Zaboravljaš datume, imena, događaje. Brojeve telefona, ma nikad se nisi ni trudio da ih zapamtiš. Uzaludan je to posao. Zaboravljaš melodiju svoje omiljene pesme, nazive ulica i njihove brojeve sakrivene iza nespretnog oluka. Zaboravljaš boju glasa onih koje više nema. Zaboravljaš pojedina lica ljudi koje često ne srećeš. A dešava se, da ti se najednom stvori slika tog istog čoveka još kad je bio dete. Sećaš ga se iz osnovne škole. Kao da ga upravo posmatraš dok jede sendvič koji je poneo od kuće, kako čkilji na suncu u pletenom džemperu.
Zaboravljaš pojedine susrete, delove razgovora, teme oko koje ste se prošle nedelje raspravljali.
Gospode, zaboravljaš i bivšu ljubav, njegovu boju kose, očiju! Ipak, naslućuješ njegov miris, koji te vodi kroz sećanja, čist i svež. Otmen.
Zaboravljaš s kim si išao na maturu i koje si cipele tada nosio. Da li si se na kraju odlučio za one što ne žuljaju? Ili si cele večeri proklinjao sebe zbog loše odluke? Do vraga, ne sećaš se!
Zaboravljaš neke reči koje su te povredile. Mada, naslućuješ, pomalo poraženo, da ih tvoje telo na neki čudan način pamti. Sećaš se dobro kako su te opekle. Uh, a njih bi baš voleo da zaboraviš.
Zaboravljaš gde si bio za svoj prošli rođendan. Jednom si duvao svećice, onako, fazona radi. Da li je to bilo pre dve godine? I to zaboravljaš?!
“Čega se onda sećaš?”, zabrinuto se preispituješ.
Gle čuda! Ne treba ti mnogo da se setiš.
Sećaš se dodira, zagrljaja, topline, nežnosti i sigurnosti. Ne sećaš se jasno lica mnogih ljudi, ali dobro pamtiš kako si se zbog njih osećao. Sjajno, bedno, ravnodušno, zabrinuto, ljutito, tužno, srećno, nepoverljivo, uplašeno, voljeno.
Voljeno! E, tih se ljudi itekako sećaš.
Uzdišeš pobedonosno sa olakšanjem. Više se ne brineš što si druge tako lako zaboravio. Neka si.
