10. poglavlje
AERODROM, BELFAST
Dok je silazila stepenicama iz aviona, Džozefini Lejn je iz džepa ispala stara, prašnjava knjiga koja je na koricama imala nacrtanu planetu Zemlju. Markus joj je podigao knjigu.
„Šta će ti ovo?“, upitao je.
Ona je uzela knjigu i nastavila nadole.
„Koristi mozak, Markuse, trebaće nam“, rekla mu je.
Tokom vožnje avionom, Džozefina je proučavala mapu Severne Irske i iz Markusovog opisa zaključila da ne bi trebalo da bude preteško da pronađu jednog jedinog narandžastog čoveka u toj maloj zemlji. Markus je mislio kako je izuzetno uzbudljivo što idu u avanturu, i što su krenuli na put po Britanskim ostrvima.
„Postoji mesto kraj Bolikasla“, rekla je, pokazujući na mapu, „Zove se Tor. To je ribarsko selo, sastoji se od desetak malih koliba. Na moru je.“
„Kako da budemo sigurni da je tamo?“
„Nikako, ali moramo da pokušamo. U vodiču za turiste piše da je to jedino takvo selo, gde su sve kuće izgradili sami stanovnici. Primarna delatnost je ribolov. Sledeće čime moramo da se pozabavimo je kako da ga namamimo u Škotsku.“
„Reći ćemo da mu je brat ubijen, jednostavno.“
„Ne možeš da se igraš tako sa čovekom!“
„Ranjen, onda. Reći ćemo da mu je brat ranjen. Koliko znamo, možda je stvarno ranjen. Ako nam se posle suprotstavi, reći ćemo da smo sumnjali da je ranjen. Ono što mene više brine je kako da dođemo do tamo?“
„Taksijem“, rekla mu je i namignula.
Zaista su imali novca na pretek, znao je to.
„Nisam mislio na novac. Hteo sam da kažem, možda nema puta do tog sela.“
„Snaći ćemo se već nekako“, rekla je samouvereno, a on je odlučio da više ne sumnja u nju.
Na zadnjem sedištu taksija, ona je čitala knjigu koju je ponela. Posle nekog vremena, uzviknula je: „Aha!“, a vozač se trgnuo.
„Izvinite“, rekla mu je, a onda je počela da čita Markusu. „Pripadnici zapadnoafričkog plemena Tumave poznati su kao narandžasti ljudi. Iako to može zvučati podrugljivo, oni sami insistiraju da ih tako zovu i ponosno stoje kao jedini ljudi na planeti Zemlji koji imaju specifičnu karakteristiku. Naime, njihove uši su specifičnog oblika…“
„Da, da, da, to već sve znamo“, prekinuo je Markus.
„Volela bih da me pustiš da završim, Markuse“, rekla je sasvim staloženo. „Naime, njihove uši su specifičnog oblika, zbog čega su na južnoj hemisferi postali popularni. Koriste ih za zapečaćivanje sefova, primenom otiska uveta. Ti ljudi često služe kao hodajući ključ… i tako dalje.“
„Zato su im tako potrebni!“
Spustila je pogled ka dnu stranice.
„Izvor: Afrička enciklopedija 1949. Ta knjiga nam treba. Tih ljudi ima toliko malo. Ako imamo sreće i ako je napisana na engleskom, u njoj će pisati imena gospodina Gausa i njegovog brata, a onda ćemo da proverimo da li živi u Toru.“
„Šta bih ja bez tebe?“, rekao je Markus.
Zamolili su taksistu da ih sačeka i dali mu deo novca unapred dok su lutali ogromnom bibliotekom u Belfastu. Taksista je primetio da neobično dugo biraju knjigu koju će pozajmiti. Biblioteka je bila velika sa zidovima punim starih knjiga koje su, kako je bibliotekar ogorčeno izjavio, stajale na policama poređane po boji. Rekao im je i da imaju novog direktora koji je odmah uveo novi sistem. Nije mu se dopadao ni sistem, a ni direktor, mada je taj retko dolazio u samu biblioteku.
„Ovo je besmisleno“, poraženo je kazao Markus.
„Mora da postoji neko pravilo po kome su ređane unutar boja.“
„Ovo ide mnogo teže kad ti neko zapravo ne ostavlja tragove da ga nađeš.“
Govorio je Džozefini, ali ona nije bila pored njega.
„Džozefina?“
Potražio je po biblioteci i zatekao je kod dela gde su se nalazile sve narandžaste knjige.
„Vredi pokušati“, rekla je.
On se udaljio i razmišljao odakle da krene sa potragom. Uhvatio je neku knjigu sa donj police. Bila je to neka zbirka pesama. Pogledao je godinu izdavanja. Zatim je uzeo knjigu sa najviše police koju je mogao da dohvati, ovog puta neki ljubavni roman. Ponovo je pogledao godinu izdavanja. Otišao je ka Džozefini.
„Imamo li sreće?“, pitao je.
Odmahnula je glavom.
„Sa sigurnošću mogu da kažem da knjiga koju tražimo nije narandžasta“, odgovorila je.
„Na onim plavim policama onamo“, pokazao je prstom, „knjige su poređane po godinama izdanja. Na donjim policama su najstarije, a na gornjim najnovije. Isto tako je i na onim zelenim. Ako nađemo 1949. godinu na svim policama, trebalo bi da je nađemo.“
Proverili su sve moguće knjige izdate od 1940. do 1949. u svakoj boji, ali Afričke enciklopedije nigde nije bilo.
„Nema svrhe, nije ovde“, rekao je Markus.
Na izlazu iz biblioteke pozdravili su se sa bibliotekarom, i rekli mu da nisu mogli da nađu ono što su tražili.
„Vidite da je apsurdno ređati knjige po boji! Ja volim da čitam krimi romane. Po starom sistemu je samo trebalo da odem do krimi sekcije, i da odaberem knjigu, a ovako moram da lutam u nadi da ću potrefiti“, raspričao se bibliotekar.
„Slažem se sa vama, ali mi nismo tražili knjigu određenog žanra, već jednu posebnu knjigu“, pričala je Džozefina.
Markus je nežno povukao za rukav. Nije morala baš da ispriča sve ovom nepoznatom čoveku, a nije delovala kao da će da se zaustavi.
„Možda ja mogu da vam pomognem, koja knjiga vam treba?“
„Afrička enciklopedija 1949.“
„Džozefina!“, upozorio je Markus.
Bibliotekar je mahnuo rukom, što je značilo da ga prate.
„Možda je na spratu“, kazao je.
Poveo ih je do svoje kancelarije, u kojoj su se nalazile vijugave stepenice koje su vodile ukrug, nalik onima u tornju, zbog čega su se i Markus i Džozefina stresli. Bibliotekar ih je napustio, a Markus je ostao da dežura u dnu stepenica.
Džozefina je otišla na sprat, umalo se saplevši od kuke koja je bile na vrhu stepenica i našla se u izuzetno maloj sobi. Ugledala je jednu jedinu policu sa knjigama, koja se prostirala od poda do plafona. Pregledala je svaku knjigu, nijedna od njih nije bila ta koju su tražili. Ostala je još samo jedna knjiga. Sve svoje nade Džozefina je polagala u nju. „Sumorna kuća, Čarls Dikens“, pisalo je. Bacila je knjigu na pod u očajanju, a knjiga se zakačila na kuku. Markus ništa nije mogao da čuje skroz odozdo. Stavila je ruku preko usta, svesna da je prvi put došla u tu biblioteku i odmah oštetila knjigu. Pažljivo je podigla knjigu sa poda, ali uzalud, omot je već bio sasvim pocepan. U procepu su se nazirale korice. Nije bilo vajde od tog omota, pomislila je. Skinula ga je, rešena da vrati knjigu na svoje mesto, a da omot sakrije, a onda je videla da na koricama knjige piše nešto sasvim drugo od onoga što je pisalo na omotu. Štaviše, knjiga je zaista bila narandžasta. Na koricama je pisalo Afrička enciklopedija 1949. Jedva je mogla da prikrije uzbuđenje. Neko se vraški potrudio da je sakrije, rekla je sebi i strčala niz stepenice.
Uleteli su u taksi, probudili vozača, koji je bio zadremao, izvinili su se što su se zadržali, i počeli su da listaju knjigu.
„Kuda?“, upitao je vozač.
„Bolikasl“, rekao je Markus.
Džozefina je u sadržaju našla sekciju koja je opisivala zapadnu Afriku, a zatim i pleme Tumave. Ono je bilo opisano na dve stranice, 104 i 105. Otvorila je te strane, posuvši Markusa prašinom, i na nesreću, videla je da stranice broj 105 nema. Pogledala je Markusa uplašeno.
Situacija u kojoj su se nalazili bila je takva da nisu smeli da gube vreme i da se vraćaju u biblioteku, a ko god da je uklonio tu stranicu, najverovatnije ju je i uzeo. Njihova poslednja nada je da su imena braće zapisana na stranici 104. Džozefina je pratila prstom redove koje je čitala, ispunjene informacijama koje su njih dvoje već znali, sve do poslednjih nekoliko redova. „Jedini pripadnici ovog plemena koji žive na Britanskim ostrvima su dva rođena brata, Gaus i Raus. Pleme Tumave poznato je po…“ Posle toga je tekst prelazio na iscepanu stranicu.
Osoba koja je od njih sakrila stranu 105 nesumnjivo nije očekivala da oni već znaju po čemu je pleme Tumave poznato, i da su jedine informacije koje je zapravo trebalo sakriti bile imena narandžastih ljudi. Sada su imali njegovo ime, Raus. Kakvo glupo ime, pomislio je Markus. Kako bi krstili trećeg brata, Maus? Možda ove reči imaju neko značenje na njihovom jeziku, ili su Britanci diplomate nadenuli ova prosta imena zbog držanja njihovih pravih identiteta u tajnosti. Ipak, ta braća su bili hodajući ključevi izuzetno važnog sefa.
Kada su se već bili približili Bolikaslu, Markus je upitao taksistu:
„Koliko ima od Bolikasla do Tora?“
„Oko sedam kilometra, gospodine.“
„Kakav je put do tamo?“
„Prvih pet kilometara vas mogu odvesti, ali posle biste morali peške kroz šumu. Tamo ionako nema šta da se vidi. Najobičnije selo, ako se može nazvati selom.“
Kad su prošli Bolikasl i skrenuli za Tor, put je postajao sve uži i uži, dok nije postao pešačka staza. Taksi se zaustavio.
„Ovo je poslednje mesto gde mogu da okrenem vozilo. Ne mogu da vas odvezem dalje od ovoga“, rekao je taksista.
Zahvalili su mu se, izdašno ga platili i zaputili se peške ka Toru. Knjigu su ostavili u kolima, u nadi da će je taksista primetiti i vratiti u biblioteku u Belfastu. Hodali su preko dvadeset minuta i činilo im se da je slobodna procena vozača taksija bila potpuno pogrešna. Do sada su sigurno prošli dva kilometra, prešli preko dva potoka i iznad nekoliko stabala koja su nekad bila pala i preprečila put, a niko se nije potrudio da ih otkloni, a sela nigde nije bilo na vidiku. Izašli su iz šume i videli dim visoko na nebu. Neko je ložio vatru. Ribarske kolibe mora da su bile blizu. Kada su zaobišli brdašce, pred njima se pružala dolina i pogled na more. Pored mora bilo je desetak raštrkanih koliba.
Ušli su u Tor i razvijali strategiju.
„Pitaćemo nekog da nas uputi do kuće gospodina Rausa, ispričaćemo mu kako je njegov brat ranjen, kako verujemo da je u Škotskoj i kako mora hitno da pođe sa nama“, pričao je Markus.
„Ako uopšte nađemo nekoga. Ovo mesto izgleda potpuno pusto… i preteće. Ježim se od njega.“
Stvarno je izgledalo kao da u selu nije bilo nikog. Prišli su jedinoj kući iz čijeg je dimnjaka izlazio dim. Pre nego što je Markus pokucao na vrata, začuo se zvuk cepanja drveta sekirom. Dopirao je iz dvorišta iza kuće. Obišli su kuću. Neko je cepao drva iza šupe.
„Izvinite?“, rekla je Džozefina.
Pričali su dok su hodali, da bi stavili čoveku do znanja da su došli u miru. Ovo je bilo sumorno mesto, i oboje su mislili kako bi se prepali da vide bilo koga nepoznatog, pogotovo ako taj neko ne najavi svoj dolazak.
„Pitali smo se možete li nam reći gde živi…“, započeo je Markus, ali u tom trenutku su već zašli iza šupe i ugledali čoveka koji je cepao drva, i njegove uši. Nema sumnje, to je bio gospodin Raus.
*
„Napustio sam Afriku pre deset godina“, pričao je Raus, dok su sedeli pored kamina. Govorio je izuzetno polako. Bio bi fantastičan pripovedač, pomislila je Džozefina. Prosto su bili začarani njegovim dubokim glasom. „Nisam bio sav svoj u plemenskom okruženju. Nije mi se dopadalo. Radio sam na jugu kao hodajući ključ da bih skupio novca da doputujem u Evropu. Za mene je to bilo ponižavajuće, ali ujedno i najbrži način da pobegnem otuda. Moj brat nije hteo da pođe sa mnom. Ubeđivali smo se godinama, ali nikad nije pristao. Par godina posle mog dolaska ovde, dogodilo se ono što sam i očekivao, u mojoj domovini je počeo rat. Poslao sam novac i moj brat je izbegao u Belfast. Došao je kod mene, ali nije mogao da shvati moj način života. Pronašao je neku afričku zajednicu u Londonu i preselio se tamo. To je bio jedini deo Kraljevstva gde je mogao da živi, jer je samo tamo mogao da se sporazume. Nije hteo da uči engleski. Planirao je da se što pre vrati kući, čim se rat završi. A onda… rat se završio, a njega su unajmili da radi kao što sam ja radio dole, na jugu. Dopadala mu se ideja da zarađuje. Odlučio je da ostane još malo, zaradi gomilu novca, vrati se kući i živi kao plemić.“
Gospodin Raus pričao je svoju priču na savršenom engleskom jeziku, sa primesama irskog akcenta. Nije mogao da ga nauči ovde, u Toru, pričajući sa meštanima, mora da je išao na neke časove. Kako je samo usamljen ovakav život, pomislio je Markus, ali ovom čoveku to očigledno prija, za razliku od prisnosti plemenske zajednice.
„Vaš brat je razlog zbog kojeg smo došli“; rekla je taktično Džozefina.
„Nije mi pisao mesecima“, kazao je Raus.
„Mi… on je ranjen. Verujemo da su ga odveli u Škotsku“, nastavila je.
Raus je samo zaronio glavu u šake. Bio je čovek izuzetno smirenog karaktera. Ispravio se.
„Znam kako je raditi njegov posao. Sve je, samo ne lako. Ali, ako ste došli to da mi kažete, zašto biste me pustili da pričam, zašto bismo gubili vreme? Iz nekog razloga, vi mene obmanjujete.“
„Kazali ste da vam nije pisao dugo“, rekao je Markus. „Njegov nestanak bi to objasnio.“
Raus je ustao i uzeo šešir sa čiviluka. Nije bilo potrebe da oblači kaput jer ga je već nosio. Džozefina i Markus su se pogledali. Čovek je očigledno imao nameru da pođe sa njima, ali je zbog nečega oklevao.
„Gde idemo?“, pitao je.
„Sumnjamo da je negde u blizini Tajnheda. Zapravo, Markus i ja još nismo stigli o tome da pričamo, ali čovek koji drži vašeg brata je… veliki egoista. Pretpostavljam da je u nekom dvorcu, ili ogromnoj kući“, pričala je Džozefina.
„To bi ličilo na njega“, dodao je Markus. Morali su da deluju samouvereno da bi Raus pošao, a zapravo su se celim ovim putem bavili nagađanjima, ponekad uspešnim, ponekad manje uspešnim.
„Škotska je puna dvoraca“, kazao je Raus, posmatrajući vatru, koju je pustao da se ugasi.
„To je sve što imamo, gospodine Raus“, rekla je Džozefina. “Ako želite da spasite brata i da rešite vaše nesuglasice, poći ćete sa nama. Ipak, odluka je na vama.“
Raus je pogledao u nju.
„Ja sam svoju odluku već doneo“, rekao je. „Samo čekam da se vatra ugasi.“
