11. poglavlje
ZAMAK KRIČTON, EDINBURG
Nisu imali većih poteškoća da pristignu u Škotsku. Obe strane želele su da oni dođu jer je ključ bio kod njih. Svima je bilo u interesu da oni stignu bezbedno. Nakon što su direktnim letom iz Belfasta doleteli u Edinburg, seli su u restoran na insistiranje gospodina Rausa.
„Ovde se naši putevi razilaze“, rekao je Raus.
Džozefina i Markus bili su zbunjeni,
„Kako to mislite?“, pitala je Džozefina.
„Ja vam se neću pridružiti u zamku. Vidim poglede na vašim licima. Ne verujete mi. Zbog toga, pokazaću vam nešto čime ću zadobiti vaše poverenje.“
Iz džepa je izvadio nešto umotano u maramicu, a zatim je to i odmotao. Markus i Džozefina blenuli su u neverici…
*
Zamak Kričton nalazio se u neposrednoj blizini Edinburga. Izgrađen je pre šest vekova, a širio se zajedno sa moći porodice Kričton. Sada od njega nije ostalo mnogo, i nipošto nije bio veličanstven koliko i neki drugi dvorci u blizini, ali bio je najbliži Edinburgu, što je bila itekako korisna lokacija za Barnabija Bramsvorta. Zamak je imao jednu specifičnost, a to je da je fasada bila ukrašena delićima dijamanata. Odavao je osećaj važnosti.
Henri Perkins uveo je Džozefinu Lejn u još jednu improvizovanu kancelariju Barnabija Bramsvorta. U trenutku kada je ulazila, Tim Šo je sipao Barnabiju piće. Kada je ugledao Džozefinu, trgnuo se i prosipao malo na sto.
„Ako nisam dovoljno jasan, mislio sam da sipaš u čašu“, rekao mu je Barnabi.
„Neće se ponoviti, gospodine“, odgovorio je Tim Šo.
„Gospođice Lejn, dobro došli! Čemu dugujem ovu neočkivanu posetu?“, obratio se Barnabi gošći.
„Došla sam da vam kažem da prihvatam vašu ponudu“, kazala je.
Nasmejao se izuzetno glasno, a Tim se povukao ka vratima. Barnabijev smeh prerastao je u kašalj, pa je obrisao nos maramicom, a to vreme Džozefina je iskoristila da se zadrži za Tima, izuje jednu cipelu i u džep mu ubaci papirić.
„Da se izujem?“, pitala je.
„Nema potrebe“, uzvratio je Barnabi. „Možeš da ideš, Time.“
Ponovo je obula tu jednu cipelu, a Tim je nestao.
„Vi ste jedna pametna žena, gospođice Lejn. Nisam sklon da vam verujem da je to pravi razlog vaše posete.“
Sela je.
„Ključ od kutije za nakit je kod mog prijatelja, Markusa Brodforda. Pođite sa nama u Edinburg, i dokumenta će biti vaša.“
Barnabi je spojio vrhove prstiju.
„Kako da znam da govorite istinu?“, upitao je.
„Zato što ćete vi biti taj koji će otključati kutiju. Vi ćete biti taj koji će ući u trezor, a zatim i u sef. Gospodin Gaus je kod vas, on radi za vas, vas će poslušati.“
„A šta vi imate od toga?“
„Kao što sam rekla, želim da radim za vas. Želim da Engleska postane bolje mesto za život. Mislim da ja, vi i vaš sin Rodžer činimo odličan tim.“
Barnabi se pridignuo.
„Vi znate?“
„Nemam nameru da vas ucenjujem, gospodine Bramsvort. Vi ste, posle svega, moj budući kolega, zar ne?“
Očekivala je da će razmišljati, ali on je odmah progovorio.
„Ne verujem vam. Ići ćemo mojim kolima.“
„Ja ću ići sa vama. Tako ćete biti sigurni da ćemo vam predati ključ. Ali Markus će ići drugim kolima.“
Barnabi se ponovo nasmejao.
„Kojim kolima? Ako mislite da ću dopustiti da pozovete taksi…“, izgovorio je to podrugljivo.
„Oh, ne, Markus neće ići taksijem. Vidite, u jednim kolima ćemo biti vi, ja, Henri Perkins i gospodin Gaus. U drugim kolima voziće se Markus Brodford i Tim Šo, Timovim automobilom.“
Barnabi nije skidao osmeh s lica.
„Čini mi se, najdraža gospođice Lejn, da ste zaboravili da Tim sada radi za mene.“
„Ako pogledate kroz prozor, moći ćete da vidite kako auto polazi za Edinburg. Ali, ne brinite, Markus i Tim će nas čekati.“
Barnabiju je osmeh splasnuo. Ustao je, otišao do prozora i video upravo ono što mu je ona opisala. Jedino svetlo, pored udaljenog, blještavog Edinburga, bilo je svetlo Timovog automobila, koji je krojio put kroz mrak, udaljavao se od zamka i ubrzano se približavao Edinburgu. Barnabi se okrenuo prema Džozefini, koja je još uvek sedela. Ovog puta se ona nasmejala i gledala ga prodornim zelenim očima.
„Henri!“, povikao je Barnabi.
Kada se Henri pojavio, Barnabi mu je izdao naređenje.
„Vozićeš mene, Gausa i gospođicu Lejn u Edinburg.“
*
Da se spustite od zamka Kričton do Centralne banke u Edinburgu, potrebno vam je približno četrdeset minuta. U dva automobila koja su išla tom deonicom vladala je potpuno različita atmosfera. Auto koji je išao napred vozio je Tim Šo velikom brzinom. Dva momka su celim putem živahno razgovarala. Drugi auto vozio je Henri Perkins, a u autu je vladao muk. Pogledi su leteli na sve strane, a niko nikom nije verovao. Začudo, u oba automobila niko nije imao uperen pištolj ni u koga. Epilog ove drame lebdeo je u vazduhu, a zavisio je od međusobnog poverenja i nepoverenja.
Markus i Tim sačekali su ostalo četvoro ispred Centralne banke u Edinburgu. Barnabi i Tim su se pogledali u oči, ali nijedan od njih dvojice ništa nije rekao. Sišli su u podzemlje. Markus je predao ključ Barnabiju, a ovaj je iz džepa izvadio kutiju za nakit i otključao je. Bila je prazna. Pažljivo ju je odmerio. Ispružio je ruku prema Henriju, koji je znao šta je to značilo i dao je Barnabiju nož. Barnabi je prosekao dno kutije i otkrio skrivenu pregradu. Uprkos svemu, u kutiji za nakit nalazio se nakit.
„Ne pokušavajte nikakve prljave trikove“, rekao je Barnabi.
Iz kutije je izvadio Primadonu, jedini primerak jedne od najskupljih dijamantskih ogrlica na svetu.
„Često sam se pitao da li je sve ovo vredno toga, znate“, iznenada reče Barnabi. „Razmišljao sam o ideji da prodam ovu ogrlicu i da odem na neko ostrvo.“
Dao je kutiju Henriju, koju je ovaj odložio u džep. Poveo ih je u sledeći hodnik, u kome se nalazio čuvar. Barnabi mu je dao ogrlicu, a čuvar mu je dao privezak sa ključevima trezora i sefa, i otišao na sprat. Barnabi je otključao trezor.
Vrata trezora bila su okrugla i ogromna, a bila su debela koliko su visoka, negde oko dva metra. Odmaknuo se u stranu da bi Tim i Markus mogli da ih otvore, što su i uradili. Na tri-četiri metara ispred Barnabija, na pijedestalu visokom metar i po bio je ukovan crni sef. Izgledao je sasvim obično, kao i svaki drugi sef. Ko bi poverovao da se u njemu kriju u ovom trenutku najvažnija dokumenta u ovoj zemlji?
Dok su svi pogledi bili prikovani za Barnabija i unutrašnjost trezora, Džozefina Lejn prišunjala se Henriju otpozadi i uzela mu pištolj. Barnabi je gurnuo ključ u bravu i okrenuo ga. Otvorio je sef i iz njega uzeo fasciklu. Ispustio je uzdah olakšanja. Uspeo je da izbegne krizu. Sve što su imali o njemu, sada više nemaju. Kandidovaće se za premijera, a onda će zavladati Engleskom, a zatim i Komonveltom. Kada ova fascikla bude izgorela u pepelu niko više neće moći da ga zaustavi. Nakon što se bude osvetio svima koji su njegove planove usporavali i pokušavali da osujete pružiće sebi i svom sinu Rodžeru život kakav se viđa samo u snovima. Dok je u svom umu slikao sliku savršene budućnosti, stajao je okrenut leđima svima. Čekali su da se okrene. Držao je pogled na fascikli dok ju je otvarao. U njoj nije bilo ničega.
*
„Tražiš ovo?“, čuo je glas iza sebe.
Podigao je glavu i okrenuo se. Henri je uspaničeno kopao po džepovima pokušavajući da zgrabi pištolj, koga nije bilo, a ispred grupice ljudi stajao je gospodin Raus, sa svežnjem papira u ruci. Barnabi je shvatio da je prevaren. Dok je vadio sopstveni pištolj iz džepa i nišanio gospodina Rausa, Markus i Tim su potrčali ka vratima trezora i svom snagom krenuli da ih zatvaraju. Henri Perkins je kriknuo i krenuo da trči uz stepenice, a Džozefina odmah za njim. Uvidevši ozbiljnost svoje situacije, Barnabi Bramsvort snizio je pištolj i potrčao ka vratima, ali bilo je prekasno, već su bila zatvorena.
Dva brata iz plemena Tumave pohrlila su jedan drugom u zagrljaj, uzvikujući nešto na njihovom jeziku, a Markus i Tim pritiskali su vrata. Čuli su se pucnjevi starog Barnabija, koji se mučio da izađe iz trezora u koji je, ironično, danima pokušavao da uđe. Metkovi su se odbijali od metalnih vrata trezora i posle nekoliko njih čuo se krik iznutra. Markus i Tim nisu smeli da rizikuju i da otvore vrata. Ako je to bio poslednji Barnabijev trik, izgubili bi bitku u zadnjem trenutku. Niz stepenice sišli su pripadnici policije.
„Šta se, dođavola, ovde dešava?“, uzviknuo je jedan od njih.
„Odgovor na to pitanje“, rekao je Markus, „će vam dati čovek koji se krije iza ovih vrata.“
