9. poglavlje
DOVER
Džozefina Lejn rođena je 1929. u Doveru. u kući gde su njeni roditelji živeli kao stanari, u kući broj 105. U početku je to bila srećna kuća i Džozefina je imala srećno detinjstvo. Njeni roditelji su štedeli novac da kupe kuću u Doveru, ali maloj Džozefini se činilo da nikako da ga uštede. Mala deca obično ne primećuju odmah u kakvoj sredini žive, i u kakvom je njihova porodica finansijskom položaju, ali „Džozi“, kako su je zvali u kući, je oduvek bila pronicljiva. Njihovo domaćinstvo stalno je ulazilo u neke nepotrebne troškove. Najbolji primer za to bio je kada je njena majka samostalno odlučila da je pošalje u privatni vrtić u Njukasl. Čak u Njukasl! Njeno obrazloženje bilo je da je to uradila zbog toga što baba i deda male Džozi tamo žive, i oni bi je čuvali, ali pravi razlog je bio to što je Džozina majka htela da prepričava ljudima u Doveru kako joj ćerka ide u privatni vrtić, što nije bilo uobičajena praksa za taj gradić u to vreme, i da bi se osećala bolje.
Tada su počeli problemi. Džozi je u tom vrtiću provela samo jedan dan, i odmah je otporom uspela da nagovori babu i dedu da je ne vode tamo. Majka je isprva bila besna, ali onda je smislila priču kako se Džozi nije uklopila jer je bila „suviše inteligentna“ za takvu ustanovu. Iako je Džozi u vrtiću bila samo kratko, taj dan joj je ipak ostao u sećanju.
Ona nikada nije bila zaljubljive prirode, ni tada, a ni kasnije, kada je odrasla, osamostalila se i postala devojka. Ali tog dana je, još kao mala, bila očarana jednim dečakom, Markusom (tako su joj rekli da se zove). Dok su ostala deca ili prihvatala svoje sudbine i mirila se sa ostankom u tom vrtiću, ili se ulizivala vaspitačima, on je jedini radio isto što i ona, svim snagama se bunio i protestovao. I on je u vrtiću proveo samo jedan dan. Odmah je znao da se neće uklopiti. Kada je jedna devojčica pošla u Markusovom pravcu, jedna druga devojčica sa naočarima dobacila joj je vrlo podrugljivo:
„Nemoj mu prilaziti, on je sa sela.“
A kada je mali Markus počeo da baca stolice, to je samo doprinelo nepravednoj izjavi te devojčice i navelo ovu drugu da je posluša. Džozi je bila u blizini i sve to slušala, i ako joj svi pokazatelji koje je do sad uočila nisu bili dovoljni, ovaj je potpomogao njenu rešenost da ovde neće provesti više nijedno popodne. Markus je, izgleda, bio rešen isto koliko i ona. Neretko je hvatala sebe kako kasnije razmišlja o tom danu, i kako se pogodilo da njih dvoje istog dana budu dovedeni u taj vrtić, da ispolje svoj karakter i da oboje istog popodneva njega i napuste.
Još dok je bila devojčica bila je izuzetno lepa, i znala je da je i on ugledao i primetio nju, kada su i nju i njega roditelji vukli za ruke ka kolima. Otac ju je bezosećajno vukao i slučajno joj je zario nokat u meso. Za taj jedan dan koji je provela ovde, uspela je da proceni tip dece koju dovode, a sad je zaradila i ožiljak. Ona je vrisnula, a mali Markus se trgnuo. Postideo se kada je ona pogledala u plišanu igračku koju je držao u rukama. Isto tako je znala da ju je ugledao i primetio, a možda i prepoznao tog nesrećnog dana kada je stajao ispred kuće broj 105.
Na putu do kuće Džozi je u sebi bila radosna što je uspela da se otarasi tog vrtića i haosa u njemu, a bila je dovoljno razborita da razmišlja i o automobilu u kojem se vozila. Da li im je taj bučni, dosadni auto stvarno bio toliko potreban?
Već sa dvanaest godina Džozi je postala glavna osoba u kući za finansije. U početku je to radila tajno, a onda je, posle teškog razgovora sa majkom (otac se tu ništa nije ni pitao), nekako ubedila da je to njen poziv, nešto čime želi da se bavi, i da je najbolje da vežba kod kuće, pod majčinim nadzorom.
Samo par godina nakon što je ona preuzela kontrolu, sada već tinejdžerka Džozi dovela je njihovo domaćinstvo do procvata. Uz određena žrtvovanja i štednje, sada su mogli da priušte mnogo toga. Bila je ponosna na sebe.
Do svoje dvadesete godine, bila je skupila već dovoljno novca da kupi sebi kuću u Doveru. U kući u kojoj je celog života živela ona više neće biti stanar, već vlasnik. Tada je već bila počela da radi u firmi, u kojoj je itekako bila vredan saveznik. Sa finansijama je bila izuzetno vešta i dosetljiva, čak toliko da joj je neki američki gradonačelnik dolazio u posetu da je vrbuje da radi za njega. Odbila je njegovu ponudu i ostala da radi u firmi. Ubrzo nakon toga počela je da dobija žute koverte sa zadacima koje je sa preciznošću ispunjavala.
A sada, posle šest godina rada u firmi, dobila je otkaz, kao i njen nekadašnji drug iz vrtića, Markus. Bili su prepušteni sami sebi. Firma im je poručivala da zaborave na sve i da krenu sa normalnim životom, ali to u ovom trenutku nije bilo moguće. I njegova i njena radoznalost bile su dominantne u njihovim ličnostima, a Džozefina se po prvi put od svoje dvanaeste godine našla u situaciji gde nije imala nečime da se bavi.
Rad je održavao njen um, i volela je da radi. Čim je došla kući iz bolnice bacila se na posao i krenula da se bavi samostalnim istraživanjima. Verovala je da je na ivici nekog izuzetno bitnog otkrića, kada joj je zvono prekinulo… ne prekinulo, bolje je reći privremeno pauziralo tok misli. Očekivala je Markusa i nije se iznenadila kada je naišao.
„Šta je, dođavola, to?“, pitao je Markus Džozefinu kada je bacila pred njega čitavu gomilu papira.
„Krštenice“, odgovorila je.
Njihov susret bio je neobičan. Dogovorili su se da osećanja stave po strani dok se sve ne završi, mada je to bilo lakše reći nego učiniti. Ona je bila bistrije glave od njega i lakše se nosila s tim. Kada je ušao pokazao joj je praznu žutu kovertu, a onda je, na njegovo iznenađenje, ona uradila isto to. Firmi zaista više nisu bili potrebni.
Posle svih ovih dešavanja, Markus se radovao ovom susretu, ali opet je bio prinuđen da podseti sebe da je ovo samo poluvreme u fudbalskoj utakmici. Morao je da svoja osećanja drži u sebi još malo. Kada bi samo znao još koliko… Džozefina je bila devojka predviđena za velike stvari, a njega je njen intelekt privlačio. Zavela mu je um. Bilo je lako kontrolisati emocije sve dok se i srce nije umešalo. Kopali su po krštenicama sa njenim obrazloženjem da traže „nešto što štrči, nešto neobično“, i dok je sledio njena uputstva i listao papire sa gomile, trudio se da misli na posao.
Donekle je uspeo da skrene misli, a onda je ona uzdahnula i napravila pauzu. Ništa nisu mogli da nađu. Kada je podigla ruke da se protegne, on je na njenoj ruci ugledao mali ožiljak. Taj ožiljak, tako sićušan i neprimetan, predstavljao je jedino odstupanje od savršenosti njenih ruku. Tada mu je pred očima bljesnula slika kako nju i njega vuku prema kolima parkiranim ispred vrtića. Iznova je osetio njen pogled na njegovoj plišanoj igrački i njegovu postiđenost. Ponovo je čuo njen piskavi, kratki vrisak. To je bilo prvi put da se setio nečega iz toliko duboke prošlosti, iz svog ranog detinjstva. Dosta je bilo, pomislio je, dosta je bilo ovakvog razmišljanja. Morao je da nađe nešto što bi mu pomoglo da se skoncentriše. A onda se setio, pitaće je nešto o poslu. Razgovor o poslu uvek pomogne.
„Ali šta zapravo tražimo?“, pitao je.
„Kad se Idit Perkins zaposlila kod mene, razgovarala je jednom dnevno telefonom. Uvek sa istom osobom. Verujem da joj je to bio šef, jer sam uspela da čujem poneku reč iz razgovora.“
„Barnabi Bramsvort.“
Klimnula je glavom, pa je nastavila.
„Tako sam i ja mislila, ali kada joj je voda provrila, otišla je do kuhinje i ostavila slušalicu podignutu. Srećom, našla sam se blizu i prišla telefonu da probam da nateram tog čoveka da izgovori nešto. Bilo je to samo trenutak, ali jasno sam ga čula kako govori: „Idit? Idit, jesi li tu?“. Oslovio ju je imenom. To razmišljanje sam sigurno potisnula kad su stvari krenule ubrzano da se dešavaju, ali sigurna sam da je tako rekao.“
„To je nesumnjivo bio Barnabi. Ta žena nije mogla da ima dva šefa.“
„Da, znam. Zato sam jutros počela da istražujem, jer sam konačno imala dovoljno vremena. Gledaj.“
Pokazala mu je krštenicu Henrija Perkinsa.
„On je imao starijeg brata, zar ne?“, pitao je Markus, aludirajući na prateći dokument gde je u polju BRAĆA I SESTRE stajalo potpuno prazno. „Niko ne bi zagledao to, ali nama upada u oči jer smo verovali u suprotno.“
„Šta hoćeš da kažeš, da on nema brata?“
„On nema brata“, krenula je oprezno Džozefina, „ali Idit Perkins ima dva sina.“
Ovaj put mu je pružila krštenicu Idit Perkins.
„Ove dve krštenice bile su zajedno, a pod prezimenom Perkins nema više nikog ko je povezan sa njima.“
„Možda gledamo ovo na pogrešan način“, rekao je Markus.
Odmah je ustao sa stolice, uzeo telefon u ruke i okrenuo broj. S druge strane javio se glas:
„Sintija Blečli pri telefonu.“
„Gospođice Blečli, ovde Tim Šo.“
Nije morao da kaže ništa više, odmah ga je prepoznala.
„Gospodine Šo! Tako mi je drago što vas čujem. Zvučali ste mi drugačije malopre.“
„Da, pa… prehlađen sam“, vadio se Markus. „Recite mi, gospođice Blečli, kako se zove stariji sin Idit Perkins?“
„Samo da se setim… trebalo bi da je Rodžer, ako se ne varam.“
„Rodžer!“, uzviknuo je Markus, da bi Džozefina odmah počela da traži. „Hvala vam od srca, gospođice Blečli. Zaista ste divni.“
Gospođica Blečli je krenula da se kikoće.
„Hoćete li posetiti moju skromnu prodavnicu ponovo, gospodine Šo?“, pitala ga je.
„Oh, budite sigurni u to“, rekao je i prekinuo poziv. „Izvukao sam se.“
Okrenuo se prema Džozefini, koja je već bila ustala.
„Imamo našeg čoveka!“, izjavila je pobedonosno, držeći papir u rukama. „Rodžer Bramsvort, sin Barnabija Bramsvorta i Idit Perkins.“
„Kako se to desilo?!“
„Pa, znaš, kad se dvoje ljudi mnogo voli…“
„Da, dobro, znaš na šta sam mislio.“
Bio je to prvi put da je čuo nju da se šali. Znači, ovakva je kad ima priliku da se na momente opusti. Nasmejao se pomisli da je on zapravo pod stresom još od trenutka kad su se ponovo sreli posle svih tih godina, a ona možda i od ranije.
„Mesto rođenja: Alentaun, Filadelfija, Pensilvanija!“, pročitala je Džozefina.
„Sintija je rekla da je Henrijev brat u mornarici u Americi!“
„Ko je Sintija?“, prostrelila ga je pogledom Džozefina.
„Prodavačica u tom prokletom selu, Burslem zalivu… Mislim da joj se sviđa Tim.“
Promenila je temu.
„Barnabi je bio gradonačelnik Alentauna. Mora da je u kontaktu sa svojim sinom.“
„Misliš li da Rodžer zna da mu je on otac?“
„Ne znam, ali ono što sigurno znam je da Henri nema pojma.“
„Dakle…“, nasmejao se Markus. „Stara bombica Idit je imala aferu, je li? Ko bi rekao…“
Prešao je sa stolice na krevet.
„I šta sad da radimo sa tom informacijom?“, pitao je.
Ugledao je jutarnje novine na stolu, iste one koje kod kuće nije ni stigao da pročita. Uzeo ih je u ruke i ostao zatečen onime što je u njima našao.
„Jesi li čitala novine jutros?“, pitao je Džozefinu.
„Ne, nisam stigla“, kazala je.
Ustao je i spustio novine pred nju. Zgledali su se. U delu za umrlice, preko cele strane, nalazila se slika njihovog zajedničkog, sada bivšeg, šefa. Koliko juče je Markus razgovarao sa njim u toj improvizovanoj kancelariji, a sad je taj čovek mrtav. Koliko još ljudi će izgubiti život?
„Ako su došli do najmoćnijeg čoveka na našoj strani, mi smo sitan plen za njih!“, uzviknuo je Markus.
Ono što je usledilo nakon toga Markus sada ne bi mogao da objasni. Njihov postupak bio je nepromišljen i, prosto rečeno, glup. Otišli su direktno do zgrade gde je Markus zadnji put video šefa. Do te zgrade nikada nisu stigli.
Srećom, ovo nije značilo ništa loše. U blizini zgrade dozvao ih je čovek koji je stajao u mračnoj uličici. Markus je stegao pištolj i odazvao se pozivu. Čovek je bio mnogo glasniji i raspoloženiji nego što je bilo koje od njih dvoje očekivalo.
„Propadoh čekajući“, rekao je on. „Vi ste Markus?“, pitao je.
„Ja sam Markus“, rekao je oprezno.
„Imam za vas poruku od Tima Šoa. Evo“, kazao je čovek i dao mu papir.
Čovek je otišao zviždući. Blaženi su oni koji žive u neznanju, pomislila je Džozefina. Krenuli su da rasklapaju papir, i mogli su da vide da se poruka sastajala od nekoliko kratkih rečenica.
„Dragi Markuse, narandžasti čovek je otet. Potražite drugog. Biću gore. Još malo pa će sve biti gotovo, na ovaj ili na onaj način. Sećaš se one zabave u Stouku?“
Otišli su u park i seli na klupu da bi mogli da razgovaraju na miru. Kada su se osigurali da ih niko ne sluša počeli su sa tumačenjem poruke.
„Oteli su gospodina Gausa, nema sumnje u to“; rekla je Džozefina, a Markus je klimnuo glavom.
„Potražite drugog. Pretpostavljam da misli na Gausovog brata, onog koji živi u Severnoj Irskoj“, rekao je.
„Biću gore“, rekla je, i počela da razmišlja.
„Šta god da je mislio, očigledno veruje da će se sve ovo završiti uskoro“, kazao je Markus.
„Setila sam se! Kad je Barnabi dolazio…“
„Barnabi je dolazio kod tebe?“
„Bilo je to odavno. Nudio mi je posao, odbila sam. Nema šta da se priča. Ali posle toga… Posle toga mi je slao pisma, uveravao me da će mi biti mnogo bolje da radim sa njim nego sa žutima. Sigurno je znao gde radim.“
„Kakve to veze ima sa ovim?“
„Sva ta pisma, Markuse, bila su poslata iz Škotske. Iz pošte u Tajnhedu. Potražila sam tada Tajnhed na mapi, to je na samo petnaest milja od Edinburga!“
Kao da su joj se misli same nadovezivale dok ih je izgovarala. Markus ju je posmatrao u zanosu.
„Dokumenta su u Edinburgu!“, uskliknuo je.
„Jesmo li sigurni da je ovo poruka od Tima?“, upitala ga je.
„Hiljadu posto. Vidi, podsetio me je na zabavu u Stoiku. Tamo smo završili samo ja i on kad smo se jedne noći napili. Nismo bili u stanju da se bilo kome javimo. Samo on zna za to veče. Vreme je za pakovanje, Džozefina, idemo u Škotsku!“
„Zaboravio si na nešto.“
Pokazala mu je prstom na rečenicu „Potražite drugog“ i pogledala ga.
„Škotska će morati da sačeka. Prvo idemo avionom u Belfast.“
