2. poglavlje
NJUKASL, TE NOĆI – KASNO
Barnabi Bramsvort podigao je slušalicu i javio se na telefon. Već nekoliko sati sedeo je u svojoj kancelariji i željno iščekivao poziv.
„Imamo li našeg čoveka?“, pitao je.
Iz telefonske slušalice čuo se muški glas. Oklevao je.
„Pobegao je, gospodine“, rekao je glas.
Bramsvort je ispustio slušalicu na sto i šutnuo ga je iz sve snage.
„Prokleta devojka!“, zaurlao je. „Ovo joj je bila poslednja prilika da ne zabrlja ponovo, poslednja!“
Podigao je slušalicu sa stola i primirio svoj glas.
„Još si tu, Henri?“, rekao je. „Reci joj da ima vremena do zore.“
Poziv je bio završen.
*
„Zaboravio sam da vam kažem, imate poklon, gospodine“.
Markus je zastao. Nalazio se na recepciji hotela u kome je odsedao. Upravo je rešavao spor oko izgubljenog ključa, i nekako (za izvesnu sumu) je uspeo da ubedi osoblje da mu da rezervni. Stariji recepcioner mu je pružio pomorandžu.
„Hvala…“, izustio je i ušetao u lift.
Policija ga nije pustila na „mesto zločina“, kako su kazali. Takđoe su mu rekli da je imao sreće što ga nisu uhapsili, s obzirom da je zaudarao na viski, išao po kiši bez kaputa. Pored toga, imao je i pištolj u džepu (mada oni to nisu znali). Nije smeo da rizikuje i da se upušta u sukob sa policijom, pogotovo kada je sa sobom nosio kutiju za nakit.
Nije imao snage ni da razmišlja. Još jednom je stao u hodniku, da vidi da nije možda poludeo. Ne, još uvek nije bilo sobe 105. Čim je ušao u sobu, spustio je pomorandžu i telefonirao je svom kolegi s posla, Timu Šou, da ga pozove da prvim jutarnjim vozom hitno dođe u Dover. Spavao je, možda, pola sata, a onda se razbudio i shvatio da neće biti bezbedno da tu prespava. Ne sada kad negativci imaju ključ od njegove sobe. Rešio je da napusti hotel.
Pošto je platio za prenoćište, i pokupio neki nasumični kaput sa čiviluka u hodniku, zagledao se u pomorandžu.
„Gubim razum“, rekao je sebi.
Trenutak pre nego da izađe iz hotela, prišao je recepcioneru.
„Kako mogu da vam pomognem, gospodine?“, pitao je mlađi radnik.
„Gde je onaj dekica?“, uzvratio je Markus pitanjem.
Pokušao je da se seti natpisa na pločici sa imenom starijeg recepcionera.
„Stim-Smit-Smiters? Ako se tako zove“, rekao je.
Momak ga je bledo gledao.
„Vaš kolega koji radi ovde. Radio je do pre sat vremena. Dao mi je ovu pomorandžu i rekao mi je da je to poklon.“
Pošto njegovo raspitivanje nije dalo rezultata, napustio je hotel.
„Da, definitivno gubim razum“, rekao je za sebe.
Dok je izlazio iz hotela osetio je nepogrešivo poznati svrab iz unutrašnjosti kaputa. Proverio je da bi bio siguran. O da, to je bio njegov kaput. Stavio je ruke u džepove i pronašao izgužvani papir na kome je pisalo: POSMATRAMO TE.
*
Narednog jutra sedeo je u obližnjem kafiću, u blizini hotela u koji je morao da pređe nakon sinoćnih dešavanja, čekajući svog kolegu, Tima Šoua, i uživajući u kafi koju je jedva dočekao. Kada je otvorio jutarnje novine uvideo je da su se njegove slutnje obistinile. Na naslovnoj strani, krupnim slovima bilo je napisano: PROVALA U HOTELU U DOVERU, NEMA POVREĐENIH, a u članku se nalazila fotografija njegove sobe.
Tada je u kafić ušao Tim Šo. On je bio malo stariji od Markusa, i jedan od retkih sa kojima je Markus bio uspostavio prijateljski odnos na poslu. Iako je Markus u firmi podređen Timu, slagali su se dobro i družili su se i van posla. Tim je bio izuzetno lep i šarmantan čovek, što mu je itekako pomagalo da dođe do informacija, a to je u njihovom poslu bilo od presudnog značaja. Trebalo im je vrlo malo vremena da pređu na stvar, i nakon što se Markus uverio da ih niko ne prisluškuje i da su sasvim sami u kafiću, detaljno mu je ispričao sve što mu se desilo prethodne noći.
„Pa, mogu da tvrdim sa sigurnošću da nećeš biti na tom brodu večeras“, izjavio je Tim Šo.
„Ja sam rekao šta sam imao, a sad slušam“, uzvratio je Markus.
„Ne bi trebalo da ti ovo pričam. Ako ti budem ispričao, nadam se da shvataš da se samostalno upuštamo u ovaj poduhvat, i da, ako ga sami ne budemo i rešili, možemo obojica da dobijemo otkaz.“
„Zar sumnjaš u nas dvojicu?“
„Ja ne sumnjam ni u koga, već mislim da potcenjuješ naše protivnike.“
„Onda mi ispričaj više o njima, da bih mogao bolje da ih procenim.“
Tim se osmehnuo.
„Znao sam da nije trebalo da te ubace u biznis“, rekao je, u šali. „Sve je to zanimljivo što si ispričao, ali nisam siguran da ja znam mnogo više od tebe. Meni su poverili dva zadatka, ali i sam vidiš da ne govore mnogo. Trude se da znaš samo onoliko koliko ti je potrebno da odradiš posao.“
„Toga sam svestan.“
„Kako god bilo, možda je bolje da se ne uplićeš u sve ovo. Opasno je, Markuse.“
Markus mu je pokazao naslovnu stranu novina.
„Traže me. Iz te sobe sam te sinoć zvao. Da sam ostao tamo da prespavam, sad ja i ti ne bismo razgovarali.“
„Ah, nezgodno.“
„Možda imam manjak nekih drugih kvaliteta, ali ako posedujem nešto, to je upornost. I ti i ja znamo da neću da odustanem, a dva mozga su jača sila od jednog.“
„Pa, ako si siguran…“
Tim Šo je oklevao, a onda je rekao: „Moraćemo da krenemo u istragu.“
„Znao sam da ćeš da pristaneš!“
„Imaš li bilo kakav trag?“, upitao je Tim.
Tada je Markus iz džepa kaputa izvadio rukavicu i kutiju za nakit.
*
Nakon što su se dogovorili i podelili poslove, Markus je otišao do prodavnice Čester rukavice, gde je kupljena kožna rukavica lažne gospođice Lejn.
„Dama sa bordo šeširom? Mislim da bih se sećao da sam je video“, govorio je radnik u prodavnici. „Nama uglavnom dolaze stalne mušterije, a ona mi ne zvuči poznato.“
Markus mu je pokazao rukavicu.
„Šta ste radili sa ovom rukavicom, potapali je u piće?“, začuđeno je viknuo radnik.
Okrenuo se da pogleda rukavicu na svetlost dana, i zavirio je u njenu unutrašnjost.
„Ah, da, sad se sećam. Došla je na brzinu i tražila je bilo kakve rukavice, kao da je samo htela što pre da ode. Rekla je da su joj se stare pocepale na nekom vašaru u… kako beše, Burslem zalivu. Zakačila se za ivicu tezge, i tu im je bio kraj. Ja sam se tad malo i iznervirao, znate, rekao sam joj da od sad kupuje ovde i da neće imati problema, da neće morati da kupuje nove tako brzo. Ona je samo platila, i to skoro duplo od cene, i otišla.“
„Kako rekoste, Burslem?“
„Burslem zaliv, da. Tako je rekla. Verovatno je htela da me požuri. Odmah sam pomislio da je čudno što je tako brzo otišla, jer kad nam dođu dame, one se obično zadrže birajući pravi model.“
„Zanimljivo…“
Markus se zahvalio radniku i pošao napolje, i ispred je ugledao jedno itekako poznato lice.
Dok se sve ovo dešavalo, Tim Šo je hodao prema kući broj 105, u nadi da će izvući koju reč od sluškinje prave gospođice Lejn. Pre nego što će doći do same kuće, primetio je da se ulazna vrata otvaraju i da ona krupna žena ispraća nekog starca. Već je imao sumnje, ali je želeo da ih potvrdi. Sačekao je starca, pa ga je zaustavio i rekao prvo što mu je palo na pamet.
„Dobar dan, sakupljamo novac za ugrožene foke. Da li biste nam donirali pola funte, ili možda funtu?“, pitao je Tim starca.
Starac je ogorčeno rekao: „Foke? Pokušavaš da me pređeš? Sklanjaj se s puta“, pa je nastavio svojim putem, a Tim je pošao za njim.
„Jesam li rekao foke? Mislio sam… za opremu za škole. Tako je, za osnovne škole“, ispravio se Tim.
Starac se nije ni osvrnuo.
„Nemam ništa sitno kod sebe, ništa sitnije od pedeset funti“, rekao je i produžio dalje.
Sada je Tim bio siguran da je ona žena platila starca, i da je ovaj žurio da odnese zaradu kući, ili negde na sigurno. Koju li igru igrate vas dvoje, zapitao se. Sada mu je starac bio blizu, i odlučio je da odloži posetu toj neobičnoj kući, i da pođe za njim. Pratio ga je nekoliko ulica, a ovaj se nije ni osvrnuo.
Posle desetak minuta našli su se ispred radnje Čester rukavice, iz koje je Markus upravo izlazio. Ugledao ih je i odmah prepoznao starca. To je bio stariji recepcioner koga je video u hotelu sinoć, za koga su svi tvrdili da ne radi tu.
„To je on!“, otvarao je usta Markus, signalizirajući Timu da ga zaustavi dok još ima gde.
Tada je starac prolazio pored klupe, a Tim je počeo da trči da bi smanjio udaljenost između njih dvojice. Markus mu je prišao sa prednje strane.
„To ste vi!“, uzviknuo je.
Starac ga je iznenađeno pogledao, pokušavajući da ga prepozna.
„Ne znam o čemu pričate“, rekao je.
Markus je skinuo taj tuđi kaput da bi otkrio smeđi džemper koji je nosio, i tada ga je starac prepoznao, a Tim ih je sustigao i izvadio iz džepa neku značku.
„Policija okruga Stafordšir“, rekao je, mašući značkom.
Starac nije znao u koga prvo da gleda.
„Šta hoćete od mene? Nisam ništa zgrešio!“, povisio je ton.
„Niko vas i ne optužuje“, rekao je Tim, „ali bi bolje bilo da sednete.“
Rukom mu je pokazao na klupicu, i nekoliko trenutaka kasnije, svi su sedeli na klupici, sa starcem u sredini.
„Koju igru igrate?“, pitao je Markus, kao da je pročitao Timove misli.
„Kakvu igru? Ne igram nikakve igre“, uporno je tvrdio starac.
Tim je sada počeo da brka po starčevim džepovima.
„Vrisni i vodimo te negde gde sunce ne sija“, uneo mu se Markus u lice.
Tim ga je pogledao, i pomislio kako se njegov prijatelj malo previše uživeo u ulogu. Ali, reči su odradile svoje, starac je ćutao, a Tim je iz starčevog džepa izvadio svežanj novčanica.
„Ništa sitnije od pedeset, je li?“, pitao je Tim.
Počeo je da broji pare, a Markus je pritegao starca.
„Ko vas plaća?“, zahtevao je da zna.
„Ovde ima preko trista funti. Jedan starac ne može toliko da zaradi za dan. Za šta su vas platili?“, pritiskao ga je Tim.
„Dobro, dobro, reći ću vam. Insistirali su da ne pričam, da možda neće biti bezbedno za mene ako…“, oklevao je starac.
„Nigde niste sigurniji nego u rukama policije, je li tako, Markuse?“
„Upravo tako.“
Starac je gledao u jednog, pa u drugog, pa je počeo da priča svoju priču.
„Juče mi je prišla jedna žena, starija, krupna žena. Predstavila se kao gospođa Idit Perkins, iz Burslem zaliva.“
Markus je pogledao u Tima, ali Tim nije znao zašto ga ovaj gleda. Opet je čuo ime tog sela. Starac je nastavio:
„Rekla mi je da će me dobro platiti, a da ne moram ništa teško da radim. Vidite, nisam pri parama, i svaki peni mi je dobrodošao. Nisam imao mnogo izbora. Upoznali smo se, bila je pričljiva, mada mi nije delovala kao pričljiv tip, sve to mi se činilo malo veštački. Raspitao sam se o njoj, ima dva sina. Jedan je u mornarici, a drugi živi u Engleskoj. Ona je služila neku ženu ovde u Doveru. Bilo kako bilo, sve što je trebalo da uradim jeste da se ušunjam u hotel i izmenim brojeve soba na prvom spratu, ubacim ceduljicu koju mi je dala u kaput na čiviluku, a onda da siđem na recepciju dok je pauza, i da vam dam pomorandžu. Rekla mi je da kažem da je to poklon za vas. Nosićete smeđi džemper, rekla je. Bila je sigurna u to.“
„Znači, poruka je stigla do njih“, rekao je Markus Timu.
Tim ga je popreko pogledao. Morao je da nauči da ne odaje informacije tako lako, i da ne priča više od onoga što je potrebno.
„Onda sam izašao iz hotela, otišao kući, prespavao i došao danas na ovu adresu po isplatu. Kuća broj 105, tako mi je rekla. i odmah me je isplatila. Sve mi se činilo prostim. Nisam učinio ništa protivzakonito, zar ne?“
„Ne koliko je nama poznato, ne.“, odgovori Tim. „Ali zbog vaših delovanja došlo je do… protivzakonitih radnji.“
Tim je pružio ruku, kao znak Markusu da izvadi novine iz džepa. Pokazali su naslovnu stranu starcu.
„To je soba u hodniku gde ste vi bili juče. U nju je provaljeno.“
„Oh, zaboga. Ali, to mora da je slučajnost. Ja nemam nikakve veze sa tim.“
„Tako vi kažete. Neka bude da vam za sad verujemo.“
Tim mu je vratio novac.
„Daću vam jedan savet za vaše dobro, ne pristajte više na ovakve posliće, mogu da budu opasni ne samo po vas, već i po mnoge druge“, rekao mu je i ustao. „Markuse, idemo?“
Ali Markus je i dalje gledao u naslovnu stranu novina.
„Šta gledaš?“, pitao ga je Tim.
„Vidi! Ovo nisam video jutros! Pogledaj! Dođi!“, vikao je uzbuđeno Markus.
Ustao je i pokazao prstom na detalj iz slike. Na stolu njegove sobe nalazila se koverta, koverta koja mu je bila u kaputu.
„To je moja koverta sa instrukcijama!“, rekao je uzbuđeno.
„To znači da je još tamo!“, rekao je Tim, i pohitali su ka hotelu u koji je bilo provaljeno.
Dok su se vozili liftom, razgovarali su.
„Odakle ti ona značka?“, pitao je Markus Tima.
„Prednosti položaja“, osmehnuo se Tim i dvaput potapšao vrh nosa.
„Ali, mogao je da vidi da nije prava. Svako bi to mogao da prepozna.“
„Ne i starac od osamdeset godina. Rizikovao sam, blefirao. Ali sam za svaki slučaj mahao, da ne bi mogao da je zagleda.“
Začulo se zvonce i vrata lifta su se otvorila. Vrata sobe 104 bila su širom otvorena, i nije bilo nikoga. Markus je s olakšanjem uleteo u sobu, dok se u mozak malo iskusnijeg Tima Šoa uvlačio crv sumnje da sve ovo ide možda previše lako, lakše nego što bi se dalo očekivati. Tim nije ulazio u sobu, a Markus je izleteo sa kovertom.
„Prazna je!“, rekao je razočarano. „Ko god da je, ima sadržaj koverte. Zato su i znali da sam nosio smeđi džemper, zato je onaj uljez znao moje ime.“
„Otvorena vrata, slika u novinama… Hteli su da je nađemo.“
„Ali, zašto?“
Tim je produžio niz hodnik, gledajući u natpise na vratima soba, 104, 106, 108… 1010. Proverio je drugu stranu, 107, 109, 1011. Neobičan sistem brojanja, rekao je sebi.
„Vidi ovo“, rekao je Markusu, koji mu se odmah pridružio na kraju hodnika.
„Znaš kako u hotelima prvi broj sobe označava sprat, a druga dva broj sobe, pa na prvom spratu ide 101, na drugom 201, i tako dalje? E pa, ovde imaju drugačiji sistem.“
„Jedan-nula-jedan-nula? Zar ne bi trebalo da bude 110?“
„Trebalo bi.“
„Znači, ovde prva desetka označava prvi sprat, a druga desetka broj sobe.“
„Kad sam došao sinoć, ovde nije bilo sobe 105. Rekao sam ti da je to soba sto pet. Ali, po ovome, to nije soba sto pet. To je soba deset-pet. Peta soba na prvom spratu.“
„Deset-pet“, zamišljeno je kazao Tim.
Kada su sišli u predvorje hotela, na recepciji su zatekli dvojicu pozornika, a kada je jedan od njih ugledao Markusa, počeo je da mu se približava.
„To je onaj sa dubokim čizmama, onaj od sinoć“, reče Markus tiho.
„Policija okruga Stafordšir“, rekao je pozornik kad im se približio. „Vi ste sinoć bili u blizini mesta zločina. Trebaće mi vaša izjava. Sve je samo rutinski, naravno.“
Predložio je da on i Markus sednu za stočić u holu hotela, i da tu Markus da izjavu.
„Mora da imaju rupe u budžetu. Ovaj nosi duboke čizme nekoliko broja veće, a onaj drugi šešir. Gledaj kako smešno izgledaju“, reče Tim Markusu, dok se pozornik smeštao za sto.
Ispitivanje je bilo rutinsko. Pozornik se predstavio kao Vilijam Poridž, zanimalo ga je šta je Markus radio sinoć i zbog čega je bio tu gde je bio. Markus mu je ispričao istinu, onoliko koliko je mogao, bez da spominje kutiju za nakit i pucnjavu u restoranu. Dok je pričao, Markus ga je posmatrao. Te crte lica su mu se činile izrazito poznatim, a opet nije mogao da bude siguran u to. Video ga je već sinoć, dok mu je srce ubrzano lupalo, i zamalo da se potuku. Možda mu je odatle bio poznat?
Dok su njih dvojica sedeli, njihove dve istrage su se preklapale. Pozornik je, najverovatnije podređen nekom inspektoru, radio na slučaju ubistva gospođice Lejn, a Markus je istraživao sumnjive okolnosti u kojima se našao. Te dve istrage umnogome su se razlikovale, a opet, imale su jednu zajedničku tačku, ubijenu gospođicu Lejn.
