Ležem u krevet u odeći koju sam nosila u grad.
Ne proveravam da li sam u kofer spakovala punjač.
Ne proračunavam da li će mi
jedno pakovanje uložaka biti dovoljno za celo letovanje.
Naslanjam slanu kosu na jastuk.
Opuštena sam.
Ili sam možda tužna.
Tužna toliko da mi više nije bitno
da li ću prljavštinu iz gradskog prevoza
preneti na sveže opranu posteljinu.
Zabrinuta sam, možda, oko drugih, težih stvari,
pa ne brinem da li će mi
ciklus trajati koji dan duže.
Opuštena, možda sam ipak tada,
u svim svojim sitnim i neumornim brigama,
bila opuštena.
Možda je za osobu poput mene
to jedina vrsta opuštenosti.
