Krsta bi svake večeri dolazio u pab kako bi, kao slučajno sreo Unu. Svake večeri prolazio je kroz isto stanje. Početna euforija i prikrivena radost mešali bi se sa zaglušujućom slutnjom i tinjalom nervozom. Nadao se da će baš večeras imati sreću i da će je sresti. Veselo bi se spremao za neizvestan susret, slušajući neku muziku koja bi ga dodatno oraspoložila, nešto kao prstohvat magije u koju je on još uvek verovao.
Krsta je živeo svoju magiju. Nije bio jedan od onih ljudi koji veruju u kojekakve gluposti, vradžbine i prežvakane babske budalaštine. Ipak, verovao je u neku svoju, samo svoju magiju.
Nosio je u sebi čari, nešto što nije umeo racionalno da objasni. Taj svoj doživljaj sopstvene lakoće osvajanja sreće nazvao je svojom magijom. U sebi je nosio teško opisivi osećaj pozitivne razigranosti koju bi mnogi nazvali optimizmom. Verovao je da može dobiti sve što poželi.
Ovaj put, želeo je da Una bude njegova, i čekao je da mu se sreća nasmeši.
Jedna stvar mu se nije dopadala. Jedna stvar mu je unosila crne oblake u vedrinu želje da će se ista ostvariti. A to je saznanje, zapravo više kao neka unutrašnja spoznaja, da je Una veoma slična njemu, Krsti – nestalnom mangupu. Tajnovita, vrcava i surova. Da baš kao i on, Una nosi neku svoju ličnu magiju i nedokučivu težinu u očima, koje je čine nedodirljivom. Neosvojivom. Sebičnom.
Do sada je Krsta uspevao da ima svaku devojku koju poželi. Teško mu je bilo da ukroti Unu, ženu koja se niotkud pojavljivala na najčudnijim mogućim mestima i isto tako nestajala. Kada bi je sreo, njene oči bi načas čudnim sjajem zasijala ugledavši ga, te je imao utisak da samo njega, Krstu tako gleda. Tim nekim svojim sjajem u teškim očima. Kao da je uspevao da u njoj na tren probudi svice ispod trepavica koji bi joj osvetllii ostatak njenog lica.
Ipak, njoj kao da to nije bilo dovoljno. Dolazila bi i odlazila naglo i nenadano bez ikakvog objašnjenja. Uvek bi bila u nekom velikom, galamljivom društvu. Svi bi se usiljeno osmehivali glupim šalama, opijeni njenim društvom i alkoholom. Krsta bi je odmah sa vrata ugledao, kao i ona njega, potrčala bi mu u susret i zagrljaj, hvatajući ga za ruku, odvlačeći ga prema galamljivom društvu. On se ne bi u to društvo uklapao, svaki od muškaraca bio mu je protivnik kao što je i on njima bio.
Kad bi razgovor zaživeo, Krsta bi se namerno utišao kako bi svojom tišinom dozvao Unu. I ona kao da je tu tišinu prepoznavala, te bi se kao po dogovoru ućutala. I dok su drugi među njima galamili, njih dvoje bi neko vreme, posmatrajući jedno drugo, ćutali. Neku svoju tišinu. Nešto što su samo njih dvoje razumeli.
Zbog toga bi joj se Krsta svake večeri vraćao. Tražio i lutao bi pogledom u nadi da će je ugledati. I kad je ne bi pronašao, u njemu bi se uvukla neka praznina i iščilila sva snaga i energija.
Pitao se samo, koliko će još moći dugo da je traži? I šta ako je pronađe. Šta ako je osvoji?
Za kim će dalje tragati?