Obožavam zalaske. Posebno one kada se Sunce spušta direktno u more. Kao da sa njim tada tonu sve moje brige i misli, ostavljajući me napokon samu, da uživam u tom trenutku što traje.
Najviše volim što je svaki zalazak isti. Na svakom zalasku sam tu ista ja. Sunce koje gledam je uvek to isto sunce. Duboko u sebi osećam svoju suštinu, uvek prisutnu bez obzira na godine ili okolnosti. U tom času kada more svetluca i plavo i crveno, stojim ista kao što sam uvek bila, ja koja gledam u taj prizor sa sestrom i roditeljima na našem prvom letovanju na Krfu, ista ja iz srednje škole koja razmišljam o dečku kog sam sinoć upoznala i čijeg se imena ne sećam, ista ja na prvom putovanju sa tim dečkom, ista ja sa završenim fakultetom, ista ja na pragu novog posla, ista ja sada. Osećam da je svaka od njih u meni sada. Godine i sećanja prožimaju se dok mi more kvasi stopala. Stojimo zajedno pred još jednim zalaskom koji će od sutra pa do zauvek biti naš.
U bilo kom drugom trenutku, osim u ovom, stajala bih ovde ne znajući šta ću sa sobom. Samo sada, u ovom malom procepu vremena u kom se sunce crveni, u kome ga se istinski ne plašim i čak mu se malo divim, stojim i sve je tako jasno, tako jednostavno. Prošlo-sadašnje-buduće. Ko sam sada? – Ista ona koja sam uvek bila. Osećam veliko olakšanje.
Još uvek je tu ona ista nada sa kojom gledam dan kako zalazi. Sa istom radošću očekujem suta koje možda nosi nešto sasvim novo. U to možda slilo se svo uzbuđenje. U njegovoj neizvesnosti skupila se sva nada i raširile sve mogućnosti sveta. Ono krije maštu, a u mašti raste radost.
Ni jedan zalazak do sada mi nije otkrio šta će biti sutra. Naveo bi me, svojom zavodljivošću, da mislim da će baš ovo sutra biti najbolje. U tom času nikako ne pomišljam da sutra možda donosi kraj, jer zalasci ne mirišu na kraj. Oni su, nedvosmisleno, početak. Početak noći, ali i novog dana.
