6. poglavlje
SEDIŠTE FIRME, NJUKASL
„Zagrizli ste prevelik zalogaj, momci“, rekao je čovek u smeđim pantalonama, dok je rukama pokazivao na dve stolice na suprotnoj strani njegovog radnog stola, kao znak Markusu i Timu da sednu.
Nalazili su se u sedištu njihove firme u Njukaslu, u iznenađujuće dobro osvetljenoj kancelariji njihovog šefa, koja se nalazila na trećem spratu. Nakon što su munjevitom brzinom stigli u grad zahvaljujući čudesnoj vožnji njihovih iskusnih vozača, specijalno utreniranih za krizne situacije, ostavljeni su ispred zgrade firme i uvedeni u nju. Markus je insistirao da pođe u bolnicu sa gospođicom Lejn, ali ga je vozač uveravao da će biti odgovarajuće zbrinuta, i da će je dobro paziti. Videvši da nema svrhe ništa pokušavati i da je u dobrim rukama, pošao je uz stepenice sa Timom. Um mu je goreo od zbunjenosti, kao i njegovom kolegi, ali nisu ništa razgovarali usput. Tim je čak uspeo i da odspava u kolima. Bilo je veče, a ta zgrada je bila upadljivo osvetljena kao da je dan. To nije bila zgrada u koju su oni obično dolazili da rade. Međutim, po Timovim sigurnim koracima, Markus je zaključio da je ovaj već nekad bio ovde. Da li je onda već bio upoznat sa šefom? Vrata kancelarije bila su širom otvorena, i dočekao ih je čovek u smeđim pantalonama.
Bio je to čovek čiji izraz lica nije mnogo odavao. Imao je uredno podšišanu kosu, i sređeno lice, a odeća mu je bila besprekorna. U kancelariji nalazio se radni sto sa stolicama, a u svakoj ćoški svetlele su po dve lampe. Sve u svemu, bila je to improvizovana kancelarija, zaključio je Markus. Na njihovoj strani stola bile su tri stolice. Možda je trebalo da im se još neko pridruži? Gospođica Lejn?
Nakon što je šef progovorio i uputio ih da sednu, nekoliko trenutaka su se njih trojica gledala.
„Piće?“, pitao ih je šef, a kad su odbili, smestio se nasuprot njih.
„Kao što rekoh, zagrizli ste prevelik zalogaj. Moram da pohvalim vašu inicijativu, svakako, ali se plašim da sada nema povratka“, nastavio je.
Kada je primetio njihove istraživačke poglede, dodao je:
„Ovo nije moja kancelarija, naravno. Recimo samo da sam trenutno pozvan ovde, jer ovo nije moglo da čeka.“
Markus je pomislio kako Tim ovo već zna, ali po izrazu lica njegovog kolege, pretpostavio je da ovog čoveka i Tim vidi po prvi put.
„Gde su mi maniri? Da se predstavim, ja sam vaš šef. Nije potrebno da znate moje ime, jer ja znam vaša. Sigurno nećete piće?“, upitao je, a onda je sipao sebi čašu viskija i otpio gutljaj.
„Ostavi nas nasamo, hoćeš li?“, rekao je.
Momci su pogledali iza sebe i ugledali neprimetnog čoveka koji je stajao na vratima. Zatvorio ih je i udaljio se od vrata sobe.
„Barnabi Bramsvort“, započeo je priču, „je poslovni čovek koji namerava da se kandiduje za premijera Engleske. Ništa sporno, zar ne?“
Markus i Tim su se zgledali.
„Postoje određena… dokumenta koja se sastoje od dokaza da je gospodin Bramsvort svojevremeno bio umešan u raznorazne ilegalne poslove, šverc cigareta, prodaja lažnih ličnih dokumenata, krađe identiteta… Za sve to je potrebna jako dobra organizacija, koju on nesumnjivo ima. Zbog toga su preduzete sve potrebne mere da ti dokumenti budu dobro čuvani. Mi smo do njih dospeli i oni su u našem posedu. Ako bismo ih pustili da procure u javnost, to bi bio Barnabijev kraj, a Engleska bi na svom čelu ugledala neka nova lica. Jedno od tih lica je naš čovek, čovek koji bi ovu zemlju mogao da izvede na pravi put, čovek koji zaslužuje priliku za to. Mi ta dokumenta još ne objavljujemo jer želimo da vidimo dokle će stari Bramsvort biti spreman da ide, i da li će možda sam da se oda, bez da se mi uplićemo i da se naše ime provlači kroz štampu. Takođe, ovako znamo da on neće da se kandiduje, jer zna da su podaci kod nas i da možemo da ih obelodanimo svakog časa. Sad dolazimo do nezgodnog dela.“
Kolege su slušale svog šefa kao opijene njegovim rečima. A onda su dve reči odjeknule ispraznom prostorijom.
„Narandžasti čovek“, rekao je šef.
Dovršio je svoju čašu viskija.
„Dokumenta se nalaze u sefu banke u Edinburgu. Ključ tog sefa će vam osoblje dati samo ukoliko im odnesete jedan jedinstveni primerak Primadone, monstruozno skupe dijamantske ogrlice. Posmatrali smo vas godinama, gospodine Brodforde. Smatrali smo da ste iskazali dovoljne sposobnosti i da vam se moglo poveriti sa zadatkom da predate ogrlicu gospođici Lejn. Naravno, za svaki slučaj smo poslali gospodina Šoa da ide za vama i proverava kako vam ide.“
Markus je zapanjeno pogledao Tima.
„Bio si u Doveru… one noći?“, pitao je.
Tim smušeno klimnu glavom. Šef je nastavio:
„Gospodin Šo iskusniji je od vas, i držao vas je pod nadzorom, a onda ste ga sami pozvali. Za svaku pohvalu je to što ste, u trenutku potrebe, pozvali pomoć. Neki ne bi mogli da progutaju ponos, a… takvi obično završe u nekom jarku.“
Zavesa je lepršala po večernjem povetarcu koji je nadolazio iz odškrinutog prozora. Od iznenadnog naleta hladnog vazduha, Markusu su se dlake na vratu naježile.
„Ipak, kao što sam pomenuo, sve neophodne mere zaštite bile su preduzete. Nije dovoljno gurnuti ključ u bravu sefa da biste ga otvorili. Potreban je i otisak“, govorio je šef.
„Otisak prsta?“, pitao je Markus.
„Ne sasvim. Ovu kompaniju vodi tim izuzetno oštroumnih pojedinaca, koji su decenijama radili u firmi da bi došli do trenutnih položaja. Iskazali su svoju genijalnost u brojnim kriznim situacijama, i pomogli nam da držimo, kako bih rekao, glave iznad površine vode. Ti umovi osmislili su proceduru. Proceduru gde samo jedan mali broj ljudi može da pristupi sefu. Zbog određenih komplikacija oko sistema zaključavanja, bili su nam potrebni izvesni ljudi iz… zapadne Afrike. Posle temeljnog istraživanja, došli smo do podataka da u Ujedinjenom Kraljevstvu žive samo dva takva čoveka, dva rođena brata, ako ne računamo kolonije. Jedan od njih je u susednoj sobi, sa njim ste imali prilike da se družite u tornju, a drugi je u udaljenim krajevima Severne Irske, uklopio se u tamošnji život, naučio engleski i povukao se u kolibu koju je izgradio, sad se bavi ribolovom. Njega smo odmah otpisali, a gospodina Gausa smo vrbovali da radi za nas. Predstavlja nam poteškoće to što ne zna engleski, ali… snalazimo se, recimo to tako.“
Pozvonio je u svoje zvonce. Posle nekoliko sekundi, njegov sluga se pojavio na vratima.
„Uvedi gospodina Gausa“, rekao je slugi.
Sluga ih je napustio, a zatim se vratio sa tamnoputim gospodinom iz tornja. Kada ga je uputio u treću stolicu, očigledno namenjenu za njega, napustio ih je ponovo. Markus je tih nekoliko trenutaka iskoristio da se zagleda u neobične uši koje je taj čovek imao. One nisu bile ružne, nikako ružne, bile su specifičnog oblika, malo izdužene, a opet, odavale su pojam gracioznosti, na neki svoj način.
„Druga plemena njih zovu narandžasti ljudi. Gospođica Džozefina Lejn upoznata je sa time, ali se plašim da nije stigla da vam te informacije i prenese. Ukoliko sam nešto propustio, recite slobodno.“
„Zašto nam sve ovo pričate?“, pitao je Markus.
„Već znate previše da biste odstupili sa ovog slučaja, a neće se mnogo promeniti sada kada znate i ovo. Svi zaposleni u firmi su od samog početka pod određenom prismotrom. Moramo da se uverimo da su podobni za određene… poduhvate, zar ne mislite tako? Sada će se prismotra samo pojačati, biće malo jačeg intenziteta, to je sve. Ništa što će ugroziti vašu opasnost. Naprotiv, tako ćete biti bezbedniji.“
„Šta je sledeći korak?“, pitao je Tim.
„Čekanje. Kažu da je strpljenje jedna od najvećih vrlina koje čovek može da ima. Pored slušanja, naravno. Kad neko nama važan nešto priča, mi tu osobu slušamo sa pažnjom malog deteta koje ima milion pitanja.“
Markus se upravo tako i osećao, kao malo dete koje ima hiljade i hiljade pitanja, koja su se preplitala na platnu njegovog zamišljenog uma. Slušanje… O, da, mogao je da sluša Džozefinu satima. A kada ništa ne bi pričala, dovoljno bi mu bilo samo da bude u njenoj blizini. Zar nisu tišine sa odgovarajućim ljudima dragocenije i od najlepših reči? Samo da sve ovo prođe, pa može da je zaprosi. Već nekoliko puta uhvatio bi sebe kako razmišlja unapred, a onda bi se prekorio jer niko u ovom trenutku ne može da zna koliko je ta budućnost iz njegovih razmišljanja zapravo udaljena od sadašnjosti. Nekoliko dana, nekoliko meseci, godina? Ne, sada mora da misli samo na posao, koliko god to bilo zahtevno. Iako je godinama radio u firmi, tek u poslednjih nekoliko dana je izbio iz svoje zone komfora. Ovo što je proživeo u prethodnih nekoliko dana čitao je samo u knjigama. Taj raznovrsni spektar emocija koje su projurile njegovim telom punim adrenalina bio je za njega nepredvidiv i sveobuhvatan, toliko jak da nije znao kako s njim da se nosi.
„Čekanje?“, pobunio se Tim. „Zaboga, tim ljudima je jedan delić plana krenuo naopako u Doveru, i čovek je ušetao i ubio sirotu devojku, a vi predlažete da čekamo?“
„Ah, da, mladi Henri Perkins…“
„Perkins?“, uzviknuo je Markus, ne mogavši da obuzda svoj glas. „Henri se preziva Perkins?“
„Zamaramo se nebitnim činjenicama, gospodine Brodforde.“
„Ne, ovo nipošto nije nebitno. Sobarica gospođice Lejn takođe se preziva Perkins. To ne može da bude slučajnost.“
„Verujem da će vam gospođica Mejer pružiti sve informacije koje vam nedostaju.“
Nije mu se dopadao ton kojim mu se šef na trenutke obraćao. Kao da ovo što im je ispričao nije bilo ni deset posto od onoga što je znao, kao da ih je povremeno namerno pustao da lutaju, da se vrte ukrug u svojim mislima.
„Kada budemo odlučili da objavimo te podatke, bićete obavešteni i uključeni u proces. Do tada, slobodni ste. Ključ će ostati kod vas, gospodine Brodforde. Bolje je da delići slagalice budu na različitim mestima.“
„Imam još jedno pitanje“, rekao je Markus.
Šef je gestikulacijom pokazao da ga sluša.
„Gde je Džozefina Lejn?“, pitao je šefa.
„Džozefina Lejn je u bolnici Svete Marije, ovde u Njukaslu. Imamo ljude koji garantuju za njenu bezbednost. Biće stacionirana tamo dok se ne oporavi, a možda i malo duže, bilo bi suludo dopustiti joj da ode kući u ovakvoj noći punoj sukoba. Gospodine Brodforde, savetujem vam da joj ne idete u posetu. Kada bude bilo bezbedno, javićemo vam. Do tada, čekanje, čekanje, i samo čekanje. Preporučujem da poslušate moj savet.“
Tim je zakačio Markusovu nogu kad je ovaj pošao da kaže nešto. Setivši se situacije iz tornja, ustao je i pružio ruku šefu.
„Drago mi je što smo se upoznali“, kazao je.
*
Markus i Tim koračali su hodnikom zgrade i razgovarali.
„Idi da je vidiš“, reče mu Tim.
„Ali…“
„Imaš moju reč da neće da ti fali dlaka s glave. Ali, Markuse, otići ćeš jednom, samo jednom, i to je to.“
Zastali su na raskršću gde je jedna strana vodila ka stepeništu nadole, a druga ka strogo čuvanoj prostoriji. Markus je pošao prema stepeništu, a onda je zastao.
„Mislim da ću za sad ostati. Želim da čujem šta Mejerova zna i čime raspolaže.“
„Kako hoćeš.“
Prišli su stražarima, i dok je Tim pričao sa njima, Markus je razmišljao o Timu. Nije znao kako da se oseća o njemu. Iznenadio se kada je čuo da je ovaj sve vreme bio u Doveru, a da ga Markus uopšte nije primetio. Evidentno je da je sposoban da se provuče ispod radara. Pored toga, u šefovoj kancelariji bio je izuzetno ćutljiv.
Uveli su ih u sobu za ispitivanje, opremljenu još prostije od improvizovane kancelarije. Za stolom je sedela gospođica Dona Mejer, praznog pogleda i gole glave. Bordo šešir je bio na metalnom stolu ispred nje. Tim se obratio Markusu na ulazu, pre nego da ona može da ih čuje:
„Pusti me da ja vodim glavnu reč. Imam neke svoje teorije i želeo bih da se uverim u njihovu istinitost.“
Zbog čega je bio ovako formalan?
„Podijum je tvoj“, reče mu Markus.
Tim je seo naspram Done Mejer, a Markus je stajao u ćošku. Dona je konačno mrdnula glavu i pogledala u Markusa.
„Vi“, rekla je. „Već sam im rekla sve što znam.“
„Gospođice Mejer, sklon sam da mislim da ste neke važne stvari izostavili. Zbog čega, to ne mogu nikako da znam, ali mogu da naslutim. Stoga, neka bude ovako. Ja ću da pričam, a vi me prekinite ako ne govorim istinu“, pričao je Tim.
Vratila je glavu u prvobitni položaj. Delovala je ispijeno i tužno. Tim je na sto stavio kožnu rukavicu.
„Neobično je kako ste uspeli da iscepate obe kožne rukavice, pa ste hitno morali da kupujete druge, zar ne? Osim ako to niste uradili namerno. Ali, zašto biste? Šta to može u osobi izazvati takav bes? To je pitanje koje sam postavljao sebi u proteklih par dana. U glavi sam postavljao razne mogućnosti, a onda mi je sićušni glasić pomogao. Znate li šta je rekao, gospođice Mejer? Ljubav.“
Ona je ustremila svoj pogled na njega.
„Kada mi je Markus rekao koliko vam se dopala ruža koju vam je dao, shvatio sam da to nije samo ljubav. Kakva je to ljubav koja donosi tugu i setu? Neuzvraćena. Recite mi, Dona, gde je vaš ljubavnik, vaš neprežaljeni momak? Da li je negde na slobodi, ili je zatrpan u ruševinama tornja u Burslem zalivu? Gde je Henri Perkins?“
