1. poglavlje
DOVER, 1955.
Prvi jutarnji zraci sunca obasjavali su mirno more u blizini istočne obale Engleske. Prostrani, prazni pejzaž ličio je na platno pre nego da umetnik na njega nanese svoje prve poteze četkicom. To jesenje mrtvilo prekinula je tačkica na horizontu. Dok se sunce uzdizalo sve više i više, i krenulo da obasjava obalu, tačkica se uvećavala i približavala kopnu. Dok je Krilatica plovila sve sporije i sporije, spremajući se za pristizanje u luku, gospodin Brodford je žustro koračao palubom ka mestu za iskrcavanje. Ulična svetla su se gasila, a pojedini ribarski čamci isplovljavali su i započinjali još jedan radni dan.
Kada je brod stigao, gospodin Brodford je bio prvi koji je sišao sa njega. On je bio čovek u svojim ranim tridesetim, visok, sa bradom. Nosio je crni šešir i smeđi kišni kaput. U ovo doba se nikada nije znalo kada će kiša. Na brodu je bilo i dosta stranih turista, koji možda nisu odmah znali na koju stranu da krenu nakon silaska sa broda, ali Brodford je došao sa jasnim ciljem i nameravao je da ne gubi previše vremena i da ga odmah ispuni. Zato se zaputio u grad. Iako se unapred radovao zadatku koji je trebalo da ispuni, i činjenici da je baš on odabran da to uradi, nije očekivao da će uživati u putovanju brodom. Nije voleo ni brodove ni more. Međutim, morao je da prizna da je plovidba Krilaticom bila izuzetno udobna i neočekivano glatka. Da se on pitao, najradije bi prešao veći deo puta kolima ili vozom, ali ovog puta nije on odlučivao. Zapravo, ovog puta on nije odlučivao ni o čemu. Dobio je jasne instrukcije šta treba da obavi, i to će i da uradi.
Kompanija u kojoj je radio davala je svojim dugogodišnjim zaposlenima da odrade neobične, naizgled bezazlene zadatke, za koje bi oni dobijali određene bonuse. On je proveo sedam godina u firmi, gledajući kako drugi ulaze u kancelariju kod direktora, a zatim izlaze sa žutom kovertom. Neki su bili srećni, a neki su se razočaravali, jer ako biste dobili praznu žutu kovertu, to bi značilo da ste dobili otkaz. Bio je to mač sa dve oštrice. Očekivao je da će ga kolege shvatati ozbiljnije kada i on dobije jednu takvu (onu sa zadatkom, ne onu praznu), i da će ga posmatrati kao što i on posmatra njih, sa poštovanjem. Uzdahnuo je i izvadio tu žutu kovertu iz unutrašnjeg džepa kaputa da je pogleda još jednom, a onda se osmehnuo. Došao je njegov trenutak.
Uputstva su bila jasna. Trebalo je da pronađe izvesnu gospođicu Lejn, da je izvede na večeru i da joj preda malu, starinsku kutiju za nakit. Dobio je njenu adresu, šifru koju treba da izgovori, i stroga naređenja da kutiju ne vadi, i ne spominje, sve dok ne budu sedeli za stolom u restoranu Plaza te iste večeri. Takođe je imao rezervisano mesto na Krilatici za sutra uveče.
Gospodin Markus Brodford je bio Englez, ali je, po naređenju, do svog odredišta morao da ide brodom, a brodom je morao i da se vrati. Živeo je u Njuzburiju, malom selu kraj reke Tajn, a radio je u Njukaslu i tamo je imao stan. Bio je zadovoljan svojim poslom. Nije imao fiksno radno vreme, već je radio poslove po potrebi, što mu je ostavljalo dosta vremena za putovanja, a voleo je da putuje. Međutim, ovaj put je njegovo putovanje imalo potpuno drugačiju konotaciju. Bilo je poslovnog karaktera. Radovao se pozamašnoj isplati koja će ga čekati u njegovoj kockastoj kancelariji u Njukaslu, i tokom kratke šetnje do predviđene adrese, razmišljao je na šta da je potroši.
Začudo, prvi put je bio u Doveru. Dover je na njega ostavljao sanjalački utisak. Krajolik ga je terao na razmišljanje. Delovalo mu je kao da ovaj primorski predeo leti živne, dok tokom hladnijih godišnjih doba deluje potpuno jednolično i mrtvo. Dopadalo mu se, ali ne bi mogao da živi tu. U svim tim razmišljanjima zamalo da promaši kuću broj 105. Tome nije doprinelo ni to što su sve kuće izgledale isto. Ni tu ne bi mogao da živi. Šta je život bez malo raznolikosti? Bez malo raznolikosti, rizika i razonode? Na insistiranje poslodavaca, poneo je i mali pištolj, koji je držao u džepu, ali nije se nadao da će morati da ga upotrebi. Na kraju krajeva, treba samo da izvede gospođicu na večeru. A plaćaju mu da to uradi! Koliko imam sreće, pomislio je.
Zveket metala ga je prenuo iz razmišljanja. Okrenuo se da vidi o čemu se radi. To je bio samo kontejner na suprotnoj strani ulice. Pozvonio je i sačekao. Otvorila mu je punačka, starija žena. Nosila je kecelju uprljanu brašnom i imala je vezanu kosu. Bila je namrštena i ispod oka je gledala pridošlicu.
„Moje ime je Markus Brodford. Mogu li da vidim gospođicu Lejn?“, upitao je Markus.
Žena je odmahnula glavom.
„Možete li da joj prenesete poruku?“, insistirao je.
Ona je opet odmahnula glavom. Nije baš pričljiva, pomislio je. Zatim je u prozoru ugledao neku devojku kako stoji i priča telefonom.
„Je li to ona?“, pitao je Markus svoju sagovornicu, ako se ona može tako nazvati, pokazujući prstom na prozor.
Stara gospođa je tad zalupila vrata, a kontejner sa druge strane ulice ponovo je zazvečao. Markus je seo na stepenik, i na parče papira napisao:
Nađimo se u restoranu Plaza večeras u osam. Nosiću smeđi džemper da možete da me prepoznate. Rečeno mi je da me očekujete. Gospodin Markus Brodford, iz vama dobro poznate kompanije.
P.S. „Narandžasti čovek“.
Do sada je bio siguran da se ona neprijatna žena udaljila od ulaznih vrata, pa je gurnuo papirić kroz otvor za poštu. Koliko god da je žena bila nedruželjubiva, računao je da će njegovo pisamce ipak dospeti do primaoca. Pored toga, bio je sasvim siguran da ga je gospođica Lejn videla dok je stajao na vratima. Iako je mogao da je vidi samo kroz zavesu, i na par trenutaka, to mu je bilo dovoljno da kaže samom sebi da je ona definitivno bila najlepša žena koju je ikad video.
Krenuo je niz ulicu razmišljajući o tome. Pokušavao je da misli o tome kako je već ispunio pola zadatka, i kako će već sutra biti na brodu, spreman za povratak u svoje rodno selo, u koje se uvek rado vraćao gde god da je išao, ali tajanstvena gospođica Lejn mu je stalno navirala u um. Pre nego da zađe za ćošak, zastao je i okrenuo se prema kući koju je malopre neuspešno posetio, i imao je šta da vidi. U daljini je spazio čoveka koji skida prašinu sa sebe, i prelazi ulicu, putem od starog kontejnera do ulaza u kuću broj 105. Ta buka koju je dva puta čuo ipak je dolazila od tog stranca. Zašto bi se neko krio preko puta nečije kuće, ako je svejedno nameravao da uđe na ulazna vrata, i ako su ga očekivali? Međutim, ono što je Markusa još više zaintrigiralo je to da je tog čoveka ona žena odmah pustila u kuću. Taj sumnjivi, neobično nizak čovek, koji je imao naviku da se krije iza prašnjavih kontejnera, bio je poželjniji u toj kući od njega, uglednog gospodina, koji nije imao nikakve loše namere. Kako je samo nizak, pomislio je Markus.
Iako je na prvu pomisao hteo da priđe kući i da stražari za slučaj da je taj misteriozni čovek došao da izazove nevolje, jer se ipak krio iza kontejnera, to što su ga odmah pustili u kuću nagovorilo ga je da odstupi i da nastavi svojim putem. Ipak, gospođicu je video samo kroz zavesu. Verovatno je i umislio da mu se dopada. Na kraju krajeva, znaće večeras kada se budu videli u restoranu. A onda će je pitati ko je taj čovek, šta znači ona šifra iz poruke, zašto je njena služavka ili kuvarica bila tako nepristojna prema njemu, i još neka pitanja koja su mu se motala po glavi. i daće joj kutiju za nakit. Ali, kutiju ona očekuje, kutiju mora da joj da. To je poslovni aspekt njihovog susreta. Znao je da ne treba mešati poslovno i privatno. A ipak je bilo jače od njega. Odlučio je da večeras, po polasku u restoran, svrati u cvećaru i kupi joj ružu. Ništa napadno, a nadao se, efektivno.
Pronašao je hotel u blizini restorana, i smestili su ga u sobu 104. Stavio je ključ od sobe u džep i popeo se liftom na prvi sprat, jer je već dosta pešačio po Doveru. Trenutno je samo mislio na krevet, i na odmor od puta, mada je znao da neće imati mnogo vremena za to. Izašao je iz lifta i pošao hodnikom, gledajući u brojeve soba. Sa leve strane išli su neparni brojevi, počev od broja 101, a sa desne strane parni, od broja 102 naviše. Pratio je parnu stranu i došao do sobe 104.
Već umoran, kopao je po džepu da nađe ključ koji je pre samo par minuta stavio u njega, opipavajući kutiju za nakit sa svih strana da dođe do ključa, a onda ga je pronašao, i krenuo je da ga vadi iz džepa, kada mu je ključ ispao i nesrećno se odbio do suprotnog zida hodnika. Progunđao je sebi u bradu i sagnuo se da pokupi ključ, i dok se uspravljao primetio je nešto neobično. Ne, nije mu se učinilo. Na neparnoj strani hodnika brojevi soba su išli 101, 103, 107, 109… Nije bilo broja 105. Sto pet. Zar nije iz te kuće bio isteran pre samo pola sata?
*
U dvadeset do osam, Markus je izlazio iz cvećare sa ružom u rukama i krenuo prema restoranu. Još jednom je proverio džepove. Pištolj je tu, ključ od sobe je tu, žuta koverta sa instrukcijama je tu, džepni nožić je tu (svuda ga je nosio), i ono najbitnije, kutija za nakit, bila je tu. Prešao je ulicu i ušao u restoran. Zatražio je sto za dvoje, koji je već bio rezervisan za njega i gospođicu Lejn, skinuo je kaput, premestio kutiju za nakit u džep pantalona, smestio se u stolicu i čekao. Uvek je smatrao da je malo bolje da se porani, kad god se sa nekim nalazite. Tako će ljudi steći utisak da ste odgovorni. Mada mu u firmi to očigledno i nije pomoglo, s obzirom da im je trebalo sedam godina da mu povere zadatak. Sedam godina kancelarijskih poslova, papirologije, plaćanja računa i izmirivanja dugova. Sedam godina razmišljanja šta li to rade njegove kolege po aerodromima, hotelima, i tajnim konvencijama. A onda je dobio kovertu, i u njoj zatekao naizgled jednostavna uputstva, koja nisu imala nikakav smisao. Delovala su izmišljeno. A opet, nije bilo njegovo da se pita. Tek tada je shvatio koliko će njegova prirodna radoznalost da mu otežava rad sa žutim kovertama. Za sada, ipak, morao je da odagna tu radoznalost u stranu, da bi ovaj posao uspešno obavio, i da bi mu češće poveravali ovakve stvari. A kako je vreme prolazilo, on je postajao sve znatiželjniji. Osam, pola devet, devet. Gde je, dovraga, gospođica Lejn? Prišao mu je konobar i upozorio ga da već mora nešto da naruči, ili da u suprotnom napusti prostorije restorana. Naručio je viski i nastavio da čeka.
Možda mu se dopala na prvi pogled, ali već je počeo da uviđa i njene negativne strane. Ako je sebi dozvoljavala da kasni preko sat vremena na važnom poslovnom susretu, kakva je onda tek bila u privatnom životu? Mozgao je o svom dosadašnjem toku misli, i zapitao se da li je ovo važan poslovni susret za gospođicu Lejn, kao što je za njega. Da joj je važno, do sad bi sigurno došla. Mahnuo je konobaru da mu donese račun, i ispio viski na eks. Kada je krenuo da ustane, začuo je glas.
„Nadam se da me ne čekate dugo“, glas je rekao.
Kraj njega je stojala žena u krznenom kaputu, koja je nosila bordo šešir. Imala je zlatnu, loknastu kosu i bila je jako našminkana. Nosila je crne, kožne rukavice i duboke, skupe čizme.
„Ja sam gospođica Lejn“, kazala je.
*
Kada upoznajete nekog usputno, nekog ko vam i nije toliko bitan, desi se da mu ne zapamtite ime, ili da mu možda ne zapamtite lik, ali kada ugledate nekog ko vam se sviđa, dovoljni su delići sekunde da vam se njihovo lice i pojava urežu u sećanje. Zbog toga je gospodin Markus Brodford znao da devojka koja je sela preko puta njega nije gospođica Lejn. Međutim, pošto se sada već bio uživeo u ulogu koju je igrao, ulogu Narandžastog čoveka, i u svoju važnost, odlučio je da prati blef ove lažne gospođice Lejn, i da možda dobije odgovor na neka svoja pitanja. Spisak pitanja kojeg je imao u glavi se sa svakim minutom produživao, i sada je imaginarnom olovkom na njega dopisao „gde je prava gospođica Lejn?“.
Ova našminkana, zlatokosa devojka, mu se nije dopadala. Nije znao da li se on njoj dopadao, ali video je da je sa divljenjem posmatrala ružu koju je dobila, ružu koja je nepravedno završila kod nje, a koja nije bila za nju, pomislio je Markus. O da, istinski je uživala u svom poklonu… I ona je naručila viski i nazdravili su.
„Nisam sigurna da sam čula vaše ime?“, nagovestila je ona.
Pretpostavljao je da ko god da je ova devojka, znala je gde treba da dođe i koga da traži. Možda je poruka nekako došla do nje, pa je htela da bude sigurna da sedi za pravim stolom, a ako je tako, bolje je da upotrebi svoje pravo ime.
„Brodford. Markus Brodford.“
Posmatrali su jedno drugo sa podjednakom radoznalošću. Ona je insistirala da njen bordo šešir, koga je upravo skinula, ostane na stolu između njih.
„Gospodine Brodforde, nemam mnogo vremena. Plašim se da ću morati odmah da od vas tražim ono što mi je namenjeno, a onda da idem, jer imam još jedan važan sastanak.“
Ispružila je ruku. Mozak mu je radio dvesta na sat. Morao je pažljivo da planira svaku izgovorenu reč. Hteo je da kupi vreme, da još malo priča sa njom, da je pita još nešto, pre nego da ode, jer svakako nije nameravao da joj da kutiju koja nije bila za nju. Ruža joj je i više nego dovoljna, pomislio je. Nije znao šta se krije iza tih prodornih očiju, i šta će ta svetlucava usta progovoriti, ako on bude nastavio da ćuti. Sekunde koje su prolazile činile su mu se kao večnost, a onda mu je sinulo.
„Naravno, samo trenutak. U džepu mi je“, rekao je, i jednim pokretom ruke, kojim je navodno posegnuo za džepom kaputa koji mu je bio okačen na stolicu, oborio je svoju čašu viskija, koji se rasipao na njenu kožnu rukavicu.
Ona je istog trenutka cimnula ruku uvis, i skinula rukavicu, a Markusa je sa njene ruke pogodila svetlost koja se odbila od prstena, na kome su bili ugravirani inicijali B.B.
„Užasno mi je žao, dozvolite mi…“, rekao je, i jednom rukom je uzeo maramicu da joj obriše rukavicu, a drugom rukom izvadio je svoj mali pištolj iz džepa kaputa i uperio ga je u nju ispod stola.
„Nema veze, većina je otišla na sto“, rekla je, tobože saosećajno, i namestila kosu. „Ako možete samo da mi date paket, pošto se žurim, i da zaboravimo na ovaj incident sa rukavicom.“
„Naravno da ću vam dati paket. Čim mi budete rekli ko ste vi i gde je prava gospođica Lejn.“
Izraz na njenom licu se naglo promenio sa lažnog osmeha na iznenađenje, a zatim mržnju. Krenula je rukom prema šeširu, a Markus je istog trenutka prislonio hladni čelik na njeno koleno, i rekao:
„Ne bih to radio da sam na vašem mestu. A sad, recite mi da li je potrebno da ponovim pitanja od malopre.“
Lice joj se ponovo izvilo u osmeh.
„Nećete pucati u mene pred celim restoranom. Ne izgledate kao nerazuman čovek.“
A onda se sve desilo u nekoliko sekundi. Konobar, koji je nosio pun poslužavnik sa pićem, našao se na udaru. Podmetnula mu je nogu i on je pao preko njihovog stola, direktno između njih. Kada je ona spustila ruku na šešir, čuo se pucanj, razbilo se staklo na zidu restorana, a Markus je osetio strujanje vazduha od metka koji mu je neznatno promašio levo uvo. Odmah je skočio sa stolice, sa njenom rukavicom u rukama, i pojurio za njom. Konobar se pridizao sa stola, ljudi su počeli uspaničeno da vrište, viču, neki su se saginjali ispod stolova, a neki su napuštali restoran, a zatim su se čula još nekoliko pucnja, namenjena Markusu, koja su ga takođe promašila jer je bio u pokretu, a onda je, očigledno, napadač shvatio da je isuviše rizično gađati pokretnu metu u masi ljudi.
Kada se i sam našao na vratima restorana među ljudima, na sve strane je užurbano gledao, ali nigde nije mogao da nađe damu sa bordo šeširom. Sve što mu je bilo ostalo od nje bila je njena kožna rukavica uflekana viskijem.
Vratio se u restoran da ostavi novac za račun na stolu, i da uzme svoj kaput, i na svoju nesreću, nije bilo ni stolice, a kamoli kaputa. Zakasnio je.
*
Desetak minuta kasnije kiša je pljuštala, a taksi je jurio već pokislim ulicama Dovera. Na zadnjem sedištu vozio se Markus, još uvek pod utiskom događaja od te večeri. Kaput, u kome se nalazila žuta koverta koja je odavala svrhu njegove dvodnevne posete ovom gradiću, bio je ukraden. Sve što je imao kod sebe bila su njegova lična dokumenta i nešto novca, što je uvek držao u džepu, pištolj i kutija za nakit. Ipak nije sve bilo izgubljeno. Odmah posle jurnjave u restoranu i saznanja da mu je kaput ukraden, pozvao je taksi i pošao njime prema kući broj 105. Kiša je već stajala, i magla se razilazila, pa je video da je taksi dosta usporio već kod broja 95.
„Šta je bilo?“, upitao je vozača.
„Neka gužva, gospodine. Čini mi se da ima policije“, odgovorio je taksista.
„Policije?“
Nagnuo se napred da pogleda kroz šoferšajbnu.
„Mislim da ću odavde peške. Hvala vam, zadržite kusur“, rekao je i platio iznenađenom vozaču, koji je iznenada u ruci držao novčanicu od pet funti, što je bilo mnogo više od cene kratke vožnje po Doveru.
Izašao je i vozila i prišao je kući. Ispred kuće bilo je parkirano nekoliko policijskih vozila, a pozornici su stražarili. Jedan pozornik je nosio izuzetno veliki šešir za svoj broj, a drugi je nosio izuzetno duboke čizme. Pokušao je da uđe i malo se gurao sa dvojicom pozornika, ali su ga nekako zaustavili.
„A gde ti misliš da si pošao?“, rekao je jedan od njih, a zatim nastavio: „Šta radiš bez kaputa po ovoj kiši?“
„Došao sam da vidim gospođicu Lejn“, rekao je Markus, kome je lice već bilo mokro od kiše, a i smeđi džemper.
„To nikako nećeš moći, sinko. Gospođica Lejn je mrtva.“
