Ne bacaj, kćeri, perle pred gladne zveri.
Zidove imaju tamo gde su ljudima dveri.
Tebe, kćeri, čeka četa golubova!
Svirce imaš pored svojih stolova.
Lahorne krilate odore za te peglaju.
Gnezda topla, soli i hleba,
Visoke bačve pune vina rumena,
Sreće trice i par grumena zlata.
Veruj što ti kaže stari tata!
Bacaj, kćeri, osmehe pred zveri.
Neće znati od svetlosti kud da krenu i kako se to žvaće sada?
Puno treba da se spozna ipak, da je treptaj oka snaga – što i ruke stisak.
Bacaj sreću, kćeri, šakom kao zrita žita.
Pospi polja, Gavran neka bude ptica sita.
Gospod isto radi. Pred dverima Njegovim, kad pokuca ko,
On ga pusti da ne skita, gde je bio – ni ne pita.
Isto miluje i kukolj i zrna, po praštanju ista
mu je u gori jelenova srna.
Bacaj vetru, kćeri, pesme svoje neka
hrabro leti da ti žita mrsi i povija!
Slađe bude testo kad se od takvih zrna dobija.
Bacaj pogled Nebu i ne troši dah na reči,
Gospod dobro tebe zna.
Ljubav ti je sila uvek bila!
Veruj tati, kćeri moja, silo moja mila!
