Brisači na automobilu su škripavo brisali kišu sa šoferšajbne. Napolju se magla podigla, bila je gotovo čista, zimska noć. Denini hladni prsti, koji su dotad čvrsto stiskali jedni druge u šaku, krenuli su da pojačaju muziku sa radia. Pesma Creep (Radiohead), polako se zahuktavala. Dena se spremala za gromoglasni refren.
What the hell am I doin’ here?
I don’t belong here
Pesma kao da joj je nešto poručivala. Pronašla se u rečima. Dena bi se u svim rečima dobre pesme pronašla. Reči su umele da joj dodirnu dušu kao i sama muzika.
Sedela je ćutke neko vreme u autu dok je pesma trajala. Ovo sada, Dena pomisli, to je muzika samo za nju. Zaustavila je brisače i pustila kišu kao raspletenu kosu da se slobodno preda svojoj vremenskoj prirodi. Kiša je znala svoj put i pravac, za razliku od nje.
Utišala je muziku već na pola pesme, najviše joj se dopadao prelaz sa omamljujuće uvertire na nadolazeću vrelinu. Pesma je vodila ljubav. Ona je prekinula njen zavodnički čin. Bila je nestrpljiva, nervozna. Čekao ju je Jakov, u toploj sobi, tamo na kraju ulice.
Već je mogla da ga vidi kako je opušten i već za nju zagrejan. Želeo ju je. Kao i ona njega. I tu se sva njihova dalja priča završavala. U želji i žudnji. U površnim slojevima erosa.
Tišina u automobilu opominjala je Denu da se pokrene. Činilo joj se da sedi dugi napaćeni sat, sama. Ona ne razmišlja. Ljudi obično sede sami kako bi razmišljali. Ne i Dena. Ona je razmišljala u svim drugim prilikama osim u tišini i samoći. Tišina joj je bila saveznik, u njoj bi Dena sebi dopustila da joj vreme stane. Da ne prolazi, da u njemu baš ništa ne oseća. Ni hladnoću, ni toplotu, niti prolaznost života. Samo mirovanje, kao da pluta na sred okeana. Sama.
Na tren je zažmurila, potom se pokrenula. Činilo joj se da je suviše ošto, suviše naglo taj pokret učinjen. Kao da se otrgao njenoj kontroli, njenim delom mozga koji je zadužen za te pokretačke mehanizme. Izašla je iz automobila i lupila vratima malo jače nego što je navikla. Nego što je trebalo.
I u tom trenu, u najkraćem mogućem trenu u kome je trebala da se samo okrene i krene ka Jakovu, u toploj sobi i njihovim žudnjama, uhvatila je svoj odraz lica na staklu automobila. Tačnije, ugledala je svoje oči, tamne. Krupne i tamne oči koje su je oštro posmatrale. Pametno ili sumnjičavo, nije bila sigurna.
Ipak, jedno je jasno videla. Odsustvo sjaja u njenim očima. Još uvek je držala ključeve od automobila u rukama, u nameri da isti zaključa ali je i dalje nepomično stajala. Posmatrala sebe. Sebe tumačila.
Kiša je kvasila njenu gustu tamnu kosu. Trebala je samo da pretrči do Jakova, u njegov zagrljaj. Dena je i dalje stajala. Na kiši. Nepomična. U glavi su joj pevali stihovi.
I’m a weirdo
What the hell am I doin’ here?
Dena je hladnom rukom otvorila vrata automobila i ponovo sela za volan. Automobil je zabrundao pri paljenju, muzika se automatsku uključila. Mutilo joj se u glavi, nije razaznavala stihove pesme, ali dok se auto polako kretao, znala je da joj se sjaj u očima povratio.
Da je oživela.
