12. poglavlje
HOTEL RIC, EDINBURG
„Mislim da je krajnje vreme da prestanete da me držite u neznanju!“, povikao je Tim Šo.
On, Džozefina i Markus sedeli su u predvorju hotela Ric, nakon što su dali izjave za policiju.
„Kako je Raus uspeo da uzme dokumenta iz trezora?“, pitao je.
„Dokumenta nikad nisu ni bila u trezoru“, odgovorio mu je Markus. „Sve je to bila farsa, predstava izmišljena da bi zavarala i navela na lažni trag. Bogami, bila je dobro izvedena“, rekao je Markus.
„Razmisli o tome, Time. Kada je Raus rekao da se već bavio tim poslom dole, na jugu, znala sam da je nekako umešan, ali nisam znala kako. Dokumenta su sve vreme bila kod njega. Pored dijamantske ogrlice, kutije za nakit, Centralne banke, ko bi ikada pomislio da je fascikla u ribarskom seocetu nadomak Belfasta? To je bilo najbezbednije moguće mesto“, dodala je Džozefina.
„Hoćete da kažete da je sve ovo bilo za džabe? Zašto obaveštajci nisu prozreli to na vreme?“, pitao je Tim.
„Prvo, nije bilo za džabe, jer sad imamo ovo.“
Markus mu je dao dokumenta koje je ovaj zagledao.
„A drugo“, nastavio je, „obaveštajci nisu znali. Ono što nam je šef rekao bilo je istinito. Ove poteze nije vukla obaveštajna služba, već vlada.“
„Petljali smo se s vladom?“, upitao je Tim razrogačenih očiju.
„Ne znam kako nismo shvatili. Izgledalo je kao da svi mogući ljudi, sve zainteresovane strane, znaju lokaciju najbitnijih dokumenata u zemlji, a zapravo, jedini koji je to stvarno znao bio je Raus“, rekla je Džozefina.
„Ako ovo pustimo u štampu, Barnabi će završiti u zatvoru?“, mahao je Tim papirima.
„I Barnabi, i Henri Perkins, i još mnogi. Svi čije se ime pominje u tim papirima.“
Tim je sumnjičavo gledao u svežanj papira.
„Zapravo smo uspeli?“, izustio je.
„Uspeli smo, pravda će biti zadovoljena“, pobedonosno je izjavila Džozefina.
„U to ime, naručite šampanjac. Ja ću morati do toaleta“, rekao je Tim i napustio ih.
„Nije mi jasno kako nam nije bilo čudno to što nam je polazilo za rukom da prevarimo.jednu državu. Nas dvoje! Ali vlada nas je nadmudrila“, kazao je Markus Džozefini. „Zamisli samo, krstiće po nama ulicu, ili tako nešto, šta god da se radi sa herojima.“
„Sa herojima? Zar nas tako vidiš, kao heroje?“, nasmejala se Džozefina.
„Pomogli smo da se izbegne neminovna kriza, Džozefina. Ja sam skroman čovek, ne bih pristao da naprave naše biste, ili bilo šta takvo. O ne, nikako, biću zadovoljan ulicom, da na uličnom znaku piše Ulica Markusa Brodforda i Džozefine Lejn, ili obrnuto…“
„Neće to pisati“, prekinula ga je Džozefina.
Markus se zbunio.
„Pisaće Ulica Markusa i Džozefine Brodford“, kazala je.
Na trenutak kao da se nisu nalazili u predvorju tog hotela, već u skroz drugom svetu, ali samo na trenutak, jer je konobar naišao.
„Užasno mi je žao što vas prekidam, ali gospodin Šo kazao je da žuri i da mora odmah da ode. Insistirao je da vam prenesem to.“
Oboje su ustali.
„Dokumenta!“, uzviknuli su uglas.
“Počinje da mi bude dosta ove silne jurnjave”, rekao je Markus dok su trčećim korakom izlazili iz hotela.
Tim nije bežao. Stajao je na desetak metara od njih i gledao prema njima.
“Šta on to radi, za ime Boga?”, pitao je Markus Džozefinu kada su zastali.
“Štiti sebe”, rekla je Džozefina.
Pošla je prema njemu.
“Time, razmisli o onome što radiš”, rekla je Timu.
Tim je stajao iznad šahte.
“Ne približavaj se!”, uzviknuo je, i spustio papire niže, ka kanalizacionom odvodu.
Ona se nije obazirala na njega i nastavila je polako da mu prilazi.
“Gde god se spominje tvoje ime… možeš da zadržiš te stranice za sebe. Ili da ih baciš! Misli na ovu zemlju!”
Markus je posmatrao izdaleka i ništa mu nije bilo jasno.
“Rekoh ti da mi se ne približavaš”, ponovo je povikao Tim, a glas mu je postojao sve drhtaviji i nesigurniji.
“Misli na dobrobit našeg društva!”
Tim je sada papire držao praktično samo par centimetara iznad šahte. Džozefina mu je bila na dohvat ruke.
“Misli na Sintiju”, kazala je tiho.
Tim je pao na kolena, i ispružio ruku sa papirima. Ona ih je brzo preuzela, stavila u džep, sagnula se i zagrlila ga. Zaplakao je.
*
Koračali su ka Timovom automobilu.
“Ne prođe dan, a da nisam zažalio zbog svoje prošlosti. Mislio sam da niko ne zna, a onda… pa, onda su se pojavila ta dokumenta”, ispovedao se Tim.
“Ne razumem, čime si se tačno bavio?”, pitao ga je Markus.
“Šverc cigareta. Ali, ne želim da pričam o tome sad. Ni sad, ni nikad više”, rekao je Tim.
“Sve ovo vreme pitao sam se da li si naš ili si njihov, čas bih pomislio jedno, a čas drugo, ali nijedno od ta dva nije bilo istina, zar ne? Ti nikad nisi bio ni naš, a ni njihov. Bio si svoj. Radio si za sebe.”
Stigli su do automobile.
“Idemo kući?”, pitao je Markus, dok je otvarao vrata Džozefini.
“Imate vožnju do Burslem zaliva, a za posle ćete morati da se snađete do Njukasla i Dovera”, odgovorio je Tim.
“Oh, ja ne idem do Dovera”, dodala je DŽozefina, osmehnuvši se Markusu.
*
Porcelanska zmija na vrhu kamina izbacila je vazduh u sobu i trgnula čoveka koji ju je upravo proučavao. Gospodin Raus nasmejao se svom bratu i objasnio mu kako ta naprava funkcioniše. Dva brata bila su pristigla u Gausovu koibu u Toru nakon uzbudljive noći. Oslobođen tereta čuvanja dokumenata Raus je postao mnogo pričljivi i dobroćudniji, a Gaus se pored brata odobrovoljio i krenuo da uči engleski jezik. Od tog dana obojica su živeli u toj kolibi, uživajući u zajedništvu i slozi. Iza sebe ostavili su ponižavajuće poslove i okrenuli se prirodi i ribolovu. Narednog leta su otputovali u Afriku na neko vreme. Po selu se čak i pričalo da su pronašli devojke.
“Ne verujem da će se ta dvojica vraćati”, kazao je stari ribar svom sinu, kad ga je prvi put poveo na pecanje.
Dva narandžasta čoveka pridružila su se narandžastim ljudima.
