3. poglavlje
NA PUTU DO BURSLEM ZALIVA
Markus Brodford sedeo je preko puta Tima Šoa u kupeu u kome su se nalazila samo njih dvojica, u vozu koji je pre tri minuta napustio Dover i zaputio se ka selu po imenu Burslem zaliv, krivudajući kroz seoske predele istočne Engleske. Dešavanja od tog jutra pomogla su im da shvate da nije bilo svrhe ići u kuću broj 105 i razgovarati sa sobaricom, sa Idit Perkins, kako ju je starac nazvao, zato što od nje najverovatnije neće dobiti nikakve nove informacije. Ona je očigledno bila pričljiva samo kada joj je nešto trebalo, a teško da će biti pričljiva kada njima treba nešto od nje.
Znali su da je lažna gospođica Lejn pocepala svoje stare rukavice na vašaru u Burslem zalivu, i da je, iako je žurila da se sastane sa Markusom, uložila i trud i novac da kupi nove, verovatno da bi prikrila prsten koji je nosila na ruci, prsten sa inicijalima B.B. Takođe, sobarica Idit Perkins je bila iz tog istog sela. Čudan naziv ima to selo, Burslem zaliv, a nije zaliv, već naseljeno mesto. Zbog svega ovoga, odlučili su da odu vozom do tog mesta i da pokušaju da saznaju nešto novo, što je ujedno bilo korisno jer su mogli i da međusobno podele njihova saznanja u vozu, najbezbednijem mestu za razgovor, jer su vrata kupea bila zatvorena, a bili su sami. Markus je pričao o tom prstenu koji je nosio uljez, sa sumnjom da B.B. označava inicijale njenog poslodavca, a Tim je odbacio njegove teorije.
„Previše čitaš detektivske romane, prijatelju. Zašto bi nosila prsten sa ugraviranim imenom čoveka za kog radi?“
„Ali, ta slova moraju da imaju neko značenje!“, bunio se Markus.
„Gledaj, žene ne nose prstenje sa inicijalima svog poslodavca. Ako ti tvrdiš da su to stvarno nečiji inicijali, onda su veće šanse da je to neko u koga je zaljubljena, recimo. A možda ti se i učinilo, ipak si ih video samo na trenutak.“
„Nije mi se učinilo, nema šanse! B.B, jasno kao dan, i dalje ih vidim pred očima.“
„Da se vratimo na ono što znamo. Sobarica je umešana. Pustila je tog niskog čoveka u kuću i on je ubio gospođicu Lejn, jedinu osobu koja ima ključ od kutije za nakit. Šta god da je u toj kutiji, njima to treba, a to se nalazi kod nas. Tu imamo prednost“, počeo je Tim svoje izlaganje. „U tom trenutku su došli i do tvoje poruke, i videli priliku da se dokopaju kutije. Tu stupa na scenu jedna članica bande, dama sa bordo šeširom. Ona glumi gospođicu Lejn, da bi ti uzela kutiju. Ali, tu je opet naša prednost, jer si ti video pravu gospođicu Lejn, znao si da to nije ona, i nisi predao kutiju. Pošto su znali da je kutija kod tebe, rešili su da te napadnu preko noći i da ti je uzmu. Pošto nisu čekali jutro, verujem da su bili pod pritiskom i u žurbi. Pritisak je verovatno primenio šef bande.“
„Misliš da je to cela banda?“, pitao ga je Markus.
„Ne mora da znači. Ali sigurno je upleteno više ljudi. Mi znamo za minimum troje, a ko zna koliko ih je stvarno.“
„Nisam verovao da bi ubili zbog jedne obične kutije za nakit.“
„Ah, ali to nije jedna obična kutija za nakit. To je jedna vrlo posebna kutija za nakit. Možda čak i jedina na svetu, jedina zbog koje se gube životi.“
„Znači, ti ne misliš da je taj šef, ko god bio, taj tajanstveni B.B?“
„Ne verujem u to.“
Obojica su razmišljali.
„Znaš šta mene izluđuje, Time? To što kad god otkrijemo nešto, pojave se nova pitanja. Šta znači soba deset-pet? Ko je, zaboga, narandžasti čovek? Šta je u kutiji? I ko je onaj niski čovek, onaj koji je najverovatnije ubio gospođicu Lejn? Kod koga je žuta koverta? Ko je B.B? Da li je…“
„Dobro, dobro, stani. Polako, čekaj. Nije pametno da sve to izgovaramo toliko glasno. Daj da prvo vidimo šta ćemo da saznamo u selu. Hajde, stigli smo.“
Izašli su iz voza i krenuli nizbrdo kaldrmisanom ulicom ka centru sela. Isticala se jedina kuća u blizini železničke stanice. Štrčala je u svakom pogledu. Stil gradnje nije se uklapao u okolinu, a i oblik građevine je bio sasvim neobičan. Povrh svega toga, nad kućom se nadvijao toranj. Taj toranj nije bio naročito visok, ali je bio itekako upadljiv.
Bilo je to malo selo, sastojalo se od jedva nekoliko ulica, od kojih je samo jedna imala uličnu rasvetu i asfalt. Markus je pretpostavljao da se u toj ulici održavao taj njihov vašar. Pitao se kako je taj vašar mogao da izgleda, kad u selu nije bilo nikoga. Po njegovoj proceni, šetali su već trista metara, i nisu naišli ni na koga.
„Čudno mesto“, rekao je Markus. „Da te neko dovede ovde usred noći, nikad te ne bi našli.“
„Od kad ti obraćaš pažnju na takve stvari?“, pitao ga je Tim.
„Od sinoćne večere u restoranu“, nasmejao se Markus. „Nego, gde ćemo? Sve je prazno. Nema nikoga. Ne možemo da dobijemo informacije ako nema ko da nam ih da, zar ne?“
„Vidi se da si nov u ovome. Kad odeš u neku malu sredinu, kao što je ovo selo, šta misliš gde se ljudi skupljaju?“
Markus je razmislio.
„Za šta me smatraš? Pa, i ja živim u selu. Kad god pođem u prodavnicu, sretnem nekog.“
„Tako je. Prodavnica je srce sela. Ljudi koji rade u njoj znaju svakoga, i svašta o njima. Zato, staro momče, idemo u prodavnicu.“
Nije im trebalo mnogo vremena da pronađu prodavnicu. Nalazila se na uglu između dve ulice, i bila je jedna od onih starinskih prodavnica koje su uvek bile na ćošku. Po Engleskoj ih je bilo sve više i više u to vreme, prosto su cvetale, a u ovoj turobnoj, jesenjoj atmosferi, prodavnica je bila jedino mesto koje je davalo znake života.
Pošli su da pređu ulicu i da uđu u radnju, kada ih je prekinuo glasni zvuk sirene auta, koji zamalo da ih pregazi. Markusu se na trenutak učinilo… Ma, nije moguće. Ali opet, svuda bi prepoznao tu lepotu, i zato je stao kao ukopan.
„Ideš li?“, doviknuo je Tim sa druge strane ulice, dok je stojao ispred radnje iz koje je istrčala prodavačica da vidi šta se dešava.
Žena je ušla, i oni za njom. Odmah je prišla telefonu da nastavi poziv koji je izgleda prekinula kada je auto svirnuo. Živahno je brbljala na telefonu o nekoj mladoj ženi koja se tek doselila u selo, a već počela da pravi pometnju. Pričala je i pričala, nije se zaustavljala. E, ovakva nam treba, pomislio je Markus.
*
„Idit Perkins? Oh, ja ne volim da tračarim, užasavam se ljudi koji šire glasine o drugima, kao da nemaju šta pametnije da rade“, govorila je Sintija Blečli, žena koja je bila ponosni vlasnik jedine prodavnice u Burslem zalivu.
Sedeli su u pozadinskoj prostoriji radnje, posluženi prijatnom kaficom. Kad je čula da su iz policije, odmah je skočila i zatvorila radnju. Čekala je ovaj trenutak celog života, da preda sve informacije koje je vredno skupljala godinama.
„Šta vas zanima o njoj? U stvari, krenuću od početka!“
Pričala je maltene sama sa sobom, a dvojica prijatelja su slušala i klimala glavom.
„Živi u onoj kući kraj železničke stanice. To je jedina kuća u tom delu sela. Priča se da su sinovi umešani u ilegalne poslove i da su tako došli do para, pa su izgradili kuću odvojenu od ostatka sela. Koliko znam, ona je sobarica i sluškinja nekoj devojci dole u Doveru, a vikendom je tu, u selu. Putuje vozom, tako da je ni ne vidimo kad dođe i ode, ali čujemo voz, znate. Stariji sin je u mornarici u Americi, niko ga nije video mesecima. Dok je živeo ovde, izazivao je pravi metež među damama u selu. Sve su htele da bude njihov. Mada, usuđujem se da kažem da nije bio lepši od vas, dragi gospodine.“
„Vrlo ste ljubazni“, rekao je Tim, igrajući svoju ulogu pažljivo. „Nastavite, molim vas.“
„Gde sam stala? Mlađi sin je u Doveru, a sam Bog zna čime se on bavi. Sumnjam da joj on šalje novac, ili joj ga lično daje tamo, u gradu. Onakva kuća ne može da nikne sama od sebe! Još imaju i toranj, možete li da zamislite? Ah, pa vi ste prošli tu sigurno. Nisam videla da ste došli kolima, pa ste sigurno došli vozom. i bolje je što niste došli autom, automobili u ovakvom malom selu izazivaju samo probleme. Videli ste kako samo projure! Mogli ste da završite pod točkovima. Malo je falilo i da se zabiju u moj lokal, kakva bi to katastrofa bila! Porodica Blečli drži prodavnicu već četiri generacije. Svi u selu znaju za nas i govore o našem imenu s poštovanjem. O čemu smo ono pričali?“
Pre nego što je Markus stigao da odgovori, Sintija je sama od sebe nastavila priču.
„Ta žena je ćudljiva, odmah da vam kažem. Par puta je navraćala ovde, nije ni reč progovorila. Ne znam šta da mislim o njoj. Pored toliko para koje sinovi donose, ona i dalje radi kao sobarica u tom Doveru. Sigurno joj fali koja daska u glavi. Oh, šta mislite, je li ona špijun? Možda zato i dalje radi tamo. Zamislite nju kao špijun!“
Nasmejala se svojoj opaski, a Markus je odmah progovorio, u nadi da će zaustaviti raspitivanje njihove pričljive sagovornice.
„Trenutno imamo svoje sumnje i teorije, ali ne bih rekao da je to baš tako kao što vi zamišljate. Plašim se da je ovaj posao mnogo manje glamurozan nego što izgleda“, rekao je.
„Ja sam oduvek mislila da nešto kriju u tom tornju. Sinoć… Ma, možda je bolje da to zadržim za sebe.“
Tim i Markus se pogledaše.
„Imate jako bujnu maštu, gospođo Blečli“, rekao je Tim.
„Gospođica. Nisam udata, još uvek“, ispravila ga je gospođica Blečli.
Pravo čudo, pomislio je Markus.
„Neverovatno mi je da žena kao vi još uvek nije udata“, nadovezao se Tim.
Sintija Blečli je pocrvenela i otpila još jedan gutljaj kafe. Timova slatkorečivost je odradila svoj deo posla. Ona se nagnula napred i uzbuđeno počela da priča.
„Sinoć sam videla auto kako se parkira ispred njihove kuće. Ovde nema mnogo automobila, znate. A ja sam izašla u šetnju posle posla.“
Šetnju, malo sutra. Izašla je da vidi šta se dešava, bio je siguran Markus.
„Neki ljudi su vukli nekog tamnoputog gospodina u odelu. Bilo je mračno, ali uspela sam da vidim da je iz vozila izašla neka žena. To jest, devojka. Zapamtila sam da je imala žuti papirić u rukama. I nosila je bordo šešir.“
*
Gospođica Blečli nastavila je da priča, ali sada ih ništa drugo više nije zanimalo. Imali su svog uljeza. Dama sa bordo šeširom bila je u tom selu noć pre nego da oni dođu.
„Gospođice Blečli, vrlo je važno da budete sto posto sigurni u ovo što ćete mi sada reći. Možete li da se prisetite u koliko sati je to bilo?“, pitao je Tim.
Odgovorila je kao iz topa.
„Nema šta da se prisećam, to je bilo u deset. Zatvorila sam u devet, a izašla malo pre deset. Znam da je bilo u deset.“
„Jeste li sigurni?“
Klimnula je glavom. Zahvalili su joj se i izašli iz radnje. Petnaestak minuta kasnije nalazili su se ispred kuće kraj male železničke stanice. Kuća je predstavljala oličenje spoja neukusa i obilja novca. Nisu imali plan šta da rade, da li da pozvone i uđu, ili možda da ispitaju kuću od spolja. Prišli su ulaznim vratima. Na njima je pisalo PERKINS. Na pravom su mestu, nema sumnje.
Nije imalo vajde da pozvone. Idit je bila u Doveru, u kući svoje gazdarice. Sinovi ionako nisu kod kuće. Markus je potražio ključ ispod saksije.
„Ma, stvarno! Kao da ćeš tu da nađeš bilo šta!“, uskliknuo je Tim.
I bio je u pravu. Ispod saksije nije bilo ničega. Markus se sagnuo i potražio ispod otirača, i na Timovo iznenađenje, izvukao ključ.
„Nek sam proklet…“, uzviknu Tim. „Markuse, vrati ključ na mesto. Ovo je previše lako. Organizovana banda zločinaca ne ostavlja ključ ispod otirača, na izvolte znatiželjnim očima iz sela. Ne, ovde itekako nešto smrdi.“
Markus ga nije slušao i približio je ključ bravi. Tim je prišao i uhvatio ga je za ruku, a onda mu signalizirao da bude tih. Tim se sagnuo i pogledao u ključaonicu, a onda mu pokazao da se i on sagne. Unutar ključaonice nalazilo se dugme. Naložio je Markusu da se s ključem udalji od vrata, a onda ih je detaljno ispitao. Za bravu bila je privezana skoro nevidljiva žica, čiji se drugi kraj gubio u visini, i išao prema tornju. Ćutke, uzeo je od Markusa ključ i vratio ga na mesto, a onda su se malo udaljili.
„Da si gurnuo taj ključ i pritisnuo bravu, bili bismo dignuti u vazduh i ti, i ja, i vrata.“
Markus nije mogao da veruje.
„Kako onda ulaze u kuću?“, pitao je Tima.
Tim je podigao prst.
„To sam se i ja zapitao. Sigurno postoji neka kontrolna tabla, gde se taj sistem za zaštitu gasi. Pođi za mnom.“
Markus je sledio Tima oko kuće. Svi prozori bili su zatvoreni, nije bilo šanse da uđu nekim drugim putem. Vratili su se do glavnog ulaza. Dok je Tim osmatrao toranj i zagleđivao kuću, Markus je uzeo neki dug štap koji je bio bačen pored puta, i iz čučećeg položaja, štapom je počeo da pritiska bravu nadole. Tim se okrenuo i primetio šta ovaj radi.
„Šta radiš?! Jesi li poludeo?“, prošaputao je Tim.
Pre nego što je Tim uspeo da zaustavi Markusa, čuo se tihi, neznatni zvuk i ulazna vrata su se širom otvorila.
Razgovarali su ispred kuće.
„Bio je isključen svo ovo vreme?“, upitao je Tim.
Markus je slegnuo ramenima.
„Neko upravlja ovom našom istragom. Neko nam namerno ostavlja tragove. Imam osećaj da su uvek korak ispred nas“, reče Tim.
„Ili to“, odgovori Markus, „ili nekome treba naša pomoć.“
Ušli su u kuću.
„Slušaj me pažljivo, šta god da pomeriš, vrati na svoje mesto. Ne znamo šta tražimo, ali sve mora da bude onako kako smo zatekli“, pričao je Tim.
Maramicom je zatvorio ulazna vrata. Predsoblje je bilo prazno, bez ikakvog nameštaja. Zidove su krasila razna vrata, koja su vodila u razne sobe. Tim je otišao da potraži ulaz u toranj, dok je Markus lutao prizemljem.
Otvarao je i zatvarao fioke, ali nije nalazio ništa upečatljivo, ništa što bi mu skrenulo pažnju. Sve dok nije ugledao figuricu čoveka, figuricu čoveka u smeđem džemperu. A onda je shvatio u šta gleda. Gledao je u sebe. U malu verziju sebe, koja mu je uzvraćala pogled sa stola. Uzeo je i vrteo je po rukama, a onda ju je protresao. Čulo se zveckanje. Protresao je još jednom. Ovaj put se čulo još jače. Okrenuo ju je i na donjoj strani video otvor. Brknuo je prstima i izvadio ono što se nalazilo unutra. Privezak sa ključevima.
Tim je tada ušao u sobu.
„Našao sam put za toranj“, prošaputao je. „Šta ti je to?“
„Ako ne grešim, ključ od sobe sto pet. Tačnije, deset-pet.“
„Šta će to ovde?!“
„Stani, pogledaj, ima dva ključa. Kad sam se prijavio u hotel, bio je samo jedan ključ. Šta otključava ovaj drugi?“
Dobio je ideju. Iz džepa je izvadio kutiju za nakit i pokušao da je otključa, ali neuspešno. To nije bio taj ključ. Počeo je da hoda po sobi i da traži gde se ključ uklapa, a Tim ga je požurivao.
„Ne znamo koliko vremena imamo, dođi da istražimo toranj.“
„Sačekaj“, otresito mu reče Markus. „Pogodak!“
Naišao je na noćni stočić, na kome se nalazila lampa. Gurnuo je ključ u ključaonicu fioke, i uspeo je da je otključa. Unutra su se nalazile neke knjige, a na knjigama pisamce:
„Ako do sutra ne budem imao kutiju za nakit, mala Dona će zažaliti što se ikad spetljala sa nama. Ako ne želi njenu krv na mojim rukama, učiniće sve što budem tražio od nje!!!“
~Barnabi Bramsvort
Dok su čitali pismo, začuli su se točkovi automobila koji se parkirao ispred kuće.
„Brzo!“, povikao je Tim, i povukao Markusa.
Popeli su se vijugavim stepenicama koje su vodile u toranj, trudeći se da ne prave buku i sakrili su se u hodniku tornja, koji se sastojao od odmorišta na vrhu stepenica i starih vrata. Toranj je iznutra izgledao kao i ostatak kuće, i ni po čemu se nije isticao.
„Ispala ti je kutija“, reče Tim Markusu. „Čekaj malo.“
Tim je zagledao kutiju sa svih strana.
„Markuse, ovo nije kutija koju si dobio od firme.“
„Kako nije?“
„Nije! Kutija koju su ti dali imala je okrnjen deo, ovde ispod poklopca, a ova je besprekorna.“
„Nitkovi mora da su je zamenili.“
„Kad su mogli da je zamene? Nisi bio u kontaktu ni sa kim. Pokušaj da se setiš.“
„U restoranu je bila ona stara, u to sam siguran. Posle restorana sam se vozio taksijem, a onda sam išao na mesto zločina. Ne bih rekao da je taksista umešan.“
„Zašto nisi bio pažljiviji?!“
Čuli su korake ispod njih, i zaćutali. Neko je ušao u kuću. Tim je nastavio tiho:
„Ako je kutija kod njih, i ključ je kod njih, zašto nas i dalje jure?“
„Ne znam. Ja sam mislio da traže kutiju.“
Koraci su počeli da se penju stepenicama, a momci su zadržali dah.
„Nemamo vremena“, rekao je prigušeni ženski glas, a ta druga osoba je prestala da se penje.
„Time…“, krenuo je Markus.
Tim mu je pokazao prstom da ćuti, jer se razgovor na donjem spratu nastavljao.
„Popeću se samo na trenutak, da vidim da nije možda pobegla“, rekao je prigušeni muški glas, glas koji im se učinio poznatim.
„Sačekaj!“, viknula je žena. „Neko je bio ovde, pogledaj.“
Obojica su pažljivo slušali, ali nadalje nisu mogli da čuju. Bili su u ćorsokaku, zarobljeni između tornja i prizemlja, a iz razgovora su naslutili da je u tornju još neko.
„Time“, nervozno je rekao Markus, „ovo ne može da čeka. Ako nas ne jure zbog kutije, možda traže ključ! Šta ako nekako nisu uspeli da dođu do ključa?“
„Ubili su gospođicu Lejn, a ključ je bio kod nje. Samo budala ne bi uspela da ga se dočepa.“
„Ne razumeš šta hoću da ti kažem. Šta ako devojka koju su ubili nije gospođica Lejn? Malopre kad smo dolazili u selo, učinilo mi se da sam je video u autu koji je projurio. Možda su je dovozili ovamo, da je zatvore u toranj.“
„Postoji samo jedan način da saznamo.“
Ono što nisu primetili je da su tokom ovog razgovora povisili ton, i da su ih odozdo čuli. Markus i Tim otvorili su vrata koja su vodila u unutrašnjost tornja, dok su im se koraci tiho približavali. Vrata su se otvarala polako, preteće škripeći i puštajući vetar u sobu, i pružajući im pogled na priliku koja je sedela skvrčena, vezana i izmučena, u sobi koja je bila pred njima. Međutim, i takvu uprljanu i namučenu, Markus ju je prepoznao. To je bila prava gospođica Lejn. Oteo mu se uzvik zaprepašćenja, stajao je kao kip. Dok su on i Tim shvatali šta su upravo otkrili, otpozadi su ih obgrlile neprijateljske ruke i stavile im krpe preko nosa i usta. Pokušavali su da se oslobode, ali bezuspešno. Polako su gubili svest…
