Kada bi Vinston Čerčil poželeo da oseti duh i stanje britanskog društva tokom besomučnog nacističkog bombardovanja, na putu od Dauning strita 10 do komandnog centra koristio bi gradski prevoz – metro!
U jednoj takvoj prilici, vozeći se u jutarnjim časovima ka centru grada i neobavezno čitajući dnevne novine, u pozadini je čuo žučnu raspravu troje starijih sugrađana. Iako se nije trudio da čuje razloge svađe, pa makar bilo reči i o (ne)podršci njegovoj politici u ratnim zbivanjima, salva uvreda i žagor troje ljudi u poznim godinama opterećivali su čitav vagon.
Oni nisu prestajali da vređaju jedni druge čak ni nakon intervencije četvrtog putnika, koji je rekao: „Molim vas da budete parlamentarni i tolerantni. Na nekoliko metara od vas nalazi se predsednik vlade!“
Jedan od svađalica odgovorio je: „Ko ga jebe, optužili su me da smrdim!“
U tom trenutku smeh se razlio čitavim metroom, kao kada bacite kamen u vodu, zahvativši i samog Vinstona. Smeh je prekinula starija gospođa: „Ako ne smrdiš ti, onda smrdi on ili ja? To ne prihvatam! Moj parfem je iz Pariza!“
Vinston je izašao na sledećoj stanici s mišlju da bi trebalo nabaviti više sapuna i parfema (iz Pariza), jer su ovakve svađe za njega bile pogubnije od bilo kakvog smrada, izuzev onog koji donosi smrt što prati rat.
Stigavši u kabinet, naredio je:
„Pozovite mi De Gola, treba da mi pomogne u borbi protiv smrada!“