Svetlost nije na kraju tunela već na kraju htenja tvoje uobrazilje.
Mirišeš mi na čaj, a u hladovini breza osetim da ti pripadam.
Možda je do lepote igri senki lišća ili do paukova prozirnih i sporih kojih se sada ne plašim niti pitam za razlog zašto je najednom tako.
A i šta će ti to od mene!
Zar ne?
Divno je čuti srcem koje ćuti, glasno verujć za promenu.
Promukne ponekad i to ume biti (s)lepo.
Mile tvoje misli po mojoj koži poput mrava, nerviraju, grizu mi ramena, ima ih bezbroj posvud.
I “njammm” i bljak u isti mah!
Tome nema kraja ni početka.
Po tome smo retki. Po tome smo čaša vina još neispijena neka.
Tvoje prisutnosti se u mojim porama ogledaju i u koracima i uzdasima prostiru. I dok hodaš gradom, potajno tražeći nešto gledajući šeretski da li te neko posmatra sa leve i desne strane, ti dođavola, ne vidiš da jedino umeš lebdeti!
Ne odriči se toga ni po koju cenu, ma šta drugi od tebe zamišljali!
Razumeš!
“Zlo više ne zna ni da vidi
Dobro mi donosi radost”
Radost mi je cvet u kosi koji si jednom tamo posadio.
Sećaš se?
Rekla sam ti tada osmehom da i ja volim tebe.
Ne odričem se toga ni po koju cenu, ma šta drugi od mene zamišljali!
I baš me briga da li si zapamtio moj treptaj oka u tom trenu!
Ne tražim ti da razumeš to.
I tamo gde nas ne bude plesaćemo paganski visoko podignutih ruku u krug, u krug, u krug…
I, znam, nećemo izdržati –
pašćemo u zagrljaj.
Blagosloven i proklet u isti mah.
Pa šta? Jednom i to mora!
Dobro je dok je tako.
Dobro mi donosi radost.
