Šapnula mi je jasno: “Ime nam je Gamadija”,
Zazvonila mi glava k’o prazna oranija,
‘Mesto granama da darujem jabuke,
Hrana mi bivaju duše moje buke.
Mir mi treba, ili ne, možda?
Bitke izgubljene bijem poput vožda,
Masline grana i golubica bela,
Isto što i maslinasta četa cela.
I šta mi radimo, kog božijeg vraga,
Kad ne umemo dalje od svog kućnog praga,
Kad nije nam važno tuđe breme,
I samo mržnje sejemo seme?
‘Mesto seme rumeno, krasno i živo,
Raste nam gnjilo, gadno i sivo,
I memla za snove nam se teška hvata,
Udara ljuto brat na krvnog brata.
Dalje od mene, nesmotreni bednici,
Niste ništa drugo do obični sledbenici,
Od vas i ja postadoh avet prozirna, bedna,
Pokora mi se sprema olovna i ledna!
