Čitam opet tvoju pesmu,
sad već u tri zida svoje sobe i spoznajem-
sva tvoja slova šapuću o glasnom Miru slobode.
Podignuta tri prsta drugi pesnicom broje,
sat otkucava vreme, deca spavaju, a ljudima se brige kao pčele roje.
Tik-tak, tik-tak,
pusti korak lak, tik-tak,
nije svaki dan lak…
Ne znam zašto kad ti pišem rimu koristim?
Biće zato jer srce od dragosti poskakuje!
Svaki pesnik zna da se tako ljubav predskazuje.
Hajde da nam se duše vole, tela ionako trunu.
Hajde da se ne osmehujemo u prolazu, u mimohodu
kao drugi kad se kunu.
Pustiti za nas ne predstavlja kraj.
Možeš da se vratiš kad god ti zafali zagrljaja raj.
U pauzi od istine,
dok plešu igre ljubavne,
dok dani su svetlucavi,
a ruke njima krvave.
Onda kada razliju se boje koje nisu tvoje,
u tminu, u mrak kad pretvore sve…
Dođi!
Imam čaše dve.
