Gle! Nebo nam u očima.
Pade zvezda i ostavi modricu mesecu.
Hladna lopta u odrazu oka on je u stvari.
Gle!
Pade još jedna zvezda.
Ne šuškaj dok zamišljam želju
Ionako nosi tvoje ime.
Ako baš moram probaću da je naslikam:
Ima malo sedefa od bisera na sebi;
Ima 32 strane da pročita;
Ima jedno dugme da zašije pre zime i ispuni par obećanja iz Molitvi.
Ima malo manje hrabrosti da odgovara na pitanja koja postavi sama sebi – ali sija!
Obasjava tminu kroz koju prolazi mala grupa neistomišljenika pokraj nas.
Mi smo od plemena što misli treptajem.
Kad smo daleko ne čujemo se baš najbolje
zato, priđi bliže i ne šuškaj da poremetiš tišinu.
Tamo si svoj,
Tamo sam svoja,
I dobra je žurka!
Baš dobra onako, dobra je i muzika.
Klupa je malo neudobna ispod krošnje drveta ali sedneš mi u mislima.
Prespavam u tvom srcu na tren.
I gle, odjednom ne ljubim tebe,
Niti kožu,
već svoje strpljenje da se pod mojim usnama baš tvoja nađe.
Svet pored nas bira da žuri ili polako teče.
Ne znam za tebe, a ja bih da ličim na ovu reku svako veče.
I šta ako dođeš?
Ionako ne moraš reći ni reč,
Treptaj tvoj, a osmeh moj će mi reći već.
Da si umoran od tišine pune reči.
Da si opet učinio nešto nažao pa je drugome dan dug.
Da ne možeš više da bežiš, da su ti noge predugačke očigledno i teške od olova kalibra osuđivanja br 34.
Da ti ne treba ni moje „tvoja sam“ jer si konačno spoznao to istetovirano na vrhovima tvojih prstiju.
Kako ćeš to da skloniš sa kože – ne znam.
I želim ti svu sreću sa tim.
