Nosim svoje srce na dlanovima.
Puni su žuljeva, da se ne lažemo.
No, ne obazirem se ako kojim slučajem oni procure.
I to znaš kako krvavo znaju da me izdaju!
Pune su mi ruke pamuka, to znaš.
Tu mesta onda nema za kofere.
Umem koju konfetu da stavim u zadnji džep,
da se nađe kad zatreba.
Ti nosiš svoje srce na ramenima,
a na jednom od njih nečija glava uvek spava.
I to ne moja.
Platiš kartu da teret čini lakšim.
Uredno platiš. Platiš unapred sve, ako tako treba.
Onda te to vrati eonima unazad
sa koje tačke moraš ka Svetlosti na kraju tunela iznova.
Put je uvek dug.
Umoran budeš, vidi ti se.
Nadam se da nosiš u gepeku, vodu i dovoljno benzina za točkove.
Na tom putu ličiš na ljude u raskoraku,
u čijim koracima ritam grehova odzvanja.
Ulice se smaraju koliko o tebi mislim,a ti se praviš da to ne znaš.
Trotoari me sapliću ne bih li se rasanila.
Psi me razvlače i čuvaju.
Tuđi jezici zapliću
misleći da pevaju o htenjima mojim. Zamisli to!
Zažmurim tad.
Ne moraš da brineš.
Popijem malo vode i počnem da razmišljam o razglednici.
O tebi i šta bih na njoj napisala da ovog trenutka do tebe doputuje.
I znam da bi umeo da pročitaš ta slova.
Znaš ti ipak nešto o pogledima i milovanju sa ukusom slobode.
Tu adresu znamo napamet i ti i ja podjednako.
Tamo prespavaš često.
Tamo živim ja.
Tamo nam je mesto.
