5. poglavlje
U TORNJU
Pored toga što, kako je Džozefina Lejn to formulisala i prenela Markusu, njihovi otmičari nisu bili „baš bistri“, očigledno su bili i nemarni, jer je Markus sa svojim vernim džepnim nožićem lako uspeo da preseče konopac i da se oslobodi, a onda da oslobodi i ostalo troje. Tamnoputi gospodin se probudio, ali nijedan pokušaj komuniciranja sa njim nije urodio plodom. Jednostavno nije bilo načina. Markus je pretpostavljao da se nisu previše trudili oko vezivanja zato što su znali da čak iako se budu odvezali ne mogu nikako da pobegnu. Grupica od četvoro ljudi ne može da se išunja neprimećena, pogotovo ovakva grupica kao što je njihova.
Vreme nije bilo na njihovoj strani. Dok su kovali plan, minuti su prolazili, a nikakve ideje im nisu dolazile. Otvorili su prozor, ali je visina bila suviše velika. Markus je bacio pogled, ali nije bilo nikakve blijke puzavice koja je rasla uz zid. Nije naglas izgovorio tu svoju ideju, već je samo otišao da proveri, jer bi mu Tim samo rekao: „previše čitaš te detektivske romane, prijatelju“, a nije želeo da se to desi pred Džozefinom. Njihova potraga za konopcem bila je vrlo kratka, jer nije bilo mnogo stvari u tornju. Čak i da su došli do konopca, ne bi imali za šta da ga vežu i učvrste. Jedino preostalo rešenje bilo je izaći na ulazna vrata. Markus se stresao od pomisli šta bi bilo da ih uhvate.
Među malobrojnim predmetima u prostoriji, bilo je raznih hladnih oružja. Palica za bejzbol, metalne šipke, policijske lisice, razne vrste konopaca… Očigledno je toranj imao samo jednu namenu, i mora se reći, za sada je dobro služio toj nameni, na njihovu štetu.
Tim je otvarao vrata izuzetno dugo i sporo, da ne bi izazivao nepotrebnu buku. Zatim je oslušnuo. Istupio je u hodnik u kome se nalazilo stepenište. Odozdo se začuo muški glas.
„Kažem ti, mislim da su budni! Poigravaju se sa nama, Dona. Donesi mi fenjer.“
Sada su se već čuli koraci. Od svih trenutaka, čovek je baš sad rešio da ih obiđe i proveri. Tim se vratio u sobu.
„Uperiću pištolj u njega!“, rekao je Markus.
„Nemoj!“, prošaputao je Tim. „Stani ovamo!“, pokazao mu je. „Vi ostali se sakrijte!“
Gospođica Lejn se okrenula da pokuša da objasni gospodinu u odelu da se sakrije, ali izgleda da je sam shvatio, jer je već bio iza radnog stola. Virila je samo crna kapa. Pritisnula mu je glavu nadole i na brzinu se sakrila sa njim. Tim je stao iza vrata, a Markus je bio nasred sobe, dok su se dva para koraka približavala.
„Hoćeš da me sahraniš?!“, bunio se Markus.
„Neće ti ništa, veruj mi“, uveravao ga je Tim. „Moraš da stojiš tu da bi ga prepoznao. A sad…“
Stavio je prst na usta. Sekunde su prolazile, a onda su se na vratima pojavile dve prilike, dve vrlo dobro poznate prilike, od kojih je jedna nosila bordo šešir. Markus je i očekivao da vidi gospođicu Donu Mejer, jer su već bili sigurni da je ona taj ženski glas, a ispred nje, fenjer je titravom svetlošću osvetljavao lice koje se zlokobno smejalo, lice pozornika Vilijama Poridža.
„Mislio si da si nas nadmudrio, je li?“, rekao je preteće i istupio korak napred.
Tada vrata zaškripaše, a Tim klepi lažnog pozornika bejzbol palicom po glavi. Njemu fenjer ispade iz ruku i u sobi nastade mrkli mrak. Mesečina obasja pozornika Vilijama koji je pao na pod i držao se za glavu, a Markus ščepa Donu Mejer svom snagom.
„Trčite!“, doviknuo je Džozefini i doteranom gospodinu.
Nije im se trebalo dvaput reći. Dona je grčevito pokušavala da se oslobodi Markusovog stiska, ljudi su jedan po jedan istrčavali kroz vrata i niz stepenice, a Džozefina se saplela od podmetnute noge Done Mejer, što je postojalo njen zaštitni znak, i stropošta se niz stepenice.
„Džozefina!“, viknuo je Markus i potrčao za njom nadole.
Pozornik se pridizao sa zemlje.
„Šta stojiš tu, idi za njima!“, viknuo je Doni.
„Henri…“, odgovorila je ona drhtavim glasom, pre nego da je potrčala nadole.
Stepenice su počele da se klimaju pod težinom svih tih ljudi. Čovek u odelu se okliznuo, crna kapa mu je spala sa glave i otkrila najneobičnije uši koje je Tim video. On i Tim su sišli dole, kraj ulaznih vrata i čekali, ali niko nije silazio. Tim je prišao stepenicama i kucnuo u njih.
„Srušiće se svakog časa“, kazao je gospodinu, kao da ovaj može da ga razume. „Markuse? Markuse!“, vikao je naviše.
Gore, na stepenicama, Markus je pokušavao da uzme povređenu Džozefinu u naručje, kada je nekoliko metkova zabrujalo u njihovoj neposrednoj blizini. Povređeni lažni pozornik držao se za glavu i pomahnitalo pucao.
„Ostavi je, vratićemo se po nju! Neće je ubiti!“, beznadežno je vikao Tim Markusu.
Džozefina je vrištala od straha, a Dona Mejer stajala je uza zid stepeništa kao ukopana. Markus je uspeo da nekako pažljivo dovuče Džozefinu skoro do dna stepeništa, ali kada je još nekoliko metkova prozujalo pored njegove glave, a stepenište počelo sve više da se trese, Tim se pojavio i naglo povukao Markusa za njim.
„Pusti me! Pusti me!“, vikao je Markus, dok ga je Tim nadljudskom snagom vukao u hodniku u prizemlju ka ulaznim vratima.
Stepenište je počelo da se urušava, a crnac, kada je to video, pomogao je Timu da izvuku Markusa. Hodnik im se činio deset puta dužim nego danas kad su išli njime u drugom smeru, a stepenište se sada potpuno urušilo uz gromoglasnu buku i prekrilo ih prašinom. Izašli su iz kuće, uz Markusov fizički otpor, u trenutku kada je i noseća konstrukcija tornja pala, i potpuno se urušila.
Bilo je čudno naći se u tišini posle toliko galame, buke, straha i stresa. Silina udara došla je i do njih, pa su se svi našli na kaldrmi ispred kuće. Tada se pojavio razlog Markusove žurbe, dva crna automobila sa zatamnjenim staklima.
„Ne brini se, oni su naši“, rekao je Tim, kašljući od prašine. „Poslao sam telegram u Njukasl pre nego da dođemo ovamo.“
Markus se pridizao. Izgledao je kao da je bio onesvešćen satima, a ne samo na pola minuta. Podigao je mali kamen sa zemlje, i prevrnuo ga po ruci, a onda ga je ispustio.
„Džozefina…“, prošaputao je, ustao i uleteo u tamu kuće.
Vozač prvog automobila je, izgleda, znao isti jezik kao i njihov saputnik, i naložio je čoveku da uđe u auto i ni pod kojim uslovima ne izlazi iz njega. Tim je bio spreman da uđe u auto, kada je video Markusa kako utrčava u kuću. Progunđao je, i utrčao za njim, a iz drugog vozila izašla su dva naoružana muškarca, i krenula za Timom.
Unutra, u kući, Markus je kopao po ruševinama tornja tražeći gospođicu Lejn. Naći će je, mislio je, mora da bude tu, živa i povređena, a onda će je odvesti u grad i zbrinuti. Ali pred njim je bila samo gomila ruševina. Onda je ugledao ruku. Uspinjao se po daskama iz kojih su štrčali ekseri, samo da što pre stigne, a onda je video i drugu ruku, ruku koja je nosila kožnu rukavicu. Usporio je.
„Našao sam Mejerovu“, kazao je.
Tim se gotovo istog trenutka pojavio sa šibicom u rukama i dobacio mu pakovanje, da ne bi samo tumarali u mraku. Naoružani momci su otkopali onesvešćenu Mejerovu i odneli je u drugi auto. Tim je, osvetljavajući šibicom, preskakao prepreke i zajedno sa Markusom podigao sto koji im je preprečio put. Ispod njega ležala je Džozefina Lejn.
Markus joj je odmah opipao puls.
„Slab je, ali je živa“, rekao je Timu.
Uspeli su da je izvuku iz prašine i nežno odnesu do automobila. Ni ona nije bila pri svesti. Nisu imali vremena za gubljenje. Tim je ponovo pošao ka kući.
„Time, svaka sekunda je sada bitna“, rekao je Markus molećivo, dok je stajao na vratima automobila.
„Dođavola, nije mogao da nestane!“
Markus ga je zabrinuto pogledao direktno u oči. Tim se smilovao i utrčao u automobil.
U prvom automobilu nalazili su se vozač, Markus, Tim, Džozefina i Afrikanac. U drugom automobilu vozili su se vozač, dva naoružana momka i Dona Mejer. Na Markusovo iznenađenje, na ulicama i dalje nije bilo nikoga, mada su se po kućama svetla već palila, a zabrinuti ljudi su posmatrali kroz otvorene prozore. Mogli su da vide dva automobila koja munjevitom brzinom napuštaju selo, i kuću sa tornjem, koja više nije imala toranj.
Bezbedni smo, bezbedni smo, govorio je sebi Markus u kolima, dok je držao onesvešćenu Džozefinu za ruku truckajući se seoskim putevima ka Njukaslu. Više ga nije zanimalo ni ko je narandžasti čovek, ni šta je u kutiji, niti bilo šta drugo vezano za ova dva dana. Sve što je hteo je da gospođica Lejn preživi.
