Kada mi nedostaje, ja tišinu u boje pretvaram.
“Stvaraj, Oko!” šapuće mi kroz oblake – i ja stvaram!
Rasipa se boja po platnu k’o po ulicama sveta
što bi njegov skakutav korak i glas.
Umesto mešanja boje
ja ga crtam kako pleše i pobeđuje sve nas!
Pleše paganski, visoko podignutih ruku!
U krug, u krug, u krug…
Potezom
četke slikam mu širok osmeh.
Jedan.
Još jedan.
Pa i sebi jedan.
I to je jako važno, ponekad!
Čuje se po platnu i njegov lavež, dva ili tri…
Da ne bude baš sve pastelno
kao što je svet u jesen,
kao što smo bez njega svi mi.
Mom Maretu posthumno
