se vide jer je navikao da dobije šta poželi.
“Hoćeš da se vidimo?”, odmah joj je poslao poruku. Ema je ćutala. Nije bila sigurna da li da mu odgovori ili ne. Osećala je grč u stomaku. Diši Ema, samo diši, podsećala je sebe.
“Ne”, odgovorila mu je hladno.
“Šteta”, napisao je Kosta.
Emi je srce jače zakucalo. Uspeo je svojom hladnokrvnošću da je iznervira. Očekivala je ovako nešto sa njegove strane. Ili ćutanje ili blago talasanje njenih nerava.
“Kosta”, napisala je Ema u poruci. “Gotovo je.”
“Ne sviđa mi se Ema koja je sa tobom bila, ne sviđa mi se njeno ponašanje. Ja više nisam ona. Promenila sam se. Iskreno, ni ti mi se ne sviđaš. Ne želim te više”.
Poslala je poruku dok su joj prsti podrhtavali.
Čekala je odgovor kao i napad sa njegove strane. Znala je kako da pokrene buru u njemu. Onu koju on neće uspeti da kontroliše.
Srce joj je ujednačenim ritmom hlasno lupalo. Uši su joj zujale a lice joj je gorelo.
Čekala je. Čekala je kraj koji će joj on nesvesno ponuditi. Čekala je teške reči koje će je od njega zauvek osloboditi. Posle kojih ništa više neće biti isto.
U tom trenutku primila je fotografiju od Koste koju isprva nije smela da otvori. Palacem je tipnula na ekranu i pred sobom je ugledala prelepu i nasmejanu devojku.
Lana, devojka čije ime nije znala ali ju je prepoznala iz kafića. Ispod fotografije Kosta je slučajno ili namerno poslao svoju prepisku sa Lanom u kojoj je razmenjivao nežne reči. One koje njoj, Emi, nikad nije poslao. Nežnost koju je ona toliko želela od njega a koju nikad nije dobila.
Zatom joj je usledila još jednu poruku. “Moja devojka Lana. Prelepa je, zar ne?”
Ema je uspela da se pribere tek toliko da napiše ok. I ništa više. Iako je imala utisak da umire, da joj se kameni zid strovalio na grudima. Da ne može da diše. Osetila je nalet jakih, konfuznih i razarajućih emocija. Bes, ljutnju, tugu, strah. Sve odjednom. Imala je neverovatnu želju da mu nešto ružno odgovori. Da ga rečima jako, jako povredi. Kao što je on nju uspeo da slomi. Da mu vrati istom merom.
Ipak, znala je da mora da ćuti. Da je to jedini način da sebe spasi od kasnijeg stida i kajanja. Htela je baš ćutanjem njega da povredi.
Znala je sa je Kosta čekao njenu reakciju. Odgovor. Napad.
Ali nije želela da mu ovaj, poslednji put udovolji.
Držala je telefon i dalje u ruci koju je bezvoljno spustila da pada pored tela.
Zaćutali su oboje. Samo su se u daljini čule melodične reči Tedija Svimsa. I don’t want to lose you, baby. But I can’t play this game no more.
Tišina je tupo ispunjavala prostoriju i kao svaki kraj jako, jako je bolela.
