4. poglavlje
U TORNJU
Zraci zalazećeg sunca probudili su Markusa. Treptao je dok mu se u glavi formirala i bistrila slika. Sada je video sunce i ništa osim njega. Pokušao je da se pomeri, ali neuspešno. Ruke i noge su mu bile vezane, a u ustima je imao krpu. Promrdao je glavu i uočio svog prijatelja Tima, koji se nalazio u istom položaju kao i on, malo naniže od njega. Zatim je pogledao naviše i ugledao šiljatu tavanicu okrenutu prema gore. Nalazili su se u tornju u Burslem zalivu. Još uvek je bio ošamućen od morfijuma, ali ono što je ugledao posle toga nije pripisao pometenosti. To je stvarno bila ona. Gospođica Lejn je sedela preko puta njega, takođe vezana i u polusnu. Naglo je otvorila oči kada se čovek iz ugla sobe oštro zakašljao. Markus nije ni primetio čoveka koji je ležao sklupčan u senci. Taj čovek bio je tamne puti, najverovatnije iz Afrike, i nosio je crnu kapu. Bio je u odelu. Čini se da je i dalje spavao, i da se zakašljao u snu.
“Ko ste vi?”, progovorila je gospođica Lejn.
Markus je pokušao da dođe do reči, ali onda se setio da ima krpu u ustima. Morao je da se pribere i da ne dozvoli sebi da sada bude opčinjen tom devojkom. Ipak, ovde je završio poslovno, a u ovom poslu ne sme da se veruje bilo kome, kako je tek učio. Naslućivao je da ona radi za njih, jer je njoj trebalo da da kutiju, i da njoj može da veruje, ali pokušao je da ostane razborit. Uspeo je nekako da izbaci krpu iz usta, pa je nekako izustio, sa pola glasa:
“Markus Brodford, gospođice Lejn.”
Oči su joj zasijale od uzbuđenja. Kao da su govorile: “a, to je taj gospodin Brodford”. Markusu nije bilo jasno kako jedna osoba može da ima toliku lepotu. Znao je da je njegov prijatelj Tim prilično lep čovek, i nije mu bilo drago što je morao da se upoznaje sa gospođicom Lejn baš dok je on bio u sobi, ali maker je spavao i nije mogao da utiče na njihov razgovor.
“Dakle, Markuse, konačno se srećemo”, rekla je. “Možete me zvati Džozefina.”
Osvrnula se po sobi.
“A ko je vaš prijatelj?”, upitala je.
“Kolega s posla, Tim Šo. A ko je vaš prijatelj?”
Zabacio je glavu da pokaže na tamnoputog čoveka u uglu sobe.
“Oh, nije to moj prijatelj. Bio je tu kad su me doveli. Ne govori engleski.”
Bila je prilično smirena. Zagledala se u prazno.
“Gospođice Lejn… Džozefina. Mislim da znate mnogo više od mene, i očekujem da mi ispričate mnogo toga što me zanima. Jesam li u pravu što to očekujem?”
“Može se reći, da. Šta vas zanima?”
Na početku njihovog razgovora, u njenim očima je na trenutak video uzbuđenje, a sada je već delovala nezainteresovano za ceo ovaj slučaj i ovo što im se dešava. Njen izraz lica mu je govorio da joj je bilo dosta svega. Zbog čega je onda bila tako uzbuđena kada se predstavio?
“Za početak, ko ste vi?”
“Ja sam Džozefina Lejn.”
“Da, a ja sam Markus Brodford. Ali, nisam to mislio. Odakle vi u celoj ovoj priči?”
U tom momentu je Timu Šou krenula da se vraća svest. Zbunjeno je gledao unaokolo.
“Ja samo radim za istu firmu kao i vi. Dobila sam zadatak, i… sad uviđam da je bolje da nisam.”
“Znam kako vam je.”
Prekinuo ih je zvuk pada krpe iz Timovih usta na pod.
“Time, ovo je Džozefina Lejn. Džozefina, ovo je Tim Šo”, upoznao ih je Markus.
“Znači, vi ste ta gospođica Lejn?”, pitao je Tim.
“Drago mi je što sam vas upoznala, gospodine Šo”, odgovorila je.
“Po ovome što ste mi rekli, vi ne znate šta se nalazi u kutiji za nakit?”, pitao je Markus Džozefinu.
Ona je odmahnula glavom, a Tim je brzo treptao da bi mu se malo razbistrilo pred očima, kao i sam Markus nekoliko minuta ranije.
“Prešli smo ovoliki put da vas nađemo, a sad vi tvrdite da znate još manje od nas!”, reče Markus.
“Pa, nije baš tako”, rekla je Džozefina, i okrenula glavu prema prozoru. “Znam i ja ponešto. Htela sam da me nađete. Uspela sam da pročitam poruku gde ste napisali da ćete biti u smeđem džemperu, pa sam mislila da će vam figurica obmotana smeđim koncem privući pažnju. Nisu me odmah vezali kad smo stigli. Znali su da ne mogu nikako da pobegnem dok su oni tu. Mislim da su se čak i premišljali da li da me vežu ili ne, ali nisu hteli da rizikuju.”
“Oni? Koji su to – oni? Čuli smo jedan muški i jedan ženski glas”, ubacio se Tim u razgovor.
“Možda je najbolje da krenem od prošle nedelje.”
“Prošle nedelje?!”, uzviknuo je Tim. “Gospođice, ne znamo koliko vremena imamo…”
“U redu je, Time. Do sada smo lutali, nadajući se da ćemo nabasati na pravi trag, a sada smo u prilici da slušamo. I slušaćemo. Izvolite”, rekao je Markus autoritativno.
“Hvala vam. Prošlog utorka moja sobarica, Bridžit, je iznenada dala otkaz pismom. Naravno, sada sumnjam da li ga je uopšte ona napisala, ili je možda dobila novac da me napusti. Nadam se da joj nisu naudili. Onda se pojavila stara Idit Perkins. Prihvatila sam njenu velikodušnu ponudu da zameni Bridžit. Posle par dana sam već počela da sumnjam u njene namere, i htela sam da je otpustim. Čak i da su njene namere bile dobre, ne bih mogla da živim sa nekim ko je tako… zatvoren. Pozvala sam firmu da pitam zašto vas još nema, jer sam očekivala da stignete, kao što je pisalo u žutoj koverti, ali onda ste vi naišli, i videla sam kako Idit razgovara sa vama na vratima. Kad sam se uverila da ne namerava da vas pusti u kuću, izašla sam na zadnja vrata i platila nekoj devojci koja je tuda prolazila da uđe u moju sobu i da glumi mene, i pobegla sam da vas nađem, ali vi ste do tada već bili otišli negde.”
“Otišao sam u hotel, da odmorim pre večere.”
“Vratila sam se u moju ulicu s namerom da se smestim i posmatram kuću. Čula sam svađu. Idit se svađala na vratima sa nekim niskim čovekom, koji je nosio pištolj u ruci. Tad sam zadrhtala i rešila da neću da se približavam kući. Bilo je previše opasno. Skrila sam se iza kontejnera preko puta kuće, ali nisam znala da nisam bila jedina iza tog kontejnera. Tada su me uhvatili.”
“Ko vas je uhvatio, gospođice Lejn?”, upitao je Tim.
“Nisam sigurna, ali mislim da se žena zove Dona Mejer… ili Mona Mejer. Ne znam ko je muškarac, ali nemoguće je ne prepoznati ga. Niži je od mene! Nikad nisam videla tako niskog muškarca.”
“Mala Dona, iz Barnabijevog pisma. Mala Dona će zažaliti što se ikad spetljala s nama, tako je pisalo”, rekao je Markus.
“Nije mi nešto draga. Nikad ne skida taj prokleti bordo šešir.”
“Kao što sam i sumnjao”, rekao je Tim, više za sebe nego za Markusa.
“Da li je ta žena nosila prsten?”, pitao je Markus.
Odmahnula je glavom.
“Nisam mogla da vidim… Sad kad ste već to rekli, da, nosila je prsten, sa nekim inicijalima. Videla sam ih kad mi je stavila krpu na nos i usta. Prsten sa inicijalima B.B. Mislite li da je to taj Barnabi, koji im komanduje?”
Momci su joj istovremeno odgovorili, samo što je Markus rekao “da”, a Tim “ne”.
“Razmisli o tome, Time! To je najveća veza koju imamo između njih!”, insistirao je Markus.
“Rekao bih da je mnogo veća veza pismo u kome je on spominje, od nekog prstena koji najverovatnije ni ne označava njega”, odgovorio je Tim.
“Dobro, ako si toliko siguran, kaži nam onda, šta označavaju ti inicijali?”
“Ne znam”, odgovorio je Tim zamišljeno. “Ali, otkriću to. Ili će nam se samo kazati. A taj muškarac? Imate li ikakvu ideju ko bi to mogao da bude?”
“Mislim da ga je Dona Mejer oslovila sa “Henri”, ali odavde su svi zvuci tako prigušeni da ni u šta nisam sigurna.”
“Oni to znaju, zbog toga su vas i popeli ovako visoko. Ali, ako znaju i šta sve znate, ne piše vam se dobro. A ni mi nismo u mnogo boljoj situaciji.”
“U redu, sad znamo da je taj nizak čovek neki Henri, koji radi za tog Barnabija. Ko je taj Barnabi? I šta je, pobogu, u toj kutiji za nakit?”, pitao je Markus.
“Gde ste sakrili ključ?”, nadovezao se Tim s još jednim pitanjem.
“Ne razumem”, rekla je. “Ključ je kod vas.”
“Kako je to moguće?”, upitao je Markus.
“Vama dvojici baš treba veliki podsticaj da biste nešto sami shvatili. Zamenila sam ga sa ključem od sobe deset-pet iz hotela. Ključ je na privesku. Pa, zašto bih ga sakrila u figuricu?”, nasmejala se ona.
Markus je odmah izvadio privezak iz džepa.
“Pa to je genijalno!”, uzdahnuo je s divljenjem.
“Da vam nisam ostavila tragove, možda me ne biste ni našli. Morala sam da upotrebim svu svoju pamet da smislim onu šifru.”
“Koju šifru?”
“Deset-pet. Narandžasti čovek?”
Tim i Markus su je tupo gledali. Šta je sve znala ta neverovatna devojka? Za šta je sve bila sposobna?
“Soba u hotelu nije soba 105, već soba deset-pet.”
“Da, to smo shvatili.”
“Brilijantno”, rekla je sarkastično. “Deset-pet označava reči u poruci, narandžasti (deset slova) i čovek (pet slova). Narandžasti čovek.”
“Znači, vi ste mi poslali pomorandžu?”
“Plašim se da to već nije moje delo.”
“Ali, ko je narandžasti čovek?”, pitao je Tim nestrpljivo.
Taman je zaustila da kaže nešto, da konačno baci novo svetlo na situaciju nekim novim informacijama kojih oni nisu bili svesni, kada su se odozdo začuli koraci.
“Tiho”, rekao je Tim.
Koraci su se uspinjali uz stepenice, a troje zatvorenika je drhtalo od strepnje. Najradije bi voleli da su sad u položaju njihovog tamnoputog saputnika, koji je i dalje spavao čvrstim snom.
“Žmurite i nikako ne otvarajte oči!”, prošaputao je Tim.
Vrata su se uz škripu otvorila, Čovek je oprezno ušao, a Tim, Markus i Džozefina slušali su topot njegovih teških koraka, i zveket njegovih čizama.
“Još spavaju!”, viknuo je niz stepenice.
Pošao je nazad, ali onda je stao, a zatvorenicima je zastao dah. Okrenuo se i prišao im. Sumnjičavo je pogledao u krpe na podu, koje su Markus i Tim ispljunuli, i pokupio ih, a onda je Markus osetio povetarac na svom licu. Taj čovek, ko god da je, uneo mu se u facu. Tada je Markus bio siguran da tog čoveka već zna. Ne samo da je prepoznao njegov glas, već je sada osetio i miris. Kada bi samo mogao da otvori oči i da vidi ko je to, mnoge stvari bi mu se razjasnile. Ali, ako bi to uradio, to bi mu možda bilo i poslednje. Pokušao je da diše ravnomerno sve dok se čovek nije udaljio i zatvorio vrata za sobom. Još uvek se nisu mrdali, sve dok nisu čuli korake na stepenicama. Tim je dotaknuo Markusa, što je Markus protumačio kao “ne otvaraj oči”. Srećom, dobro je protumačio. Poznati-nepoznati čovek je još uvek bio u sobi, sa namerom da ih namami da se odaju. Posle par minuta je stvarno izašao i sišao u prizemlje.
“Mislim da je najbolje da razgovor ostavimo za posle i da smislimo kako da pobegnemo odavde”, rekao je Tim, a njih dvoje su se odmah složili.
Sve ovo, pored straha, budilo je i određenu dozu uzbuđenja u Markusu. Ko je taj čovek koji je do sad bio u sobi s njima? Ko je narandžasti čovek? Šta se nalazi u toj kutiji? Ko je misteriozni crnac? Da li je Barnabi Bramsvort zaista B.B? Ovo su bila samo neka od pitanja koja su mu se vrzmala po glavi, i koja je ponovio sebi stotine puta u toku proteklih 24 sata, a čijim odgovorima je sada bio znatno bliži. Čim pobegnu, sve će međusobno razjasniti, mislio je. Samo da im umaknu.
