Koliko smo godina potrošili u pokušajima da se dopadnemo drugima. Roditeljima, nastavnicima, poznanicima, partnerima pa i sopstvenoj deci. Večito preispitujući tuđe namere i postupke, dešifrujući njihove reči, poglede i pokrete. Šta drugi o nama govore? Šta misle zapravo o nama?
A ti neki drugi, oni ne razmišljaju o nama već preispituju naše namere i postupke, dešifruju naše reči, poglede i pokrete. Pitaju se šta mislimo o njima.
Tako svi živimo u tuđim okvirima i prema tuđim pravilima. Sve u nadi da se jedni drugima dopadnemo.
Godine i iskustvo (uglavnom loše), polako nas oslobađaju društvenih stega i nesigurnosti. Učimo o osvajanju lične slobode. Skidamo sa sebe ciglu po ciglu nakupljenog tereta, svog i tuđeg. Učimo kako je život jedan i da smo mi jedini njegovi gospodari.
Jer stariti ne znači samo promeniti lični opis. Postoji mnogo smisleniji razlog starenja a to je iskoračiti iz sebe zarobljenog i sluđenog. Pokidati stege i okove svega što te guši i umanjuje. Prihvatiti sebe dobrog i lošeg. Živeti po svojim pravilima koja nisu baš svima po volji.
Jer starost je sama po sebi privilegija koju će samo neki iskoristiti. I u toj privilegiji treba uživati, nepokoren.
