2. poglavlje
U Parizu sretoh još mnogo ateista, pa s vremenom tako postah i ja. To je odlika intelektualca, mislili smo svi. Bog je prevaziđen, crkva pokvarena, Hrist preteruje – takođe, zašto nam on ne reče, ako je znao, da stvarnost nije onakva kakvom nam se čini, već je morao Ajnštajn da nas o tom uči? A ako pak nije znao, kako onda može sebe sinom Sveznajućeg zvati? Zašto nije pričao o atomima, i kvantu, i brzini svetlosti što je uvek ista? Zar mu se činilo da je nebitno znati o elektromagnetizmu?
Prva godina mi je srušila sve ranije misli – druga mi usadila nove. Počeh čitati raznu literaturu, čak mislim da jedno vreme bejah i komunista; sad bi mi za to dodelili orden. Osnivali smo raznolike, višeznačne i sveopšte komune, pravili proteste i pričali o pravima čoveka, pre svega žena, koje crkva, od kad je veka – ugnjetava i vređa. Sve su to bile dobronamerne misli, a neretko i tačne, ali svejedno, svaka je bila neumerena. A meni se svaka činila i originalnom – tek je trebalo saznati da takve misli, originalne, ne postoje. Bile su to sve pomije umovanja – i pričajući o opštoj koristi, sebe smo voleli.
Uprkos svim ovim pokretima i komunama, i ostalom, nisam mogao a da se ne osetim sam, i usamljen. Mislim da sam tad prvi put osetio tako nešto – kasnije će me ovo osećanje pratiti svuda, kao senka, kao verni pas. Jer ja, jedan mali Srbin iz još manje varošice, u velikom Parizu, i to među, bar su se meni tako činili, još većim Parižanima! Nisu tu bili samo Francuzi, doduše, ali ostali behu, svejedno, Evropljani – Nemci, Englezi, Austrougari, Italijani, itd. I svi oni kao da su bili, međusobno, u nekakvom savezu, kao da su svi od malena bili drugovi, a ja tom društvu nisam pripadao. I jest, kažem, oni su me prihvatili i spolja sam se dobro snašao međ njima – al’ iznutra, u nečujnim rečima, nevidljivim pokretima, postojale su razlike između nas. Nekad bi mi se činilo kao da na me gledaju, u toku razgovora, s neke visine, ne jer su bili bolji studenti od mene, pošto nisu, već jer sam odavde, iz male varošice. Desila se jedanput i neprijatna scena u vezi sa tim; ja dobih bolju ocenu od Engleza, pa taj otegnu ružan komentar o mom poreklu. No prevashodno su bili prijatni – tek ostade osećanje, tajno u meni, da ovde ne pripadam. Nekad sam na to odgovarao povučenošću, a nekad pak prkosom.
Vremenom poče da se priča o nekom velikom ratu što sledi. Univerzitet se podelio na dvojac, militariste i pacifiste, a međ studentima beše i nekolicina Nemaca koji su se svađali. Ja sam razmišljao, usamljen, šta će sa mojom zemljom biti. Jedan mi je kolega rekao – sećam se – da smo mi malecni, te će to verovatno sve nas mimoići. Ja se naljutih što reče da smo sitni, ali se i nadah da će tako biti, zaronivši u knjige i nauku – lepše je o tome da se misli. Učio sam o zvezdama i dalekim planetama, i sve mi se činilo malim i velikim. A pisao sam i pisma devojkama, i njih parfemom stiskao – misleći, ova je prava. Često bih za novu prepisivao od one stare, tobože jer ova to zaista zaslužuje, a zapravo, ipak, više nemajući inspiracije. Sve u svemu, te su mi godine drage, no isto toliko smešne i sramažne…
Pri sredini treće pak, stiže mi pismo od oca, u kom javlja da mi je mila sestra umrla od bolesti. Tada se spakovah i odmah zaputih nazad u varoš, skrhanoga srca od tuge. Odlučih, nakon sahrane, da tu provedem celu zimu, zbog mati i oca, ali i zbog drugova takođe. Ne sećam se, da istinu kažem, je l’ mi je on bio na pameti, ali mora da jeste. Svakako sam ubrzo doznao stvari o njemu, šta li radi, kako je završio; a opet, ne sećam se kakav je to utisak ostavilo na mene. Jesam li se razočarao, možda, ili pak mislio da me to uopšte ne iznenađuje, i štaviše – da se to od njega oduvek i moglo očekivati?
Jer, za te tri godine, Andrejka postade totalni raspusnik.
Nastavio je da pije, ali sada mnogo više. Počeo je i da se kocka, češće bije, jedva odlazi kući, malo jede. Smejao se, rekoše mi, glasno i uvek – ali onako kako se pijanac smeje, neuljudno i divlje, kao da ne ume, a pokušava. Još uvek je bio ženskaroš, sada još veći; ipak, žene iz pristojnih porodica, mlade dame, više ga nisu volele – čak su ga se sada i zgražavale. Bilo je i par onih što su sve jednako, kao i pre, za njegovom lepom prilikom uzdisale – jer on je i dalje bio lep – ali i one su to sakrivale, znajući da je sramota. Uglavnom je spavao s prostitutkama – ovo ne znam da l’ je istina, pričalo se, tek spavao je katkad i s muškima takođe, orgijajući do kasno u noć. Više puta je završio iza rešetaka, nekad zbog duga, nekad zbog tuče. Ukratko – za te tri godine, Andrejka je postao toliko ozloglašen, i toliko na lošem glasu u varošici, da su mnogi odbijali da mi o njemu govore – no, ako bi i pristali, činili su to krstivši se. Doznah da i dalje sa starim društvom druguje; svi su oni bili kao on, ili bolji, jer sada se društvo najviše kroz Andrejku smatralo rđavim i lošim, kao da on, čega god da se uhvati, bilo dobrog bilo lošeg, u tom biva veći od svih drugih. Je l’ i dalje ateist? – pitavao sam ljude, često, mada videh da mi to ispitivanje narod iz varošice sumnjičavo posmatra, kao da naziru ateizam u meni.
(I zaista, to na svojoj koži osetih – varoš je odbojno gledala na moje evropejstvo i obrazovanje. Kao da su me knjige, znanje i to obrazovanje obeležili, i sad svi na ulici zaziru od mene. Priznajem, i ja bejah malo ohol – baš zbog tih knjiga, znanja i obrazovanja; ali bio sam ohol najviše zbog njih, jer sam time odgovarao na njihov zazor. Na primer, u razgovoru s drugovima školskim, po krčmama, koristio sam velike reči kojim se ne bih inače služio, ali samo zato što mi izgledalo da oni, od mene, to i očekuju – kao da sve vrebaju kad ću se otkriti, i kad ću pokazati da više nisam Srbin. A i inače, kad bih potegao neku veću temu – o kojima sam pričao sa kolegama na univerzitetu – moji drugovi, svi odreda, tad bi skretali pogled kao da su osetili neku neprijatnost, i kao da me žale jer sam se, eto, promenio u toj dalekoj Evropi. Niko to ne reče naglas, ali svima sam video ispisano na licu – nisam, više, jedan od njih. A i nisam se osećao kao jedan od njih, zaista. Vrativši se u varoš posle tri godine, ta mi se činila nekako tuđom, kao igračke sa kojim sam se igrao u mladosti, ali u meni više ne bude, pored nostalgije, nikakvo drugo osećanje. Opet se osetih kao stranac, kao tuđin, kao uljez; čak više, dosta više nego u Parizu. Jer odande sam to na neki način očekivao; odavde, pak, očekivah suprotno, i zato me je tako bolelo kad videh da to više nije mesto na kom se osećam kao svoj, i kao kod kuće.)
No, šta još doznadoh o Andrejki? Mati ga se gotovo odrekla – oni više nisu ni živeli zajedno. Andrejka nikad nije išao u kafanu gde je ona usluživala, ali ipak mu je majka znala svaku pojedinost, najsitniji detalj njegovog raskalašnog života. Više puta su ih videli na ulici gde se svađaju međusobno, majka viče na njega, a on se majci smeje u lice. Kažu da je i ona tad – već uveliko – počela da pije, i često bi pri kraju dana, nakon posla, ostala u krčmi uz rakiju i plač. Kome god ju je ushteo slušati, ona je neprestano ponavljala: „To je on takav zbog oca!“ Ili pak: „Ja sam uvek i znala da će Andrejka, moj Andrejka, biti takav!“ A volela je i da se pravda: „Oduvek sam ga upozoravala, uvek mu govorila, dok beše dete, da se čuva od oca u sebi. Ali džaba, džaba – đavo u srcu je jači od mene!“ Ja mislim, opet, da je ona time možda i doprinela Andrejkinom razvratu, ali ne znam. Jer bila je to izmučena, tragična žena; žao mi je i da je krivim. Ponekad je ljudima izgledalo kao da ona u sinovom propadanju, na neki čudni, izopačeni način, vidi slast, pa donekle i osvetu – a ipak, nesumnjivo se i rastrgla stoga…
I sve sam iznova pitao – je li ateist? Ali varoš se i dalje plašila te reči.
Jer bojazni o ratu koji se sprema su stigle i u varošicu, i na njih je narod odgovorio verom. Između ostalih, baš Andrejkino društvo je o tom često pričalo. Njima je nacionalizam postao čvršći, a vera jasnija; pod pićem su stalno govorili kako pravoslavlje mora da zavlada, jer je od svih religija, baš ono najčistije. Ne znam kako je Andrejka stajao s tim, niko nije umeo da mi kaže. No svejedno, videlo se da je društvo ovo vrlo religiozno; korenito, duboko naklonjeno veri. To im niko, iz varošice, nije uzimao za zlo – rekoh već da je sav narod tu voleo crkvu i popa, ali sa razlogom to ponavljam, zbog kasnijih zbitija. Mnogi su mi čak rekli, pričajući o njima: „No makar su mišlju i dalje uz Boga.“
Ja sam to gledao gordo, mišljenja da je varošica, zbog religije, nazadna i zaostala za svetom. Jer to su sve stvari staroga veka; sad se prave republike i demokratije, crkva više nema šta tu da traži!, mislio sam. No nisam nikom svoje misli govorio, ne želeći da se još više osećam kao stranac. Ipak, nekad bih uhvatio sebe kako zavidim varošici, kao da mi je žao što ja ne mogu isto tako da verujem, a takođe, opet, što se i po tome razlikujem od njih. Kao da sam izgubio svoje korene, svoju kolevku, zagrljaj svoje varošice. Ali (drugim prilikama, češćim), ipak sam smatrao da je to zbog obrazovanja, i da obrazovani čovek danas ni ne može da veruje, ne jer ne želi, već mu, prosto, razum tako nalaže, te samo ako isključi razum, samo onda može da poveruje. Uostalom, njihova vera mi se nije sviđala, jer se ticala rituala, dogmi, običaja i tradicije; ne misli, ne filozofije, ne Hristovih postulata. I shvatih, tada – a i dalje to mislim – da naš narod nije veran, već zapravo sujeveran. Ali, opet, nisam to pričao.
Elem, čuvši sve ovo o Andreju Jergušovskom, nesta mi želje da se s njim vidim, pa tako i bi. Izbegavao sam da sa drugovima školskim odlazim u krčme gde ga mogu sresti, i uopšte takva mesta, te ga posle par nedelja i smetnuh sa uma. Mislim da tad nisam žalio za njim. Možda bi tek ponekad, kad bih o tom pričao sa nekim, nadošla rečenica da je greota što je propao i tako se mnogo iskvario; a mislio sam da se iskvario, i da je vrlo rđav. Niko nije imao da mi štogod lepo kaže o njemu, niko; sve što je radio beše grešno i razvratno, te zato nisam želeo da se s takvim čovekom mešam i nalazim.
Kad onda, dođe vest da je Jergušovskom umrla mati. Razbolela se, rekoše, od nekakve bolesti, i kroz dva-tri dana izdahnu. Kad sam čuo za to, odlučih ipak da posetim Andrejku, jer iz poštovanja. Ali nisam želeo odmah, da mu dam koji dan samoće, ne znajući da on baš tu samoću toliko prezire, i beži od nje kako god može. Andrejka je od majčine zaostavštine (sitne pare) nekoliko dana pijančio, terevančio i sve prokockao, a mati mu se nije još ni pošteno navikla na grob. Ljudi su se na to grozili; kako čovek može da se onako veseli i lumpuje, i to još s novcem od tek umrle materi! Ja nisam čuo, za ovo, pre no što ga posetih. Tek kad sam mu došao pred kuću, sedam dana posle majčine sahrane, saznah kako je on tih sedam dana proveo. A upravo tad sam ga i sreo – jedini put tokom ove zime.
Jer baš u tom trenutku, kad sam došao, on se vraćao sa sedmodnevne terevanke, mrtav pijan, dolazeći fijakerom. Kraj kočija beše društvo, saborci u kartama i piću. Jedva su hodali preko kaldrme, ljuljali se i smejali; tad on slučajno podiže pogled, i ugleda me ispred vrata svoje kuće. Ja ga pogledah, zauzvrat, strogo i duboko, kao da ga osuđujem. Videh da me je prepoznao, jer oči mu se tad raširiše, grudi zaustaviše, a lice poblede. Društvo se i dalje smejurilo, vikalo, nisu me videli; ali Andrej jeste, i mene a i – kako sad mislim – i sebe. Ja vratih šešir na glavu, okrenuh se, pa pođoh niz ulicu zatim; ni da se pozdravim. Mislim da je tad gledao za mnom, no nadam se (iskreno! s kajanjem!) da nije…
Sledećeg dana sam ponovo otišao iz varošice, vrativši se nazad u Pariz na studije.
