7. poglavlje
SEDIŠTE FIRME, NJUKASL
SOBA ZA ISPITIVANJE
„Videla sam ga kako beži“, rekla je.
Markus je posmatrao ceo ovaj razgovor iz ugla sobe, i sada je rešio da se približi.
„Zbog toga više ne nosite prsten?“, pitao je Markus Donu Mejer.
Ona je spustila pogled.
„Upoznala sam Henrija na vašaru u Burslem zalivu i istog trenutka se zaljubila u njega. Tu noć smo proveli zajedno, u kući sa tornjem. Ali sutradan…“
Suze su joj se slivale niz obraze. Tim joj je pružio maramicu.
„Videli ste ga sa nekom drugom“, rekao je Markus.
Sada je već bio preuzeo ulogu ispitivača. Osećao se oslobođeno, kao da mu se u glavi raspliće zamršeno klupko, kao da mu se prikazuje film. U proteklih par minuta mu se činilo da je sve shvatio.
„Napustila sam ga, ali nisam mogla da prestanem da mislim na njega“, pričala je Dona, brišući suze.
Izvadila je prsten iz džepa i bacila ga na sto.
„B.B.“, nasmejala se kroz suze. „Pusti pokušaj da se osećam kao da je on i dalje tu, i dalje sa mnom. Mislila sam da ću tako lakše da ga prebolim.“
Tim je uzeo prsten u ruke.
„Burslem zaliv*… naravno“, prošaputao je.
„Nikad nisam imala sreće ni u čemu. Zamislite izraz na mom licu kada sam videla sa kim ću morati da radim. Od svih muškaraca na svetu, on. A da bi stvari bile još gore, on i njegova majka!“
„Njegova majka? Idit Perkins je majka Henriju Perkinsu?“, uzviknuo je Markus.
U sobi je nakratko zavladao muk, a onda je Markus nastavio.
„Kada ste ga videli da beži iz tornja dok ste vi ležali u polusnu, to mora da je presudilo da konačno skinete prsten i prekinete sve veze sa njim, je li tako? Ali, ipak ste ga zadržali u džepu…“
Dona Mejer je odmahivala glavom i spustila maramicu na sto.
„Možemo li, molim vas, da promenimo temu i da vas dvojica prestanete da mi utrljavate so na ranu?“, pitala je, nešto sigurnijim glasom.
„Vaša uloga je bila jednostavna, zar ne? Ali, zabrljali ste.“, ubacio se Tim u razgovor.
„Kako sam mogla da znam da će on…“, pokazala je na Markusa, „…da vidi prokletu Džozefinu? A sad
_______________________________________________________
* Burslem bay – Burslem zaliv na engleskom (B.B.)
stari Bramsvort preti da će me ubiti. Možda je i bolje što sam ovde s vama, na sigurnom.“
„Gospođice Mejer, učestvovali ste u zaveri organizovanja ubistva Džozefine Lejn. Da li će vas se stari Bramsvort, kako ste ga nazvali, dočepati, ili ćete dospeti u ruke zakona, verujem da neće biti mnogo razlike u krajnjem rezultatu i u vašoj presudi.“
„Oh, ja se ne plašim svoje presude. Šta je život bez ljubavi? Ja se plašim Bramsvortovih metoda. Svi pričaju o njima.“
„Koji svi?“
„Ljudi od kojih mi stižu telegrami, pisma, instrukcije, telefonski pozivi. Ponekad zažalim što sam dospela do ovde.“
„Koji su to ljudi?“
Odmahnula je glavom.
„Nama ništa ne pričaju. Mi ništa ne znamo. Znamo samo onoliko koliko je bitno da ne zabrljamo.“
„Kako je Perkins uspevao da ostane korak ispred nas?“, pitao je Markus Tima.
„Kada se prerušio u pozornika, ostalo je bilo lako. Mogao je da zameni kutiju kada ste se koškali pred Džozefininom kućom. Mogao je da je zameni i kad ti je uzimao izjavu. Nosio je duboke čizme da nadoknadi svoj manjak visine, da ga ne bismo prepoznali. Dao je svom kolegi prevelik šešir, da bismo pomislili da je reč o nedostatku u budžetu policije.“
„To zvuči kao Henri“, rekla je Dona.
„Gospođice Mejer“, obratio joj se Tim, „taj čovek brine samo o sebi. Ostavio vas je u krhotinama na našu milost i nemilost i pobegao. Postavio bi vas pred metak ako bi to značilo da će zaštititi sebe.“
Ćutala je i hladno ga gledala. Prstima je gurnula prsten prema njegovom delu stola.
„Odnesite ovaj prsten. Radite šta hoćete s njim, zapalite ga ako želite.“
„On vam je kupio i taj šešir, ako ne grešim?“, nastavio je Tim. „Onog dana na vašaru.“
Zadrhtala je i stavila ruku na šešir.
*
Markus je lutao hodnicima bolnice Svete Marije, tražeći Džozefinu. Sudario se sa starijim gospodinom koga zamalo da obori, i izgubio je par minuta izvinjavajući mu se i uveravajući se da je dekica dobro. Zaustavio je neku medicinsku sestru da je pita gde može da nađe Džozefinu Lejn. Sestra mu je odgovorila da na ovom odeljenju nemaju takvu pacijentkinju, a na odeljenju za prijem su mu rekli da nikada nisu čuli za nju. Pogledali su u kartoteci, ali ta osoba nikada nije imala zdravstveni karton kod njih.
Šetao je ulicama Njukasla, na ivici snage i razuma, pitajući se da li će sve ovo ikada da se završi. Jedan metak bi, naravno, rešio sve, Ali, to nije rešenje. Zašto je dozvolio sebi da uopšte pomisli na tako nešto? Morao je hitno da ode kući da odspava, da opusti svoje telo i da mu vrati snagu. Sutra će krenuti u akciju, čim se bude naspavao i odmorio. Džozefina nije u bolnici, ali kod njih je, nije kod negativaca. Znao je da joj neće nauditi, ali se pitao zašto je kriju od njega i zašto mu je šef savetovao da ne ide njoj u posetu. On to nije naredio, posavetovao ga je. Markus je to tumačio kao da neće biti posledica ako on ode da je vidi, ali da je bolje da ipak ne ode. Zašto? Jer bi video da je nema tu, jer bi se zainteresovao, jer bi pokušao da je pronađe?
Okrenuo je ključ u bravi i ušao u svoj stan u Njukaslu, stan koji je napustio samo dan ranije, kada je nasmejano krenuo na Krilaticu. Pogledao se u ogledalo. Izgledao je pet godina starije nego juče. Bio je i fizički i psihički iscrpljen do iznemoglosti. Ipak se nije često nalazio u ovakvim situacijama.
Jedini njegovi pokreti u tom stanu posle toga sastojali su se iz hoda prema krevetu i smeštanja u njega. Nekoliko trenutaka posle toga utonuo je u čarobni svet snova. Mora da je spavao preko deset sati. Za to vreme sanjao je sve moguće snove, od kojih nijedan nije imao smisla. Osim jednog, u kome je sanjao Džozefinu, u kome je bila u njegovom naručju, i u kome nije imao nijednu brigu na ovom svetu.
Bilo je podne kada se Markus probudio i rasvestio. Pred vratima zatekle su ga jutarnje novine i telegram. Još se nije bio rasanio, pa je novine ostavio za kasnije. Spustio ih je na sto, a iz njih je ispala žuta koverta, istovetna kao ona koja ga je uplela u aferu Narandžasti čovek, kako ju je već zvao u mislima. Nije želeo da je otvori odmah. Prošli put kada je otvorio, desili su se svakakvi problemi. Otvorio je telegram. U njemu je pisalo, kratko i jasno:
NA BEZBEDNOM SAM. GOSPOĐICA DEJNI.
Zafrktao je. Očigledno su ga u firmi izuzetno olako shvatali kad su mislili da može da ga zavara jedan najprostiji lažni telegram. Kada su se upoznali u tornju, gospođica Lejn mu je odmah rekla da mu je dozvoljeno da je zove Džozefina. Da je ovo zaista telegram od nje, sigurno bi se tako i potpisala, a ne „gospođica Lejn“. Zapravo, nije se ni tako potpisala. U telegramu je pisalo „gospođica Dejni“. Amaterski trud, pomislio je.
Ostavio je telegram na stolu i priredio sebi toplu kupku, da se potpuno odmori, i da uživa makar na kratko u trenucima mira i tišine. Kad se zavalio u kadu i zažmurio, pokušao je da ne misli ni na šta, da se distancira od stvarnog sveta i pobegne od njega, i to mu je pošlo za rukom. A opet, nije osećao mir i blagostanje kakvom se nadao. Otvorio je oči.
Ovo nisu oni trenuci mira nakon što se sve završi, ovo nije kraj fudbalske utakmice. Možda je poluvreme, ali nije kraj. Zapitao se šta on u stvari zna i koliko zna? Možda ovo nije ni poluvreme. Zatišje pred… pred šta? Ni to nije znao. Talasići na površini vode u kadi oslikavali su njegovu psihu u ovim momentima. Mir, prožet blagim trncima, koji su delovali kao diskretni podsetnik da je ovo samo mala pauza, i ništa više, da ono najteže tek predstoji.
Sva pitanja koja je imao, koja su ga izjedala iznutra, bila su rešena. Imao je sve odgovore. Do sada, kad god su on i Tim nalazili odgovore, stvarala su se nova pitanja, a ovaj put to nije bilo tako. To je kod njega izazivalo sumnju. Sam je u ovome, i sam mora da pronađe put do cilja. Ima on saputnike, saveznike i kolege, ali kome zapravo sme da veruje u potpunosti? Tu se nije toliko radilo o tome koliko kome sme da se poveri, informacije su već bile itekako poznate raznim ljudima. Bilo je samo pitanje ko će na koji način da deluje. Ovde se radilo o tome kome će smeti da veruje u nastavku. Njegova percepcija o ljudima oko njega se promenila, očvrsnuo je. Postao je nepoverljiv, sumnjičav, ali i dalje razborit. Makar je tako video sebe.
Ranije to nije znao, ali sada zna da je pod prismotrom, pa može da odahne po pitanju ključa, koji je kod njega. Kutija, ipak, nalazi se kod Henrija Perkinsa, tog sitnog čoveka koji radi sa sopstvenom majkom na uzburkavanju političke situacije u Engleskoj. Nasmejao se i samoj pomisli na to. Šta mogu njih dvoje da urade po pitanju jedne ovakve jake zemlje?
U glavi su mu bila dva pojma: dokumenti i Džozefina. Razmišljao je o njima na različit način. Džozefina je za njega iznad svega, ali dokumenti su za ovu zemlju goruća tema broj jedan. Delovi njegove ličnosti su se sukobljavali sve dok se romantični čovek u njemu nije rukovao sa patriotom i rešio da može da radi uporedo. Verovao je u sebe. Da li može jedan čovek da zaštiti i ženu koju voli, a ujedno i premijera, i pritom ne izgubi glavu? Ne može da zna ako ne pokuša. Ali prvo, još malo mira. Zaronio je u kadu.
*
Pola sata kasnije, stavio je pištolj i žutu kovertu u džep, obuo se i krenuo napolje. Na svojim ulaznim vratima zatekao je čoveka koji se spremao da zazvoni.
„Time, otkud ti?“, pitao je Markus.
„Mogu li da uđem?“
Nakon što ga je ugostio čajem i keksom (to su bile granice njegovih mogućnosti posle nekoliko burnih dana), zaseli su u dnevnoj sobi.
„Išao sam do bolnice“, rekao je Markus.
Tim je delovao odsutno, i smišljao je kako da sroči razlog njegove posete.
„Jesi li?“, promrmljao je.
„Kažu da nikada nisu čuli za nju“. kazao je Markus, i umočio keks u čaj.
„Stvarno? Neobično… Vidi, Markuse, ne postoji blag način da ti ovo saopštim…“
„Nije joj se valjda nešto desilo?“
„Šta? Ne, ne, ne brini, nije. Jutros su me zvali u kancelariju i, pa, poslali su me jer su videli da imaš… osećanja prema gospođici Lejn. Misle da je to sukob interesa.“
„Sukob interesa?!“, začuđeno je rekao Markus, a onda se nagnuo napred prema Timu.
„Zaboga“, reče on šapatom, „mi smo obaveštajna služba!“
„Onda uviđaš zašto ne smeju da rizikuju s tobom. Žele da te skinu sa slučaja.“
Markus se zagrcnuo čajem i prosipao malo po stolu.
„Zapravo, ne žele, to su naređenja“, dodao je Tim.
„Ali, to je suludo!“, rekao je Markus dok je krpicom brisao sto. „Jesi li im rekao da je to suludo?“
Tim je oklevao.
„O, Bože“, reče poraženo Markus.
„Pokušao sam da te branim, stvarno jesam! Nisu hteli da slušaju, Članovi komisije su to izglasali i… bojim se da se tu ja i ti ništa ne pitamo.“
Markus se zavalio nazad u fotelju. Timu je bilo neprijatno. Sedeli su u tišini.
„Znao si“, rekao je Markus naposletku.
„Šta?“
„Ne pravi se lud. Znao si šta mi se sprema, zato si krio neke stvari od mene. Počinjem da se pitam koliko zapravo znaš.“
Markus je bio iznenađen. Očekivao je da se Tim brani i bio je spreman za svađu, ali čovek preko puta njega je samo sedeo i rekao:
„Nisam imao loše namere“.
„Ne sumnjam da nisi imao loše namere. Imao si dobre namere – za sebe. Mislio si samo na sebe. Zašto si tako siguran da se toliko razlikuješ od tog Henrija Perkinsa?“
Tim je ustao, uvređen.
„Ne moraš da me ispraćuješ“, rekao je, i otišao.
Markus se ponovno nagnuo napred, i zaronio glavu u ruke, Šta je to uradio? Raskrstio je i sa Timom, jedinim saveznikom kog je imao. Sada je sasvim sam. Nema ni Tima, ni Džozefine, a gospodin Gaus ne govori engleski. Od kakve bi mu koristi on bio? Razmaknuo je ruke i na stočiću ugledao telegram od jutros. Gospođica Dejni, pisalo je. To mu je dalo ideju.
*
Bolnica Svete Marije bilo je staro zdanje iz viktorijanskog doba. Imalo je starinski prilaz sa fontanom i izgledalo je više kao kuća nekih plemića ili bogataša nego kao zdravstvena ustanova. Možda je to bio i cilj, da se pacijenti osećaju kao kod nečije kuće. Bolnice često umeju da budu mračne i negostoljubive, a noći u njima usamljene i strašne. Ovakav izgled kuće je sigurno pomagao ljudima da se osećaju prijatno, koliko je to bilo moguće u bolnici. Kada je sinoć dolazio, mrtav umoran i očajan, ništa od toga nije primetio, a sada je imao vremena sve da zagleda.
Na prijemu pacijenata radila je žena smeđe kratke kose. Imala je oko šezdeset godina, nosila je kockaste naočare i izgledala je kao da je došla u paketu s kućom. Kada ga je upitala koga traži, odgovorio je sigurno i odlučno:
„Gospođicu Dejni.“
Pretražila je zapise.
„Gospođica Laura Dejni“, rekla je dok je podizala papir. „Sinoć je primljena sa lakšim povredama.“
Lice mu se ozarilo.
„Jutros je puštena na kućno lečenje“, dodala je radnica.
„Oh…“, izustio je Markus. „Mogu li da dobijem njenu adresu?“
„Nisam ovlašćena da vam dam njenu adresu. Osim toga, ovde nije upisana. Pogledajte sami.“
Pružila mu je obrazac. U polju za adresu nije bilo napisano ništa. Zahvalio se i izašao. Puštena na kućno lečenje. Zar nije njena kuća u Doveru? Da li je otišla tamo? Ako je ona tamo, gde su Idit i Henri Perkins? Dok je tu rečenicu izgovarao u glavi, zamalo da udari u banderu. Vratio se par koraka unazad da vidi da li mu se možda učinilo, ali nije. Na banderi je bila okačena poternica sa dvema slikama i natpisom:
TRAŽE SE – IDIT I HENRI PERKINS.
U firmi možda znaju gde je Džozefina, ali bi bilo previše rizično da sad ide tamo. Pomisliće da je došao da izaziva đavola jer je skinut sa slučaja. Jedini put pred njim vodio je u Dover, u kuću broj 105.
Pre nego da krene tamo, otvorio je žutu kovertu. Bila je prazna. Kao što je i naslućivao, dobio je otkaz. Sve što od sada bude radio, biće na svoju ruku.
Pošto je ovaj put on birao prevozno sredstvo za put do Dovera, odabrao je voz. Imao je tremu dok je hodao od železničke stanice do njene kuće, s jedne strane zbog svega što se izdešavalo u toj ulici, a s druge strane zbog toga što će konačno biti ujedinjen s njom. Pozvonio je, vrata su se otvorila i pred Markusom je konačno stajala gospođica Džozefina Lejn.
