Nebul(OZ)a
Razrešavam te vrtloga sumnji u moja dobra (zlo)dela.
(Zlo)dela zbog kojih moram na duplu ispovest Nedeljom pred oltar nade kojem sam čitala Makarijeve molitve da me sretneš ponovo. I gle čuda, jesi!
Razrešavam te plesa naših ruku na kraju dana koji je dva dana trajao. Neki ljudi nikako da odu, a mi glave konačno stavimo na jastuk naših najtananijih htenja.
Razrešavam te boli jer te neko voli. Evo, obećavam ti to. Desiće se nekog od narednih ponedeljaka.
Čemu sad protest, Plemiću? Sam si svojom krunom u glavi za tim vapio.
Razrešavam te pogleda mojih zbog kojih ti sve k’o podmazana reka teče od kad sam pod tvoj svod ušetala. To su tvoje reči i uhvati obema šakama sebe za izgovorena slova.
Svoja ću ja sa papira zgužvati u poveću knedlu noćas.
Razrešavam te lestvica ka kojima te uporno krilima vučem ne bi li jasnije video koliko je sve lako k’o tvoji osmesi koje u trepavici, zadojen njima od malih nogu, nosiš.
Znam da se pitaš često pa eto ti odgovora- zbog njih mi se sviðaš, srećo!
Kriva sam priznajem, što te po osmehu tvojih jezera poznajem i po njima želim da plovim. Jezera nisu isto što i reka. Rekama se ne bojim da plivam uzvodno. Sviđam ti se zbog toga, zar ne?
Razrešavam te odzvanjanja Jazz-a u tvom domu pre kafe i mojih ðuskanja u tvojoj zgužvanoj majici.
Razrešavam te rasipanja svetlosti jutarnjeg Sunca u spektar boja po tvom ogledalu koje mi kaže- tu ti je mesto, moja Joko, sad poljubi, zagrli toplo i pusti jako.
Razrešavam te vozova teretnih u kojima se prevozi prtljag: “mnogo puta sam pogrešio nego što umem da popravim“.
Razrešavam te iluzije da smo svi pred talasom Ljubavi isti.
Nismo.
Ja te volim, a ti to ne voliš.
Jedan prihvata, drugi se kristala hvata.
Jedan shvata, drugi iz foldera viljuškom zahvata.
Jedan otpušta – drugi dopušta.
Jedan noću, drugi po danu.
Jedan so uz pogaču, drugi so na ranu.
“Veče mi preti životom” okadiću prostor i zamirisaće Mir.
U Njemu sve iluzije prestaju. pred Njim se u nama istine bude.
Gle samo kako ti tada ruke miluju moje grudi,
a zamahom jedne uspeš da zaroniš u moje srce.
U to more uzburkane pučine gde uspeš da prespavaš i odmoriš pokriven prugastim oblakom i palmom moje desne šake.
Na tvojim šarenim leđima stari Furry peva bluz, a “Ako’s dream” se iza ugla smeši.
Pitao si jednom “Kako to smeš da me pitaš?”
Ne zadirem u odgovore ni ja,
Nebula obasja svačiji svod.
Treptaj po treptaj,
Oko za oko,
hod po hod.
