Umoran sam. Umoran, ponovio je, ovaj put tiho. Znao je da nema ko da ga čuje. Zujalo mu je u ušima.
Voleo je tišinu u svom stanu ali ovaj put mu je ona delovala zastrašujuće. Tišina u trenu njegov umorni duh transformiše. Otvorio je frižider kako bi se rashladio flaširanom vodom ali je u desnom uglu ugledao jednu, usamljenu limenku piva. Ruka je sama krenula ka njoj. Nije uživao u ukusu piva ali danas mu se dopala ideja da alkoholom misli umiri. Kad to već nije uspevao da učini trezan. Da se sredi.
Na kratko ošišanoj smeđoj kosi primećivale su se kapi znoja koje je jako sunce napolju izmamilo sa njegovog temena. Raskopčao je letnju lanenu košulju koja je prekrivala njegovo jako muško telo. Ostao je samo u njoj i boksericama, naravno i u sportskim čarapama koje je i po vrućini nosio.
Lenjo se vratio sa pivom u ruci u ogromnu i pustu trpezariju. Seo je na stolicu osećajući kako se ogromna težina njegovog mesa i kostiju strovalila na tvrdu drvenu površinu. Telo kao da nije pripadalo njemu, kao ni um. Od premora nije uspevao da uspostavi red reči i misli koje su se haotično ređale jedna za drugom.
Duboko je udahnuo. Jednom. Drugi put. Otvorio je limenku piva te nadjačao tupu ćutnju koja mu je, još jednom, zaverenički potvrdila užasnu samoću koju je trenutno osećao. Otpio je dugačak gutljaj gorke tečnosti. Pivo je imalo ukus tišine kojoj se sa lakoćom predao.
Bol. Osećao je nešto što ga je podsećalo na bol. Možda teskoba u grudima. Neizmerna količina tuge, straha, zabrinutosti, stida. Ovo nisam ja, pomisli. Primetio je kako mu se grudni koš ubrzano podiže i spušta. Uznemirenost ga je ščepala kao nikada pre. Ovo nisam ja, ponovio je uplašeno.
Skockan i doteran, jak, hrabar, nasmejan. Ove snažne ruke, ramena, osmeh. Odeća koju nosim, pantalone koje su kupljene na nekom drugom kraju sveta, košulja koja prkosi zatucanoj sredini, tetovaža na levom palcu. Sve to što vidiš spolja. To nisam ja. To je slika o meni koju želim da vidiš. To je zid do kog ćeš moći ruke da mi pružiš. I tu se naše poznanstvo završava.
Sve ostalo, iza, unutra u meni. Ti ne poznaješ. Tebe nema. Ne dam ti da zaviriš. Sve ostalo, unutra, to sam ja. Onaj koga nikad upoznati nećeš. Strah me je. Ako ti dozvolim da priđeš, tama će te progutati. Tama koja mene uzima iz dana u dan. Ja se nje više ne bojim. Ali ti. Ti ćeš se prepasti. Zažalićeš što si me upoznala. Ja ću te povrediti.
Graške znoja su ispunile svaku poru na njegovom telu. Znao je da mora da se pokrene ili će ga strah i teskoba pobediti. Biće poražen sopstvenim oružjem. Sobom.
Odgurnuo je limenku piva na stolu i ustao sa stolice toliko naglo da mu se na trenutak zamaglilo pred očima. Izborio se sa sopstvenom težinom tela, kao da je neki težak teret podigao. Skinuo je sve sa sebe i utrčao pod hladan tuš. Dopustio je da mu voda spere, ne samo znoj sa tela već i strah i tugu. Nesreću.
Ovlaš se obrisao peškirom i tako svež i polumokar navukao odeću na sebe. Sportske čarape, naravno. Bele bokserice. Čistu, letnju lanenu košulju i pantalone sa nekog drugog kraja sveta. Patike i naočare za sunce. Muziku u ušima. Osmeh na licu. Snagu u telu, muževnost u očima. Hrabrost.
Lakim pokretima je otključao vrata svog stana i krenuo da traži. Ljude, koje nije poznavao. A ni oni njega. Sa takvima je bilo najlakše.
