3. poglavlje
Zbivanja što slede sam ja tek kasnije doznao – naknadno – kad sam se opet vratio u varošicu, ali mislim da je bolje ako ovako ispričam priču… Dakle, par dana po mom odlasku desio se događaj, svima neočekivan i čudnovat, meni ne uopšte. Naime, Andrejka i društvo otidoše u krčmu „Tri bove“, kraj ugla glavne ulice; pilo se i kartalo, opijalo i gubilo do kasno u noć. Sve je bilo sasvim kao inače, mada su posle – pričajući o tom – ljudi govorili da je Andrejka bio ćutljiviji neg pre; ali, i slavio je, i lomio čaše i naručivao muziku od tamburaša. Kad onda – kao odjednom, ali ja znam da nije – on, nekog krivog izraza na licu, zgrčenog i zgužvanog, ustade od stola i poče da viče. Nije ništa govorio, samo vikao. Muzika stade, društvo zaćuta; svi se zgledaše. Andrejka im uzvrati pogled očima krvavim, kad utihnu; a zatim, ni jedan ni dva – on udari druga odmah ispred sebe, zavali ga pesnicom u nos, i pritom ga razbi. Drugar pade, Andrejka obori pogled. Diže se raja, svi uletoše: šta mu je! Andrejka, malo se ljuljavši, kad mu priđe drugi i stade mu vikati, baci pesnicu i u to lice – i pravo u nos, opet.
Potukao se na kraju sa svim svojim društvom. Mlatarao je rukama i udarao koga god je stigao. Ubrzo videše njegovi drugovi da nije to zbog pića, već je nešto drugo u stvari; ali šta, niko ne znade, i svima je izgledalo kao da je Andrejka najedared, bez razloga, ovo učinio. A zapravo, taj mu je razlog, već dugo, dugo, isuviše dugo – gužvao dušu i mrskao srce; godinama je bio zatočenik tog razloga, i sad je samo odlučio da se oslobodi. Da li se on odlučio na to zbog mene, ne znam. Možda i jeste, ali posle se saznalo da je Andrejka, dva meseca pre toga, bio kod pope u varoši, bio da se ispoveda, da prizna grehe i traži pomoć od njega. Dakle, njemu se još tada koprcalo srce, a čak je rekao popu, ovomad, da se plaši da će nekog ubiti. Popa je znao Andrejku, još pre je čuo za njegovo bezbošništvo, a posle i za njegov način života – orgijanje, i to s muškima! I kad ču od njega, da se plaši za ubistvo, popa reče: „Zar su mali raniji gresi, pa još i taj hoćeš?“ Zatim mu poruči da traži pomoć od lekara, jer Boga ne priznaje. Andrejka se na to nasmejao, te pljunuo na pod – a popa ga zatim ljutito izbaci.
Elem, to spominjem jer mi se čini da se on već tada odlučio za tuču, čak možda i za ubistvo, a da ga je susret sa mnom samo nagnao na to. Bilo kako bilo, društvo ga je tad isprebijalo, jer Andrej, iznova i iznova, nije hteo da prestane da se trza i udara. Na kraju su ga svi tukli, a i bezmalo šutirali; jedan ga je – onaj kog prvog udari – lupio i stolicom po glavi. I eto, tako se završi njihovo drugovanje, iznenada i naprasno. Uostalom – sve što sada sledi se desilo naprasno, iako se odvajkada spremalo, možda i bilo predodređeno da se desi. Ja na to gledam ovako: on beše davljenik što se koprca u vodi, ludo grabi dah i još se drži za život koji mu uzmiče, a kad vidi bilo kakvu ruku iznad sebe, on nju, jednako kao i vodu, pomahnitalo udara i odbacuje; nije taj nasilan, već umire. I zapravo, on je umro, tada, da bi mogao da se ponovo rodi, a toliko je želeo da se opet rodi, da je trenutni život namerno, u beznađu, hteo što više da uništi. Tako, možda, objašnjavam i ono propadanje – mada, ne potpuno.
Nakon ove tuče, Andrejka se osamio, ali nastavio da pije. Neki drugovi su dolazili kod njega, da se razjasne, ali on je kidisao na njih čim ih ugleda. Bežite, bežite! – govorio je, te ovi ga napustiše, a on, iako se od njih udaljio, svoj život nimalo promenio nije. Nekoliko meseci je sve radio jednako, sve isto, možda čak i više – jer se i, mislim, tad mučio više, više nego ikada pre, a u alkoholu, grehu, on je pokušao naći lek… Ipak, jedan događaj moram da spomenem – sreo je na ulici devojku Sonju, onu čiji otac je dolazio da ga čeka posle časova, i onu koja je govorila da će zbog njega da se ubije.
I tada, nasred ulice, Andrej pade ničice na zemlju, i poče da plače pred njom, uz izvinjenje.
Narod što je prolazio je sve to gledao sa čuđenjem, a neki su mrmljali: poludeo je. Ali Sonja, sad prava devojka, lepotica smeđe i mirne kose, nju to toliko dirnu da i sama zaplaka. Čučnu zatim, podiže mu lice, potraži pogled i osmehnu se. Oprostila mu je, ali bez ijedne reči – nije ništa kazala, sve je rekla osmehom. Ja zaista verujem da je ona njemu tad spasila život – i da bi se naš Andrejka, da mu nije oprostila, već iste večeri obesio. U Sonjinoj kosi je bio oreol; i možda je tad sve počelo, sve ono što sledi. To je isto i ona mislila, kako mi jednom reče. A takođe mi je rekla i da joj se otac, kad je čuo, na nju naljutio: „Ko će sada da te uzme, kad vidi kako si na sramotu odgovorila!“ Niko, ispostavilo se na kraju, ali o tom posle. Glavno je da se Andrejka tad prvi put isplakao posle godina, i te su mu suze čistile dušu. Čudno, ali on je i nakon toga nastavio da pije, da se kocka i da propada, verovatno jer, kao što mi onomad reče, navika je najveća čovekova kob. Teško je da se čovek promeni, samo ne znam da l’ je teža želja ili čin. Andrejka je imao želju, pa i potrebu, ali hrabosti još uvek ne.
No, onda, posle par meseci stiže jedna neočekivana vest. Otac mu oficir, a kasnije i general, umre u Austrougarskoj od bolesti, i – čitavo bogatstvo ostavi Andrejki! Šta je to bilo, ko će ga znati; možda pokajanje, možda iskup, možda tek onako učinjeno delo. Andrejka se iznenadio više od svih, jer on je mislio da otac i ne zna za njega. Kad je saznao vest, zatvorio se u kuću i nije izlazio dugo, danima, čak ni po namirnice. Draperije na prozorima kuće behu spuštene, vrata zamandaljena skroz, svetlo ugašeno; baš kao da u kući nema žive duše. A bilo je – o, i to kako žive! Ja ne znam, naravno, šta se u onom mraku dešavalo, šta se iza vrata zbivalo, kako noći prolaziše; ne znam ni šta je mislio, šta je osećao, čega se sećao; ne znam da li je spavao, ili sve vreme bdio; ne znam da li je tad smišljao, planirao, ili samo skupljao hrabrost i snagu; ne znam šta mu se u duši tad odvijalo – no i dan danas, ja uvek zadrhtim pri pomisli na to. Jer, šta god da je, moralo je biti veliko; šta god da je, moralo je, sigurno, biti mučno i potresno. Je li se smejao, ili plakao? Je l’ i on drhtao, ili je najzad, po prvi put, bio miran sam sa sobom? Ne znam, ništa ne znam! Ali slutim, i ono što slutim mi liči na božanstvo…
Sedam dana posle dobijene vesti, Andrejka iziđe na svetlo dana. Negde je išao i pozavršavao, pa tek uveče opet došao kući. U varoši se čulo da je Andrejka izašao, i dva negdašnja druga, čuvši, uveče svratiše do njega, valjda hoteći da sve oproste i zaborave, sada kad im se Jergušovski obogatio. Pokucaše mu na vrata, i on otvori – ovi će reći, posle, već ludoga lica, ali, ja ne verujem; pre će biti, lica osvetljenog. Pusti ih unutra i osmehnu se, tiho, mirno, uzvišeno. Ovi počeše priču, razgovaranje, i s pitanjima kako je. Izjaviše i saučešće, sve pristojno i nežno – a on ih slušaše i dalje sa osmehom, kao da mu je drago što su tu, ili pre, kao da mu je drago što su živi, što su ljudi, što postoje; a opet, i s tugom zbog njih, što nisu srećni i što se muče, iako mu oni o tom mučenju nisu ništa ni pričali, čak su se smejali više no inače. Zatim, Andrejka ih prekide i reče – sve jednako mirno – da im oprašta, da ih voli, da moli i on njih za taj oproštaj. Ovi se zbuniše, no šta je tu je: „Ta naravno, Jergušovski, sve ti je oprošteno!“ A on odgovori: „Hvala, ali još nije.“ I opet, sve je pričao čudno, kao zamišljeno, sanjalački, proročki. Tad dva druga, okolišno, krenuše priču o nasleđenom novcu, te kako je to sjajno, te kakva sreća, te šta će sa njim. Andrejka: „Sreća je u nasledstvu, ne u novcu. A šta ću raditi s njim, to već jesam.“ Oni: „Šta jesi?“ Andrejka: „Uradio s njim.“ O, kako je njima to teško palo, kada čuše, svog Jergušovskog, šta uradi s njim – otplatio je dugove, a onda, ostatak sve dao u dobrotvorne svrhe.
Sve poklonio, sve bacio u vetar – do poslednje pare!
Ovoj dvojici planovi propadoše, pa uzeše vikati na njega – jesi li lud! Ali on samo tiho reče, i dalje sa osmehom: „Morao sam. Želim Ja da postanem.“ Tako je počelo ono zbog čega i uzeh pero, da napišem priču. Shvatam da ne postoji način da ovo iskažem, a da to ne zazvuči posve neočekivano, tako da ću reći bez uvijanja: Andrejka se odluči za svetu misiju. Zaista neočekivano, znam – ali i nije, na neki način, uopšte. Ja mislim da se on, tada, toliko davio i mučio, da je kao jedini put za izbavljenje, za iskonski spas sebe i svoje duše, video samo ovakav čin uzdizanja, te totalnog, korenitog preporoda, i da je – to već i znam – dugo na njega mislio, ali se plašio da krene. Ipak, ne mislim da je samo to, već i, možebiti, baš zato što je tako dugo odlagao svoju promenu, kad se najzad on odlučio za nju, to beše neumereno. Ali, na kraju, ne znam; postoje znakovi, naslućivanja, senka istine – ali ne i istina.
No šta god da je – glavno je da se sada odlučio. Ubrzo nakon onog razgovora s drugovima, on napusti kuću u kojoj je do tad bio, i preseli se u drugu, malecnu i prostu, s jedva jednom sobom, bez nameštaja osim drvenog ležaja na podu. Varošica je odmah čula za to, kao i za novac poklonjen, ali joj ništa ne beše jasno – šta li taj Đavo smera? Čudno je što nikome nije palo na pamet da Đavo, kako ga zvahu, više to ne želi da bude – o ne, svi su mislili da Andrejka još nešto smera, nešto rđavo, i gore od svega prethodnog; zašto bi inače poklonio novac! Neki se i ismejaše, jer kao da je ovaj glup, pa je sve bacio u vetar, a onda shvatio da kiriju ne može platiti, te se stoga preselio. Piće ga dotuklo, rekoše, više nije sav svoj. Tako objasniše i sledeću stvar – Andrejka ode na grob svoje mučene majke, i tamo se toliko isplaka, tobože, da je moglo i cveće da se zalije. Opet, svima bi jasno da je to stoga, jedino, što je njene pare prokockao, a sad nema za kiriju – taj ne plače za majkom, plače za novcem.
Ali onda počeše ostale čudne stvari da se nižu. Ja ću odmah ispričati kako je bilo, ali sve ovo, što budem ispričao, se dešavalo postepeno. On je takođe, tokom tranzicije – u nedostatku bolje reči, koristim tu – malo izlazio međ svet, tek kasnije sve više i puno; te dakle, naša varoš je malo po malo, kao u zalogajima, čula šta se sa njim zbiva, i svaki je taj zalogaj bio teži za progutati od prethodnog, a obrok je ukupno trajao (iako ja ne pripovedam tako) nekoliko meseci. Elem, šta je Andrejka uradio?
Odmah nakon što se isplakao na grobu, poklonio je svu raniju odeću; za se ostavio tek kaput, dve košulje, dve čakšire, stare cipele i šešir. Kad je jednom krenuo, nije se zaustavljao – ostavi kocku, ostavi piće, ostavi žene; uzeo je da posti, jeo je hleb i pio vodu. Ispirao se na reci, jer u onom stanu, ako se to može tako zvati, nije mogao. Posle dve nedelje mu izrasla brada – posle još tri se nastanila, a posle par meseci, izgledao je kao pravi pravcati asketa. Sa sobom je nosio i jednu starinsku Bibliju, kuda god da krene. Seo bi na klupu i čitao, a ako bi prolaznik seo kraj njega, upitao bi ga ljubazno, tiho ali ne i stidljivo – hoće li možda da mu čita naglas. Hranio je golubove na trgu, od svog hleba, od sebe odvajajući i njima dajući. Kad ga neko pita – zašto njima daje, on uzvrati – da nećete i Vi?
Uz to je počeo da nudi usluge raznim ljudima; pekara bi zamolio da mu pomogne pri testu, trgovca da mu bude kurir, krčmaricu (ne onu kod koje je pre pijančio) da joj obriše prašinu u krčmi. Kad bi video decu kako idu u školu, zamolio bi da im nosi torbe, a nekad čak i da im nešto objasni, bilo da je nauka bilo da su jezici. A sve je to radio nizašta – ama baš nikakvu korist za se ne tražeći, prosto želeći da on sam bude od koristi. Prihvatio bi hranu ako bi mu neki pekar dao, ali bi i često, već na sledećem uglu, tu hranu dao beskućniku na ulici. Njima se i inače mnogo bavio, razgovarao je, slušao ih i pomagao, čitajući im Bibliju isto; on je u njima – i u deci – video tajni potencijal, i veliki…
Eto, naš Andrejka je – preko sedam noći, te nekoliko meseci – od raspusnika postao isposnik!
Varošica to nije mogla da prihvati. To je bilo toliko bizarno, toliko ludo i posve neverovatno, da se ona u početku maltene opirala da u to veruje: nešto se iza toga krije. Malo po malo, i sve više, Andrejka izbi kao glavna tema svih varoških razgovora. Mnogi su pokušavali da shvate šta se zbiva, šta se dešava, šta to znači. Ljudi su počeli da posećuju ona mesta gde je taj provodio dane ili noći, pa da ga kradomice posmatraju, te izučavaju kao da je neki naučni fenomen. Spočetka behu radoznali, želeći sami da se u to uvere, i svojim očima da videju to. Neretko puta bi se desilo da dva-tri stranca, u isto vreme, dođu na trg i uzmu da ga posmatraju iza bandere, pa kad shvate da su tu istim poslom, počnu da razgovaraju o njemu iznoseći svoje hipoteze. Desilo bi se i da tada izvlače najkraće slamke, te onaj što izgubi da sedne pokraj Andrejke, čekajući da mu se on ponudi sa čitanjem ili razgovorom, što bi taj posle sve prepričavao, kada se vrati među drugove. I ubrzo se uveriše – Andrejka je odista, koliko god to ludo zvučalo, od raspusnika postao isposnik! No kad to shvatiše, i radoznalosti nestade, a mesto nje se pojavi… ne znam kako da to nazovem: zajedljivost, možda. Šta god da je, glavno je, u tom, da se i dalje opirahu da Andrejku prihvate: „Ta on se samo pravi! Ne može tako veliki grešnik, kakav on beše, da odjednom svetac postane. Ajde što ne može, nego i ne sme!“ Mnogi su se i ljutili, kao da ih on svojim isposništvom vređa – drugi govoriše: „Svašta, ako misli da će time da se iskupi.“
No glavna je misao, koja se najzad i ustalila, bila da je Andrej Jergušovski, prosto – poludeo. Kad se varošica navikla na njega novog, i kad je on već uveliko bio jurodivi, ta je ista varošica počela, i to sve rukom odmahujući, za Andrejku da govori: „Ma, lud čovek!“ I to su govorili sa uzdahom, ponekad, kao da žale što je – kako kažu – skrenuo. Puno naših dama što su ranije za njim uzdisale, sad su to ponovo činile, kad bi ga videle na trgu ili kaldrmi, a neke su čak – pošto već behu i udate, prave gospođe – deci ili mužu govorile: „Eto, ptice hrani, a pre je bio tako lep!“ Beše jedan činovnik, naš, sitan čovek koji je ceo svoj vek proveo u duševnoj muci – bar je on tako rekao upravo Andrejki, kad je slučajno seo kraj njega na klupu. Andrejka je na to pustio suzu, kao da i njega samog to boli, i onda ceo svoj dan posvetio samo tome da ovog čoveka sluša i da mu – kako god može – pomogne, bilo čitajući reči iz Knjige, bilo samo saosećajući s njime. Ali i taj je činovnik, iako je plakao ovomad, posle potvrđivao svima koji ga pitaše: „Da, ja sam govorio s njim. Odista, lud čovek!“ Narod, dakle, se za to lako uhvatio, jer to je izgledalo kao najrazumnije i najbolje objašnjenje – eto, šenuo, šta ćeš.
Ipak, od svih varoških reakcija, kojih beše puno, najveća je bila iz Andrejkinog starog društva. Ti momci su najteže mogli da prime, da shvate šta se sa njihovim Jergušovskim ovde zapravo zbiva, a baš oni su i prvi počeli s tezom da je poludeo. Više njih je išlo kod njega, da sa njime razgovaraju, da ga „povrate“ – kako među sobom i svetom govorahu. Išli su naizmenično, ali svaki je isto prolazio, i s istim izgledom lica se od njega vraćao. Andrejka bi ih uvek dočekao s osmehom, pruženih ruku, što bi ove ubedilo da je normalan – no čim bi zaseli, odmah bi shvatili da nije, jer on bi tad krenuo, i dalje s osmehom u kom beše nečeg neljudskog, da priča isuviše mirno i prodorno – baš kao pop, samo što on to nije! U tome i jeste ležala sva nelagodnost, što Andrejka pop nije, kamoli neki svetac, pa da sad priča o izbavljenju duše, Hristovom stradanju, ili ljubavi vasionskoj. A on im je ovo pričao, i njima i svakom na kog naiđe. „Ama šta ti je, ludače!“, govorahu drugovi. Ali Andrejka se na to čudi, onako, detinje, raširivši oči, pa se osmehne i pitanjem uzvraća: „Ama zašto ludače, kada više nisam?“
Ja sad smatram da su njemu baš ove posete veoma teško padale – no tada to niko slutio nije.
Jedan od tih drugova se na kraju odluči da ide i k popu, jer možda svi oni zbilja ne razumeju, pa da od njega čuje odgovor: „Može li to, je li normalno da se on tek tako na ulici zamonaši?“ Popa, naš, kad je saslušao i njega i ostale, što su se u tom trenutku pored našli, a koji su takođe o tom pričali, prosto odbaci sve, rekavši strogo: „Zna se ko službu služi!“ I eto, tad su i drugovi najzad digli ruke, i svi ga skupa proglasiše ludim. Ja još uvek ne znam da li je Andrejka u to vreme bio svestan varošice, šta se o njemu govori. Možda je znao i pokušavao da ne zna, možda je znao i pravio se da ne zna, možda je znao i patio što ne zna. A možda pak i nije znao, ili mu nije bilo važno – tad još uvek ne.
Ali onda, onda je počelo nešto novo, i zaista grozno; naime, ismevanje.
