8. poglavlje
FILADELFIJA – GODINU DANA RANIJE
Da bi se nešto desilo, potrebno je da se poklopi veliki broj događaja, situacija i okolnosti. Često je više događaja poređano u vremenu tako da čine ceo niz dešavanja gde svako uzrokuje ono sledeće. U tom nizu, koji može da se širi u nedogled, ponekad se nađu dva slična događaja, koja na prvi pogled liče jedan na drugi, ali nemaju nikakvu povezanost, a zapravo su duboko isprepletani. Moguće je i da se dese tri ili više takvih događaja. U ovom slučaju, bilo ih je tri.
Prvi je bio pre skoro trideset godina, kada je devojka duge, talasaste kose, željno iščekivala Barnabija Bramsvorta, tog zanosnog momka, da stigne brodom u Filadelfiju. Čitala je njegova pisma iznova i iznova, i silno se radovala njihovom ponovnom susretu.
Drugi je onaj koji je opisan u prvom delu ove knjige, koji je započeo sa iskrcavanjem Markusa Brodforda u luku Dover.
Treći događaj je upravo ovaj, lociran u vremenu između ova dva.
Barnabi Bramsvort stajao je naslonjen na banderu na pristaništu u Filadelfiji, čekajući da Krilatica kompletira svoje jubilarno petstoto putovanje i pristigne u luku u državi Pensilvanija.
Pejzaž je neumoljivo podsećao na onaj jesenji koji je klizio kroz vreme godinu dana kasnije. Kada je brod uplovio u luku, sa njega su silazili ljudi. Bilo je tu svakakvih ljudi, mladih, starih, porodica, samotnih putnika… Svi su želeli da budu deo ovog jubilarnog putovanja. Fotografi su se sa dokova grabili za uglove iz kojih će najbolje uslikati plovilo.
Većina ljudi u toj gomili je htelo da upadne u kadar, da bude deo istorije, neki su i sačekali sa iskrcavanjem pa su pozirali na palubi. Iz te mase izvukao se momak čvrste brade i opčinjenog pogleda. Stigao je u Sjedinjene Američke Države i po prvi put u svom životu napustio je Ujedinjeno Kraljevstvo. Bio je to Rodžer Perkins, stariji brat Henrija Perkinsa, čoveka za kojim će biti raspisana poternica naredne godine.
To je on, pomislio je Barnabi i taktički se namestio tako da im se putevi sretnu. Rodžer je gledao u svim mogućim pravcima, upijajući kontinent na koji je stigao. Dok su svi gledali u brod, on je gledao u daljinu. u sve pravce u kojima se američko kopno prostiralo. Godinama je sanjao o ovome, a sada je konačno skupio dovoljno novca i rešio da dođe i pokuša da se zaposli u američkoj mornarici.
Načinio bi nekoliko koraka, a onda bi stao da upije taj novi vazduh i da se raduje svom budućem životu. Barnabi je imao svoj plen na vidiku. Kada mu se Rodžer približio, Barnabi je rekao:
„Sanjaš o poslu u mornarici, je li, sinko?“
Rodžer se okrenuo prema njemu. Zar je prešao ovoliki put na moru da bi mu se prvo obratio neki Englez?
„Kako ste znali?“, upitao je Rodžer.
Umesto odgovora, Barnabi mu je pružio svoju vizitkartu, na kojoj je bilo ispisano nešto izuzetno sitnim slovima. Rodžer je škiljio da bi video šta piše na toj posetnici.
„To ste vi? Barnabi Bram…“, počeo je da govori Rodžer, podignuvši pogled za vizitkarte na Barnabija, ali njega nije bilo nigde na vidiku.
Pogledao je levo i desno, ali nije nigde mogao da vidi tog neobičnog čoveka. Pomislio je kako je njihov susret bio izuzetno kratak, ali ga je zaintrigirao.
Par dana kasnije, Rodžer Perkins se obreo nasuprot Barnabija Bramsvorta, koji je upravo zaključavao fioku svog radnog stola. Barnabi ga je imao tačno tu gde ga je želeo, u svojoj kancelariji.
„Pa?“, pitao je Rodžer. „Zašto sam ovde?“
„Ako je to tvoje glavno pitanje, odgovoriću ti odmah. Ovde si jer te je radoznalost dovela.“
Barnabi je podigao ruke.
„Ali, pozvao sam te s razlogom. Imaš sve kvalitete da bi pristupio mornarici.“
Pružio mu je fasciklu.
„Šta je ovo?“, pitao je Rodžer.
„Preporuke iz Engleske. Vesti u današnje vreme putuju brže, brže od ljudi.“
„Ali vi ste Englez.“
„Oštroumno, zaista. Ja sam zadužen za vrbovanje engleskih snaga u američkoj mornarici, i spreman sam da ti ponudim posao. Pre nego što bilo šta kažeš…“
Uzeo je olovku i zapisao cifru na papiriću, koji je okrenuo ka Rodžeru. Mladić je ostao zabezeknut.
„Godišnje?“, upitao je.
„Mesečno“, rekao je Barnabi. „Sve što treba je da se potpišeš ovde, a onda ću preći na stvar.“
Rodžer je prelistao „ugovor“, a onda se bez oklevanja potpisao.
„Odlično“, izustio je Barnabi.
Preuzeo je papir, tutnuo ga u drugu fioku, pocepao papirić sa cifrom, i počeo da priča.
„Pre nego da stupiš u mornaricu, imam jedan mali poslić za tebe, samo da se uverim da zasigurno imaš sve kvalitete koji nama trebaju.“
Sagnuo se i sa poda podigao kartonsku kutiju, iz koje je izvadio porcelansku zmiju. Zmija je imala široko razjapljena usta i bila je sive boje.
„Odnesi ovo na ovu adresu. To je poklon za mog prijatelja. Evo ti i ključ, ostavi im je u kući. Iznad kamina, po mogućnosti. Oh, kako će se stari Hamond obradovati!“
Mladić je sumnjičavo pogledao zmiju.
„Kakav bi ovo test trebalo da bude?“
Barnabi je opet podigao ruke.
„To uopšte nije tvoja briga. Posmatraj to kao da pomažeš kolegi. Sad smo kolege, zar ne?“
Smešio se.
*
Sutradan su ponovo sedeli jedan preko puta drugog, u istoj sobi. Par trenutaka pre toga, Barnabi je gurnuo jedan iscepani list iz novina u fioku. Na listu je pisalo „STARIJI BRAČNI PAR HAMOND PRONAĐEN MRTAV U ALENTAUNU – SUMNJA SE NA TROVANJE PLINOM“.
„Odradio si izvanredan posao“, rekao je Barnabi.
„Kada ću zapravo početi sa radom u mornarici?“, pitao je Rodžer nestrpljivo.
„Već sutra. Ali, prvo imam nešto da ti ispričam. Nameravam da se kandidujem za gradonačelnika Alentauna, i to ću uraditi vrlo uskoro. Zato sam te poslao tamo, da vidiš kako to mesto izgleda. Amerika je korumpirana zemlja, dragi moj Rodžere. Ono što si video je Filadelfija, gradska sredina. Donekle razvijena… Ali, kad zađeš u Alentaun, pristojan gradić, manje messto, vidiš razliku. Popodne ću te povesti sa mnom u seoske sredine. Nemoj da misliš da želim da ti rušim snove, čim si stigao ponudio sam ti posao, ali želim da ti plata bude još veća. Želim da ovo mesto bude bolje za život nego što sada jeste, i da tako bude za sve. Smatram da ja kao budući gradonačelnik mogu to da promenim. A onda svoje planove mogu da prebacim na Englesku, pa na Komonvelt…“
Oči su mu zasijale.
„Kada budem uspostavio… oprosti mi, kada budemo uspostavili novi sistem vrednosti, preneće se na ceo Komonvelt. Takve su moje ambicije.“
„Kako to mislite, mi?“
„Uz tvoju pomoć, naravno, momče. Pobogu, zar nisi pročitao ugovor?“
Mladi Rodžer razmišljao je strahovito brzo. Prevaren je, ali možda može da iskoristi situaciju.
„Uz jedan uslov.“
„Reci šta god želiš.“
„Napravite mesto u poslu za mog brata. On je u Engleskoj, u jednom malom selu, i nezaposlen je.“
Barnabi je pucnuo prstima.
„Rešeno“, izjavio je. „Naći ćemo mu neku namenu. Ne moraš da brineš. Tvoj brat će biti finansijski iznad svih u tom selu. Zamisli samo kakvu kuću ćeš imati…“
Dok je Barnabi usađivao ideje u glavu Rodžeru Perkinsu, a ovaj ga pomno slušao, lišće je polako počinjalo da opada u obližnjem Alentaunu, a jedan list pao je na objektiv čoveka koji je fotografisao mrtva tela gospodina Rendija Hamonda i njegove žene.
ALENTAUN – ŠEST MESECI KASNIJE
KANCELARIJA GRADONAČELNIKA BRAMSVORTA
Gradonačelnik Alentauna, gospodin Barnabi Bramsvort, razgovarao je sa Rodžerom Perkinsom, ovaj put u drugoj kancelariji, u drugom mestu, ali sa sličnim motivima.
„Pođi sa mnom u Englesku, momče“, pričao mu je Barnabi. „Osvrni se, pogledaj kroz prozor, pogledaj šta sam uradio sa ovim gradom za samo nekoliko meseci. Kada budemo preporodili Englesku, naša imena će biti posvuda. Podizaće nam biste, spomenike…“
Rodžer ga je prekinuo.
„Zahvaljujem vam na ponudi, ali je ne prihvatam“, rekao je sasvim staloženo.
„Putujemo za nedelju dana. Imaš vremena da razmisliš…“, pokušao je ponovo Barnabi.
„Moj konačan odgovor je ne“, usprotivio se Rodžer.
Barnabi je iz fioke izvadio list na kome se nalazio novinski članak koji se odnosio na ubistvo Hamondovih.
„Da li to znači da želiš da tvoja… ubilačka prošlost procuri u javnost?“
Rodžer je čitao članak, a onda je ustao sa stolice.
„Ovakvim se trikovima služite?“, govorio je dok je mahao papirom pred Barnabijevim očima.
Barnabi je bio neočekivano uzdrman. Rodžer je iscepao papirić pred njegovim očima, a Barnabi mu je to dopustio. Sedeo je i ćutke ga je gledao.
„Uplatiću ogromnu sumu novca na tvoj račun kada budemo stigli. U pitanju je iznos kakav ne možeš da zamisliš.“
„Novac nije rešenje za sve!“, povisio je ton Rodžer. „Bitni su principi! Vaša dva osnovna principa su, koja? Novac i ucena! Ako takvu igru igrate, ja ne želim da učestvujem u njoj.“
Krenuo je prema vratima i pošao rukom da ih otvori, kada je Barnabi progovoiro.
„Nisi uopšte nalik bratu. On je preko telefona bio oduševljen što će dobiti posao. Dogovorili smo se da zaposlimo i Id… vašu majku“, rekao je.
„Kontaktirali ste mog brata?“, pitao je i vratio se nazad u stolicu. „Čemu ta… zaluđenost našom porodicom. Zašto baš mi?“
„Ja sam samo čovek koji želi da ostavi trag. I nisam zaluđen vašom porodicom.“
Pokazao je na neka dokumenta na stolu.
„Razgledam neke biografije i… čini mi se da ću zaposliti i ove dve gospođice, Mejer i Lejn.“
Nakon podužeg razmišljanja, tokom kojeg ga Barnabi nije silio da odgovori, Rodžer je rekao:
„Neću poći za Englesku. Čime god da se bavite… neka to ostane za vas. Ako moji brat i majka žele da budu deo toga, ja ne želim.“
Barnabi je ponovo podigao ruke i krenuo da priča, ali ga je Rodžer zaustavio.
„Dopustite mi da završim. Nastaviću da radim za vas. Obavljaću sve poslove koje mi zadate, ali ću to raditi ovde… u Americi.“
Barnabi je pristao. Dopadala mu se razlika između dvojice braće. Henrija još uvek nije upoznao, ali iz razgovora je mogao da zaključi da su potpuno različiti, sušta suprotnost jedan drugome. Čudno kako se genetika poigrava sa nama…
Kada je Rodžer Perkins napustio Barnabijevu kancelariju, Bramsvort je krenuo da sastavlja telegrame. Prvo je pisao gospođici Mejer, koja je vrlo brzo pristala da radi za njega. Obrazloženje koje joj je dao bilo je isto koje je davao svima, „radićete u struci“. Zatim je pisao gospođici Lejn, ali mu je pismo bilo vraćeno. Prokleto drsko, pomislio je, a opet, mnogo veću pažnju pobudila mu je Lejnova od Mejerove. Poštovao je sposobnost ljudi da donose svoje odluke, ali preduzimao je mere kada te odluke nisu išle u njegovu korist. U svim tim poslovima, uvek je bio diskretan, i zbog toga se iznenadio kad mu je jednog jutra Rodžer dostavio informaciju da ga obaveštajna služba drži u šaci. Ko ga je izdao? Neki stari saradnici? Možda. Usredsrediće se na to da se ti podaci unište, a kad to bude rešio, pozabaviće se pojmom osvete. Sada ne sme mislima kopati po prošlosti, već mora da deluje. Pomerio je svoje prekookeansko putovanje nekoliko dana unapred, i već te noći isplovio je za Englesku.
DOVER – NAREDNE NEDELJE
„Zašto nećete da radite za mene?“, pitao je Barnabi Bramsvort Džozefinu Lejn.
Nalazili su se u njenoj kući. Ona je sedela u fotelji, a on je šetao po sobi i pričao.
„Sumnjam da je čovek vašeg statusa toliko očajan za radnom snagom“, odgovorila je.
„Nisam očajan“, rekao je, dok je ispitivao porcelansku zmiju na vrhu kamina, proučavajući je podrobno i ispitujući mehanizam koji je upravo bio izbacio vazduh iz sebe.
„Osveživač vazduha“, rekla je.
„Da… može se upotrebiti na svakojake načine“, prokomentarisao je. „Nisam ja očajan, gospođice Lejn, već zaintrigiran. Ne nailazim obično na otpor.“
„Jednostavno ne tražim posao trenutno. Zadovoljna sam sa kompanijom u kojoj radim.“
„O kojoj kompaniji je reč?“
„Mislim da ću to zadržati za sebe, gospodine Bramsvort.“
Okrenuo se i dotaknuo rub svog šešira.
„U redu onda. Vidimo se, gospođice Lejn.“
Kada je napustio njenu kuću, u beležnicu je na spisak ljudi dodao DŽ. LEJN.
BURSLEM ZALIV – NAPOSLETKU
U svojoj novoformiranoj kancelariji u tornju u Burslem zalivu, nakon što je poslao tuce telegrama, Barnabi je naredio da mu uvedu Henrija Perkinsa.
„Sedi, dragi Henri, sedi“, rekao mu je. „Nema više vremena za čekanje.“
„Kandidovaćete se?“, pitao je Henri.
„Vrlo rado. Ali, stoje mi na putu. Zli ljudi sabotiraju progres. Sastavili su neka… dokumenta gde me optužuju za mnogo toga. Lažna, naravno. Ako bi ih pustili u štampu, tu bi nam bio kraj.“
Henri ga je zabrinuto pogledao.
„Oh, nemaš razloga za brigu. Dobro uvek pobedi zlo. Mi smo jači od njih, i pobedićemo. Ja nisam čovek koji gubi. Doći ćemo do tih podataka i uništićemo ih, a onda… svet će biti pod našim nogama.“
Pričao je, ali ne sa istim entuzijazmom kao kad se obraćao Rodžeru. Ovog puta to je bila samo maska. Nakon letargičnog monologa kazao je Henriju da siđe dole po Donu Mejer, a onda im je predočio svoj plan.
