Ovo je baš neki dobar dan.
Otvoren prozor oponaša terasu,
kafe na gelenderu – kad tamo bršljan.
Onda spazimo, iako se kriju,
kako vetar golica jelu pod prozorom.
Sunce nam slika predstavu na zidu.
Neki kažu: igra senki.
Igra jeste – ali mirisa.
Tako miriše cimet.
Polako.
On nas uvek uči da udahnemo duboko.
Ne! Uči nas prvo da zažmurimo,
pa da udahnemo duboko.
Ako treba i više puta,
sve dok Mir ne osetimo iznutra.
Ljubičice u kraju dobro nas znaju.
Kao da vekovima na istom mestu korene imaju.
Meni oduvek na baku liče,
a gde su bake – tu je i štrudla.
Oh, ne smemo zaboraviti crveni mak!
Kad u kolače doputuje,
grohotom se smejemo
jer je ostao nekome u prednjim zubima.
Al’ ni to zaljubljene ne sprečava
da se njihove usne ljube da osećaj za vreme izgube.
Irisi vode svoju bitku jer
u svakoj ih pesmi ima
i već im je prekipelo,
te ih neću prizivati.
Meni treba neki lepši,
neki jarkiji, hrabar, a nežan cvet.
Da te njime mogu objasniti ljudima.
A možda si moja zelena trava
u kojoj mrav i rosa često prespava.
Svuda je gde je važno, tu na zemlji – tačno prekoputa oblaka.
Golica mi stopala, zelenom bojom odmara oči.
U travi raste voće, vinova lozica
svo cveće i rastu deca!
Po njoj katkad, na nečijem grobu,
godinama majka tiho jeca.
Tu već pomislim na šafran,
ali i on, videvši nas,
široko se smeši.
Kad baš dobro razmislim –
cvet sam zapravo.
Aloja mi u tome veruje!
Žarko mi sunce otvara latice,
pa zajedno
ličimo na ptice.
