1. poglavlje
Desilo se to u jednoj našoj staroj varošici, pri početku veka. Taj svetac i grešnik, i sve između, zvao se Andrej Jergušovski. Obojica smo pohađali Prvu mušku gimnaziju, te otuda i znam za njega, mada nismo bili u istom odeljenju, pa ni u istoj smeni; svi su znali za Andrejku, cela škola i varošica, a pogotovo sve devojke odatle. Ja sam čuo za njega i pre nego što ga videh, kolale su razne glasine, o njemu i njegovoj družini. Čudno – ali ne mogu se sad setiti nijednog imena od njegovih prijatelja, iako im likove još vidim. Pre par godina sam doznao da se jedan od njih utopio u reci, ali za ostale, njih desetak, ne znam gde su završili. Andrejka i još dvojica su išli u gimnaziju; ostali su išli u dvorište, da čekaju svršetak njihovih časova. Baš tako ih se i sećam – poređane na zidiću ispred ulaznih vrata, pušeći zajedno cigaretu koju su vrteli u krug, sve dok ova trojica ne izađu napolje i onda, svi skupa, pođu ulicom u kafanu ili gde bilo uz smeh. Često sam ih bio posmatrao sa prozora svoje učionice, i pratio ih pogledom niz kaldrmu; Andrej je uvek šetao u sredini, s obešenom torbom preko ramena, smejući se na sve šale drugih, ali retko kad i on zbijući neke. Nisam siguran da l’ me sad sećanje vara, ali mogu videti – u ovim uspomenama – pritajenu tugu i tišinu na njegovom licu, iza vedrih osmeha.
Bio je to lep mladić. Imao je dugu zlatnu kosu punu kovrdža, i sitne pege raspršene po licu. Oblačio se uljudno, mada nije bio bogat. Majka mu beše krčmarica, otac oficir; nikad ga nije video, jedva da je nešto i znao o njemu. Taj je oficir jednom prolazio kroz našu varošicu, došao na kratko, proveo neko vreme i više se nikad nije vratio – za sobom je ostavio trudnu ženu, koja će ga zauvek, zbog ukaljane časti, mrzeti i proklinjati. Mislim da je, bar delom, ovu mržnju ona prenela i na sina, ali ne mogu znati; jednom mi je Andrejka to nagovestio, ali odmah zatim je i zaćutao, bez da završi.
Uostalom, mi jedva da smo se onda i družili, te mi beše čudno što je i ovo malo meni ispričao.
Elem, prve tri godine u gimnaziji nisam imao nikakav kontakt sa njim. Verovatno sam, tada, kao i svi koji ga nisu poznavali, o njemu imao loše mišljenje. Mangup, deran, bitanga – tako ga zvahu, i mogućno je to zaista bio. Svakako se kretao u rđavom društvu; jedan je momak iz ovoga društva, baš onaj što se utopio, mesec dana bio čak i u zatvoru, jer je pod uticajem alkohola započeo kavgu, pritom zadavši udarac i žandarmu. Ostali su takođe učestvovali u tučama, pa tako i Andrejka s njima, i više puta je dolazio u školu sa podbulim okom, ispod kog je uvek titrao i nadmeni šeretski osmeh, kao da je njemu drago zbog masnice na oku. Uz to su pili, pušili i saletali mlade devojke u varošici. Otac jedne od njih je jednom čekao „tog prokletog Jergušovskog“ posle časova, da ga dobro izmlati, jer mu – kako reče – Sonja plače već danima i govori da će da se ubije zbog tamo nekog Andrejke, koji joj je slomio srce i sad joj se smeje. Ne znam da li joj se zaista smejao – kad je izašao iz škole, on je posve ozbiljnog lica saslušao pomahnitalog oca, i onda mu rekao da njegovu ćerku on poštuje, i žao mu je što je tako dobra devojka naišla na nitkova kakav je on. Ipak, odmah zatim je i porekao, čak kao da ga takva osuda i vređa, da je imao išta sa njom – gospodine, ta ponašajte se pristojno – reče, kad ovaj poče da urla, i onda ga ostavi u dvorištu samog, vrativši se svom društvu koje se, sa strane, svemu ovome sa grohotom smejalo. Zamalo ga ne izbaciše iz škole zbog tog skandala, ali majka, kad je čula za to, je molila osoblje da mu pruže još jednu šansu, jer ako taj još iz škole bude izbačen, ona više ne zna šta će sa njim – to je on takav zbog oca – uveravala je profesore. Ali Andrejki samom, kako mislim, kao da nije bilo nimalo bitno da l’ će ga izbaciti il’ ne; on čak kao da je priželjkivao to, i – ne znam je li ovo istina, tek pričalo se posle – direktoru je on rekao da zaslužuje da bude izbačen.
Sve u svemu, nisu ga izbacili, i on je nastavio školovanje u Prvoj muškoj gimnaziji sa mnom. Ne znam da l’ je to na kraju bilo dobro po njega ili ne – kad znamo kraj neke priče, i da je kraj loš, za svaku promenu u priči nam se čini da bi dovela do boljeg svršetka. Mislim da bi za nj’ najbolje bilo, ako već moram reći, da je otišao negde gde ga niko ne zna – da je pobegao od sveta i od svih ljudi, bar poznanika, jer baš ti su ga poznanici i upropastili. To tad nisam znao, nit sam mogao da slutim, ali Andrejka nije cenio svoje drugove. Možda ih je voleo, ali samo stoga što ih je već dugo poznavao, ne i zato što je mislio da oni vrede. Moje je mišljenje – kad već njegovo ne znam – da se on, zapravo, kajao što je s njima stupio u odnose kao klinac, još onda kad nije umeo da sudi o ljudima i čoveku, ali nije znao kako da te odnose prekine, ni kako da svoj dotadašnji karakter promeni i da ga ostavi, jer taj ga je pratio kuda god da krene, u formi tuđeg mišljenja o njemu. A to ga je i odvelo u propast, jer on se ponašao u skladu sa takvim mišljenjem, trpeo je odnos i nastavljao ga, a onda na loš način, kao da više ne može izdržati – naglo prekinuo. No čak i tada, kad ga je prekinuo, nije ga i preboleo, već mu taj ostade kao stega i lanac o koji je okovan – on je hteo, ja mislim, da pobegne od povesti, ali nije u tom uspeo, jer je možda precenio sebe pa pokušao podići isuviše veliki teret, odnosno da, u ovom bežanju, pobegne tek duhovno, karakterski, ali ne i fizički, već da ostane međ našim svetom…
No previše trčim ispred reči; treba pričati po redu. Andrejka je, dakle, tad nastavio školovanje, i čak je ubuduće svoje ocene poboljšao. On je i inače bio dobar đak, išle su mu prirodnjačke nauke, a i jezike je umeo da priča. Neki profesori su ga stoga i voleli, jer im beše simpatičan i harizmatičan, pa su mu mangupsko ponašanje opraštali usled znanja i pameti; no mnogi su ga zato još više mrzeli. A što se tiče ostalih učenika, smatralo se da je on grub i ohol, ali neki su mu se ipak i divili.
U četvrtoj godini sam prvi put imao priliku da ga vidim izbliza, i čak da razgovaram s njim. Obojica smo počeli da pohađamo sekciju iz hemije. Ja nisam znao da l’ me više zanima ona il’ fizika, pa sam hteo da je dodatno izučim i onda donesem zaključak. S druge strane, ni dan danas ne znam, zaista, zašto se on odlučio za nju. Ličilo mi je kao da to radi na silu – a čuo sam da pohađa i druge, isto naučne sekcije; i fiziku, i biologiju, i geografiju, i sve sem matematike, jer ona zahteva aksiome, kako mi jednom na pitanje reče. Sedeli smo u istoj klupi tokom sekcija, ali prvih nekoliko predavanja, da l’ zbog mene il’ zbog njega, ne progovorismo ni reč – baš kao da se ljutimo jedan na drugog. Ja, mislim, nisam govorio s njim zbog reputacije koju je imao – meni je čak, sećam se, i mati bila rekla, kad je čula za „Jergušovskog“, da se klonim takvih ljudi. Ali on, mislim, nije govorio jer nije želeo, niti imao potrebu za tim. On je na sekciji slušao isuviše pažljivo da bi mu još nešto pored predavanja, poput razgovora, palo na pamet – Andrejka kao da je nešto posebno tražio u svakoj reči profesora, i kao da sve čeka da mu taj otkrije i prizna neku stvar. No, posle par sekcija, on me odjednom upita, okrenuvši se prema meni – šta mislim, da li profa veruje. Ja sam se toliko zbunio na to, i iznenadio, da sam isprva samo pitanjem uzvratio – veruje u šta? A on, kao da je to jedina stvar u koju se veruje, nestrpljivo reče – u Boga! Ta šta me se tiče, odgovorih ja. Tiče se svih nas, reče Andrejka, pa zaćuta, i narednih par časova ponovo nismo razmenili ni reč – on je čak promenio klupu, al’ se posle vratio.
Baš u to vreme počeše glasine da je Andrej Jergušovski ateist. Učenici su o tome tiho pričali, kao da je jeres i spomenuti tu reč. Neki su govorili krstivši se, neki pak diveći se – iako su se i takvi, čak više, grozili tog novog soja iz Evrope. Naša varošica je bila pretežno pravoslavna, sa malo islama, nekoliko jevreja i s jednim katolikom; ali za ateizam tu ne beše mesta. Narod je bio dosta religiozan, duboko veran i posvećen Bogu – popa je uživao veliki prestiž. Mladi nisu puno o ovome razmišljali, ali svi smo, uglavnom, pratili tradiciju, crkvu uvažavali. Na kraju krajeva, i samo društvo Andrejkino, pored nacionalista – kako su voleli da se nazivaju – bili su i vernici; jednom su istukli jevrejina zato, pod uticajem pića i činjenice da jevreji razapeše Hrista; neki drugi put se potukoše i s muslimanima, opet zbog pića i činjenice da Turci razapeše Srbiju. Dakle, vest da se među nama javio jedan ateist, naišla je na vrlo rđav prijem, kako među starima, tako i među mladima. Ipak, niko nije bio siguran, i mnogi su profesori – na primer – voleli da misle da se to samo priča, ili da Andrejka traži pažnju, ne i da je zaista ostao bez Boga. Sve dok jednog dana on ne prekinu profesora, i priču mu o Isusu, rekavši naglas: „To je glupost; Bog ne postoji. Ljudi su hijene, a čovek miš.“ I rekavši to, napusti čas.
Nekoliko dana posle toga nije dolazio u školu. Vrativši se, počeo je da se svađa s profesorima, što je i pre činio, ali sada više. Baš tada je i opet seo u moju klupu na sekciji. Ubrzo sam i primetio, u njemu, nekakvu promenu; postao je tmurniji, namršteniji – sad bih rekao i nesrećniji, mada onda, još uvek, to nisam znao. A tada smo počeli i da češće razmenjujemo reči – meni je on bio zanimljiv, da istinu zborim, baš stoga što je ateist. Uz to, videh da nije onakav kakvim sam ga do tad zamišljao, već poprilično finiji, i par puta mi čak beše teško da ga zamislim kako se u kafani bije usled alkohola, uopšte nije odavao taj utisak. I ja sam njemu – bar mislim – bio zanimljiv, i voleo je da me ispituje, da l’ ću upisati neki fakultet i koji, kakva mi je porodica, koliko bogata, i tako dalje. A voleo je takođe, i više, da priča o sebi – tad mi je nagovestio onu stvar o majci – pa neretko i da me ispituje o sebi.
Ja mu kazah iskreno, možda isuviše iskreno – da ga ljudi ne vole i da je na vrlo lošem glasu.
Njemu to kao da je pričinjavalo zadovoljstvo da čuje, mada bi mu se na trenutak zgrčilo lice. Često bi usred razgovora zaćutao, i do kraja časa nastavio da ćuti, a onda na sledećoj sekciji hemije, kao da je tek sekund prošao, nastavio razgovor tamo gde smo zaustavili. Jednom me je pitao o veri, da li mislim – posebno je naglasio tu reč, ne iskoristivši reč verujem – da Bog postoji. Ja mu rekoh, razmislivši, da ne mogu znati ali bih voleo da postoji. Upita zašto; odgovorih zbog morala. Andrejka, na to, se nasmeja k’o cinik i reče: „Moral je basna.“ Tu se završi razgovor, ali kasnije ga ja priupitah, jer me zanimalo, kako njegovo društvo reaguje na ateizam. On se tad odjednom smračio, namrgodio, i reče da se zasad samo šale sa njim, govoreći da su mu knjige pojele mozak – ali oni, oni su glupi, dodade zatim. Što se onda družiš, upitah ja. Tad nas profesor opomenu, jer smo mu ometali lekciju; posle časa mi Andrejka reče: „Navika je najveća čovekova kob.“ Šta je to značilo? Još uvek ne znam, ali slutim. Družio se, jer nije imao nikoga drugog; a nije imao, možda, upravo sebi samom za inat.
Još onda sam ja to razmišljajući pomislio: on ne voli sebe, i hteo bi da je sad drugačiji čovek, ali ne bolji, već potpuno drugog karaktera. No, kao što rekoh, on je u drugima već izgradio mišljenje, o tom svom karakteru, dok je odrastao i bio takav, a onda, kad se promenio – ali samo unutar sebe, u duši – i sazreo, on je ipak nastavio da karakter održava, kao da se stidi da prizna da više nije takav, i kao da se plaši da ne bude takav. Na primer, nakon sekcija, meni se on nije činio nit ohol nit grub, štaviše, pre bih pomislio da pati od nesigurnosti negoli gordosti. Takođe mi je izgledao povučeniji, pa i stidljiviji nego što bih ikad pre rekao – on je o sebi mogao pričati jedino greškom, kao slučajno, izlanuvši se; zato je onako često i prekidao razgovor. Rečju, mislim da je Andrejka tad bio izgubljen, i da su sva njegova dela bila jedino stoga što je nesnađen. Ali on to nije hteo sebi da prizna, već je, zauzvrat, silom pokušavao da se tog problema reši. U njemu su se još tada javile unutrašnje borbe, on je još tada tražio spas. No zašto se naljutio na Boga, ne znam – možda baš zato što je hteo spas.
Jednom se, sećam se, posle predavanja iz hemije zajedno vraćasmo kući – bila je odveć zima, sneg prekrio kaldrmu; kroz sivu izmaglicu se nazirahu odžaci kamenitih kuća i usamljen toranj crkve, čije zvono odjekuje varošicom. Samo smo se taj put, i nikad više, vraćali zajedno. Isprva smo ćutali, kao da izvan učionice i nemamo šta jedan drugom reći – ali onda, on sasvim iznenada, kao i inače, poče govor o jednoj stvari iz njegovog detinjstva. Naime, reče mi da je kao dete, sa možda 7 godina, zasadio drvo kraj reke: „Eno ga, još uvek tamo; raste, i sve je veće…“ Zašto, upitah ja. Ne sećam se, reče on sa osmehom tuge: „Mislim da sam želeo da učinim neku lepu stvar. Ta bio sam samo dete, i mislio da će jedno drvo da ulepša svet.“ Zatim je zaćutao, a već na sledećem skretanju otišao sam…
I eto, godinu dana je trajao ovaj naš odnos, ali onda se predavanja – i četvrta godina – svršiše. Nisam se nikad s njim pozdravio pošteno, ni ja ni on nismo imali potrebu da činimo to. Ja upisah, na kraju, fiziku na univerzitetu u Parizu, i preko leta odoh iz varošice u daleki svet – Andrejka, pak, osta u njoj, ne otišavši na dalje studije. I, na par godina, potpuno smo izgubili kontakt među sobom; ja ga ubrzo po početku studiranja i zaboravih. Sad malo žalim zato, kao da sam prema njemu, tada, mogao biti bolji. Ali čovek nikad ne zna kroz šta drugi čovek i u kolikoj meri prolazi; sazna prekasno, uvek, kad više nije bitno. Uostalom – ta nas dvojica jedva da smo i bili drugovi! Nisam ga poznavao, ni ja nit iko drugi; sad bih mu pružio ruku, i zagrljaj čak, ali ne bejah dovoljno mudar i pametan tad.
Ja odoh, on ostade – ja da se unapredim, on da sebe upropašćava.
