4. poglavlje
Vreme je i ja da se vratim. Godinu i po dana nakon odlaska iz varošice, završih svoje studije. Na četvroj godini je kvantna mehanika počela da uzima maha, i ta je napravila veliki razdor u nama, mladićima koji su se srcem zaklinjali u determinizam i predodređenost posledica uzrokom. Ranije, sve beše tako jednostavno: nekada davno, početak, prva domina što pade; sve ostalo je lanac reakcija, i ništa više. Kakva sloboda ili izbor! Sve je atom što udara u atom, gura ga ka sledećem, i tako dalje. Ali onda se otkrilo da atom ne ide putanjom, jednom i ustanovljenom, već luta i hita svuda i svakad, bez ikakvog reda i navođenja zakonom. I kažem, to nas je već tada počelo brinuti. Sve beše bizarno, toliko ludo i posve neverovatno, baš kao što je i varošica za Andrejkin asketizam govorila. I zapravo, kad sam čuo za Andrejku, ja sam odmah to i pomislio – Andrejka je atom, nepredvidiv, neobjašnjen.
Mada, lažem – prvo što sam pomislio bilo je: „Nemoguće, on je ateist!“ Jer ja sam o njemu, tada, imao takvo mišljenje; čak me je tokom četvrte godine kopkalo njegovo ponašanje, razmišljajući, ali u sebi, da li je ono proizašlo iz ateizma. Sada mislim da nije, ali nisam siguran. Glavno je, dakle, sledeće – čim sam se vratio, svi su trčali da mi odmah sve izgovore. Podsećam, onaj prethodni put, kad Andrejka beše odvratni raspusnik, ljudi su odbijali da o njemu govore – a sada, kad je taj postao, ili se trudio da postane nešto najbliže svecu, ovi isti ljudi su jedva čekali da mi objasne. To, naravno, ne bi bio problem, da nisu pričali onako kako pričahu – naime, uz osmeh, ali ne srećan, već ružan, grozan, svirep. To i nije bio osmeh, već radije podsmeh; i kuda god da krenem, koga god da sretnem, uvek bi me dočekalo isto: „Jesi li čuo za Jurodivog Jerguša?“ Te reči, taj usnama pokret, i taj pogled; o, surov je čovek! Svako mi je pričao kao da je Andrejka proklet, te sam tako vrlo brzo i saznao sve, počev od tuče, preko plakanja i Sonje, do novca poklonjenog i onda promene. Uzgred budi rečeno, u celoj varoši Sonja beše možda jedina osoba koja Andrejku prihvati – ona ga je podržavala i bodrila, divila mu se, čak i donosila hranu da jede; o njoj ću još govoriti, jer zaslužuje svaku reč. Ali svi ostali, svi ga ismevahu: deca su ga s nekud zvala Ludi Jova. Andrejka postade narodski idiot, budala varošice.
Ja se ne sećam svakog osećanja što se u meni tad probudiše; izgleda mi kao da sada osećam, sećajući se, pa pripisujem to sebi tadašnjem. Ali mora da sam bio zbunjen, začuđen, posve ošamućen; mora da nikako nisam mogao da verujem. Ama, kako to? Zar Andrejka da jurodivi bude! Da li sam, i ja, pomislio da je poludeo? Je li i meni to bilo najbolje objašnjenje? Nadam se da nije, no mislim, nažalost, da jeste. Ali – ne krivite me! Ja krivim sebe, ali vi nemojte! Jer ipak, siguran sam i da sam, još tada, ja o drugima mislio ružno, o onom ismevanju, onim osmesima, i imenima što mu dadoše…
No i u to sumnjam – tek jedno me sećanje samo iskupljuje.
Rekoh, već ranije, da se Andrejka bavio beskućnicima – jedan školski drug mi ispriča sledeće. Naime, taj neki beskućnik, ne iz našeg kraja, se ipak našao u našoj varošici po noći, počevši da luta, ne znajući ni šta radi ni šta traži – bila je zima, i bilo je hladno. Kad odjednom, zateče baš Andrejku, koji je napustio i onaj novi stan, jer nije imao kiriju da plati (posle ju je Sonja platila umesto njega, iako se taj bunio, jer inače bi on umro od hladnoće). Elem, spavao je na klupi na trgu, a pored sebe, u torbi, držao drugu košulju i čakšire. Skitnica, videvši to, priđe bliže, otvori torbu i spazi mu odeću, pa shvativši da ovaj spava, uzme je i prisvoji. No tad se Andrejka probudi – a skitnica se dade u trk, uplašen. Andrejka skoči, i poče da ga juri. Trčali su po sokacima, trčali pasažima, obojica iznemogli, od gladi i žeđi. Skitnica je hitao, sve gledajući iza sebe u tog ludaka što ga juri. Palo mu je na pamet, tada, da baci ukradeno i ostavi, ali nije (ja znam šta mu je padalo na pamet, jer sam i posle pripovest, od drugog izvora, približnijeg, takođe čuo). Sve u svemu skitnica se na kraju spotače i najednom pade, te ga Andrejka sustigne. Ovaj pomisli da će sad još i batine dobiti, ali Andrejka – zadihan, onemoćao, jedva mu prišavši – odjednom skide kaput što je nosio, pa mu ga pruži. Skitnica ga pogleda u čudu, ne razumevši, a Andrejka reče: „Uzmi, uzmi! Ali, kad ti više ne bude hladno, ja te molim, za Hrista, da budeš bolji.“ Beskućnik je neko vreme gledao začuđen, čak uplašen; a onda je dohvatio taj kaput, oprezno, kao da proverava, pa pobegao daleko u noć. Andrejka se vratio na klupu, i zaspao drhteći…
Kada sam ovo čuo, sećam se – kao da je juče bilo! – da sam i ja zadrhtao. Nisam bio vernik, no Hrista sam umeo da prepoznam; a u tom činu, Hrista je bez sumnje bilo. Ali, moj drug iz škole, koji mi je ovo prvi ispričao – jer, rekoh, priču sam čuo i posle – on je završio sledećim: „Kažem ti, lud čovek!“ To je rekao uz podsmešni grohot, a i celu priču je sa tim ciljem govorio – da mi pokaže, eto, kako je Andrejka s umom gotov. Ali, to je veliko delo – odgovorih ja. Možda, na to će moj drug; al’ pobogu, to je Andrejka! – viknu opet uz grohot, kao da tu leži čitava šala, i brže bolje nastavi dalje, kako ptice pazi a travi se klanja, kako strance moli za oproštaj i njima isti daje, kako se još i ne kupa, rublje ne menja, a eto, sad ni kaput više nema! Taj podmukli smeh, sećam se, beše mi tako odvratan, da sam ustao i otišao kući, pogotovo što je društvo počelo i o Sonji da pripoveda, sve zbijajući šale, zna se već kakve: da l’ ga ona riba, i tako dalje. Njoj su se, shvatih, podsmevali kao i njemu, jednako, a možda i više; otac joj u zemlju propade od sramote koju je navukla na kuću u bavljenju s ludakom.
Elem, posle te priče mišljenje mi se promenilo i odlučih da posetim tog „Jurodivog Jerguša“. Osetio sam strah usled toga; čak i sad osećam strah jer sam mu u priči, evo, sve bliži. Noćima sam, dugo, razmišljao o njemu – odlažući posetu što više mogu. Zašto, ne znam – mislim da se svi ljudi, ma koliko grešni ili ne, uplaše pri dodiru s nečim svetim. Pre bi s grehom imali posla negoli s time; Đavo je oduvek bio lakši za podneti nego što je Hrist. I ne samo za podneti, već i za objasniti sebi; lako je shvatiti zlo i nepočinstvo, dobrota nam budi sumnju i nepoverenje, prema njoj smo podozrivi, jer znamo – duboko u sebi, svi znamo! – šta će nam ta ista dobrota probuditi, poručiti, pa i u nama, samima, ponovo roditi. Svi znamo da ćemo u dodiru sa dobrotom i sami poželeti da dobri budemo, da se pokajemo, da se menjamo – svi znamo da ćemo u dodiru s dobrotom osetiti ogromnu žalost, razarajuću, jer cilj je upravo da nas razori. Pri susretu sa nečim svetim, svi smo grešnici; i kako posle, nakon susreta, da s tim nastavimo da živimo bez promene? A ta je promena teška, i niko je ne želi.
Zato je, između ostalog, Jurodivi Jerguš bio lud – jer se varošica plašila svetih.
No, najzad se i odvažih da mu pođem, jer od straha je bila veća potreba da njega razumem. I pošao sam; nađoh ga jednog jutra na trgu. Prilazeći, pomno sam ga gledao, svaki pokret izučavao, možda se i nadajući da će mi izgledati lud; ali nije, nimalo – bio je lucidan, to sam odmah primetio. Sve je on video, sve znao, ništa ne beše neuračunljivo, tu se jedino nalazila njegova volja i ništa više; samo njegov veliki duh. Došao sam i do klupe, pa zastao, kao da nešto očekujem. Ali on me, ipak, ne primeti; gledao je decu preko puta ulice, kako se igraju, kako trčkaraju i žive. Osmehivao im se, uživajući u pogledu. Najzad sedoh, i on me primeti; odmah, odmah me je prepoznao! Nisam siguran, možda grešim, ali sad mi se čini da prvo ugledah liniju straha na njegovom licu – ili pre, liniju srama, neprijatnosti, pogrde. Ali odmah zatim se široko osmehnu, oči mu zasijaše i tad iznenađeno ustade, pa opet sede. I ja se nasmeših; no u sebi se uplaših od njegove fizičke promene. Mnogo je omršavio, bio je sav koščat i suv, bradat, izbleđen. Ali oči – iako upale – bile su življe no ikada pre; u tim očima, spazih ogroman duh. Neko vreme ćutasmo, kad on zatim izreče: „Jesi li se, sada, dovoljno nagledao, pa da se navikneš?“ Rekao je smešeći se, ne ljuteći se; ali ja sam se svejedno posramio, spustio oči, i izvinio se. „O, ta nema potrebe! Ja sam taj koji moli izvinjenje. Molim te, molim te – oprosti mi!“, rekao je. Nisam znao šta da mu kažem, jer sam tad i zaboravio onu moju ljutnju na njega, od ranije. To čak i ne beše ljutnja, već gordost, osuda i zgražavanje – sad bih ja njega molio za oproštaj zato, jer nisam smeo da bacam kamenje. Ali samo sam ćutao, skrenuvši pogled. Opet nam je nadošla tišina, sve dok ja, ne mogavši više da izdržim, ne progovorih glasno: „Andrejka! Šta se dogodilo? Reci mi.“
I rekao je. O, sve mi je on tad rekao! „Desilo se to da sam se setio dečačkih, najlepših dana. Ja verujem da si iznenađen, al’ znaj – ovako je moralo biti. Za mene ne beše drugog izlaza do ovog; oduvek, oduvek sam k njemu išao. Znam, tebi to tako ne izgleda – ali jesam, čak i dok sam propadao, sve je išlo ka tome; sve me je vodilo ka dečačkom snu. Imaš i ti, sigurno, jedan takav; kao dete sanjao, posle zaboravio – ali ne i ostavio. Svuda me je ovaj pratio, gonio, mučio. Jer to je bilo dete u meni, onaj stari ja – naivan, nevin, neiskvaren. To dete me je, iz kuta duše, posmatralo i gledalo moj greh, plašilo se i plakalo; i onda, kao vapaj počelo da viče – seti se, Andrejka, seti se! Ja sam taj vapaj čuo, ali se dugo nisam i na nj’ odazivao; čak sam pokušao da ga zagušim. No on je isplivavao, sve vreme, i sve jači, tako da ga – najzad – obamreo prihvatih; setio sam se sna, o, i te kako!“ A san je bio sledeći.
„Imao sam pet godina, ni toliko, kad jedne večeri (bejah bolestan) uzeh da snivam u groznici, u znoju se prevrćući. Preda mnom, nađe se pustinja velika kao čitav svet; gde god da pogledaš, pesak, zemlja, sasušeno rastinje. Počeh trčati, uplašen i dozivajući majku. Kad odjednom, naleteh na drveni, veliki, veličanstveni krst; znaš koji, ja znam da znaš! Svi umemo taj ogroman krst prepoznati, i slepi, i grešni, pa i bezbožni. I ja sam ga tad prepoznao, takođe, čak i pre nego što videh njega na njemu; odmah mi beše jasno gde se – i kad – nalazim. I kažem, bio je tu i on, s trnovitim vencom na glavi, krvav i iznemogao, iskrivljen i ceo razapet. Ti misliš da si viđao slike, pa znaš – ali ne… niko ne zna, niko nije video onako kao ja tad! Sam, napušten – a nad njim rumeno nebo, okolo pustinja i samoća, neki žbun, i on, i ja. O, kakve su to strahote! Opečen, ostavljen, nag! A zašto? Zbog koga – reci mi? I to misliš da znaš, jer čuo si priče. Ali to je kao sa smrću – svi znamo da se umire, no nekako, ipak, ne mislimo da će to da zadesi nas; isto je i sa Hristom. Svi znamo da je on umro, i to kako je umro, ali ljudi ne shvataju, ne mogu da pojme: Isus je stradao za nas! Da li razumeš?“, viknuo je, i zaćutao.
Slušao sam kao u delirijumu: „Razumem, razumem! Sad nastavi.“
„Šta još da se kaže? Ja, mali petogodišnjak, još ni ne znam šta je to greh; a stojim kraj Isusa, gledam ga i plačem. Čuješ, plakao sam! Još tad sam ja osetio – u trenutku, i za ceo život – nepravdu, težinu, i razmeru raspeća. Ali onda, dok ja plačem, Isus spušta svoj pogled na mene, i osmehuje se, nalazi snage za osmeh; pored sve nepravde, težine i razmere, uspeva da se osmehne. I to zbog mene, da uteši dete što plače! A ja gledam prema njemu, gledam i vidim njegov osmeh, i njegov mili pogled, kojim mi je – još onda – sve oprostio. Ali ne samo to – nije samo on meni oproštaj dao, već mi je, takođe, tražio oproštaj i za sebe. On, Isus, traži oproštaj od mene! A zatim kaže: i njima oprosti, dete, jer ne znaju šta čine. Da li razumeš, veća rečenica nije nikad izrečena! U njoj se nalazi sve, njom je, zauvek, sve rečeno – oprosti im, dete, jer ne znaju šta čine. Još da to kaže baš on, on koji je razapet, nag, i ostavljen! U tome je sve – Isus nas još uvek voli. Jest, kažu nam danas da je i on tad sumnjao, možda i jeste – ali je i voleo, voleo još uvek! O, tad se i nije kušao sam Isus Hrist, već upravo ideja: može li da se voli čovek? I meni se čini, još od onda, da celo nebo samo stoga postoji – da se voli, da se voli čovek! Da li razumeš?“, upita me opet, i ponovo, kao prethodni put, gledajući prodorno.
„Je li to pokušavaš sad?“ uzvratih ja. „Želiš da voliš ljude?“ A on mi na to reče: „Ja ne želim, moram; to je potreba, nešto jače od mene. A oduvek je bila tu, u meni; oduvek! Jer ja se sećam: tada, možda još u snu, a možda sam se već i probudio – tek stigla mi je ogromna, ogromna srčana težnja, da Hristu pomognem tako što ću krst, njegov, da podignem. To ja pokušavam sad, da krst podignem, jer čini mi se, ako ja to ne uspem, ceo svet će propasti! O, sigurno tu ima i mog izbavljenja, ne kažem; toliko sam grešio, toliko išao protiv sebe, da moram da se iskupim za sve. Ali glavno je u tom krstu, njega ja moram, moram da ponesem! Zbog ljudi, zbog sveta. Čitavo moje biće živi sad samo za to, da služim čovečanstvu, da se otarasim zemlje u sebi i k nebu se okrenem. Jer to je to malecno dete, petogodišnje ali i večno – od mene oduvek tražilo. Ne živi se za zemlju; za nebo se umire.“ Završivši, sručio se na klupu, potpuno iscrpljen. Mislim da je tad iščupao svoju dušu iz grudi i meni je pružio, pa sad sedi takav izmoren, kao posle životne operacije. A ja sam samo ćutao, ćutao, i nastavio ćutanje.
A šta sam uopšte i mogao reći? Kako se na ovo odgovoriti može? Svaka reč, posle njegovih, zvučala bi sitno, gotovo ništavno. Zar sam mogao da mu nešto na ovo prigovorim? Zar sam mogao, ja, niko i ništa, da mu kažem da preteruje? Zar uopšte može čovek u svetosti da pretera, u dobroti, nesebičnosti, ljubavi? Može; al’ samo jer ostali svet preteruje u svemu suprotnom! I šta da mu kažem, zar da mu ponovim svoje ateističke floskule: lako je bilo Hristu da umre, znajući da će i da vaskrsne; da su ga stvarno razapeli, ne bi taj mogao ništa ni da govori; ama to beše tek neki jevrejski buntovnik, samo podloga za bajke; uostalom, čuješ, nije ni prvi ni poslednji što je na krstu završio, to je običaj, onomad bio. O, i sam sam znao kako bi to smešno i nisko zvučalo! Stoga – ne sećam se tačno zašto, šta mi je na um palo – ali sam pitao: „Kako se zvao zatvorenik, oslobođen namesto Hrista?“ Varava, reče on iznenađeno – on, koji beše i Isus i Varava u jednom! Opet smo ćutali, ali ja ipak progovorih, moravši da pružim nekakav otpor: „Šta bi sa onim od pre? Moral je basna? Bog ne postoji? Nisi li, baš ti, bio najveći ateist?“ Andrejka odgovori: „Bio umom, srcem ne. A teško je srce sakriti od uma; umom se misli, srcem veruje – a iza svake misli, znaj, nalazi se vera u nešto.“ Ja nastavih o relativitetu, sad mi je i smešno što sam njemu spominjao Ajnštajna – tek objasnih da je sve relativno, pa i moral.
Ali on – mirno i s osmehom – na to reče: „Probaj da uvrediš dete, i videćeš da moral postoji.“
Pucao sam, i pokušavao da pogodim vetar – ništa nisam uspeo da osporim, ili opovrgnem. Čudna je bila ta moja potreba da ipak pokušam, no možda je ona i prirodna. Ćutao sam neko vreme, a onda ustao da pođem – nisam više imao šta da mu kažem, a postade mi već neprijatno što ćutimo, mada njemu, mislim, nije bilo uopšte. Kad sam ustao, on mi reče da mu ponovo, još jednom dođem, jer sada je govorio samo on, možda i previše, pa želi da čuje i mene; kako mi je bilo na studiranju, kakav je Pariz, šta ću dalje, jesam li srećan, itd. Ja mu obećah da ću doći, mada – znao sam da lažem.
I zaista, nisam dolazio. Sad i zbog toga žalim, ali nisam mogao. Osećao sam neku odbojnost, no ne prema njemu, već prema sebi. Njegov govor me je uznemirio, poljuljao je nešto u mom srcu, ili, zapravo, u umu. Nisam ga osuđivao, i nisam smatrao da je lud – no ipak, počeh da ga izbegavam, ne odlazeći tamo gde ga mogu sresti. Izbegavao sam i razgovore o njemu; čak sam se, jednog dana, posvađao s drugom koji je Andrejku ismejavao, te sam i zato izbegavao da o njemu, i o Sonji takođe, pričam s bilo kim. To sam rekao i svojim roditeljima, kad su nešto o njemu počeli. Majka je, jednom, žaleći upitala: „Zašto taj Andrejka, ako je već pronašao Boga, nije otišao u neki manastir?“ To isto, pak, sam se pitao i ja; zaista, zašto nije, kad bi bilo lakše? Ali baš zato što bi bilo lakše, baš zato nije.
Ovako gledam na to. Andrejka je spočetka hteo da ostane u našoj varošici da bi joj pomogao, želeći svojim ljudima da bude na usluzi. No kad je video reakciju varošice – jer on ju je video – tad, ja mislim, nije hteo da ode jer bi to, tobože, bio neuspeh za njega. Odgovor se skriva u onim rečima, koje je čuo u snu: oprosti im, dete, jer ne znaju šta čine. Andrejka je hteo da, čak i uprkos ismevanju, još uvek bude u stanju da voli čoveka; on je, ponovo, kušao ideju. Jer to je bila ona zemlja u njemu, za koju mi reče da je se želi otarasiti: ljudski ego, ljudska sujeta, i uvredljivost i samoljublje. Andrejka, mislim, je hteo da se uzdigne iznad toga, te da voli i one koji bacaju blato. A već rekoh, na početku, da je njega baš ovo odvelo u propast; jer on možda nije bio lud, ali jeste bio fanatik. On je, nekako, sam sebi bio Pontije Pilat, i samoga sebe je najviše osuđivao, želeći da bude Hrist. Tek sada ja vidim, u potezima pera, koliko on mora da se mučio, čak i tada; nadam se da je imao bar jedan dan slobode…
Elem, nekoliko nedelja je tako prošlo, a ja sam neprestano razmišljao o Andrejki, sam u kući, zatvoren. Ponekad bih izlazio sa društvom, ali nisu mi prijali, pa češće ostajah sam. Vremenom, pak, dobio sam ogromnu želju da opet odem iz varošice – da li me je ona gušila, pa sam večito odlazio? Bilo kako bilo, odlučio sam da proputujem Evropom, sam, ne bih li pronašao sebe. Kad se spremih, ostalo je samo još da odlučim hoću li se pozdraviti s Andrejkom. Beše me sramota što ga izbegavah, ali na kraju sam baš zbog te sramote i rešio da ga posetim. Tad nisam mogao ni da slutim da će to, zapravo, biti kraj; mada, možda sam i mogao, ne znam. Ja ponavljam sebi da nisam, ali upravo stoga, ipak, mislim da jesam. Nije važno, uostalom – jednoga jutra pred polazak, pođoh ka Andrejki na trg.
Izdaleka sam ga video na njegovoj uobičajenoj klupi, ali kad počeh da mu prilazim, odjednom, videvši još nešto, se zaustavih i ukopah u mestu. Prvo sam pomislio da opet posmatra decu na ulici, koja su se nečeg igrala, i da uživa u tome. Ali onda shvatih da nije to slučaj. Jer ova su se deca igrala, to da, ali predmet te igre je bio on – Ludi Jova. Deca su trčkarala i – kao da im je Andrejka strašilo, kojeg se oni plaše, ali im je ipak i zanimljiv – prilazila mu naizmenično i čikala ga, bilo ga štipajući, bilo mu nešto dobacujući, bilo mu uzimajući nešto od hrane ili odeće, pa opet trčala nazad u grupu, kao da će Andrejka da ih pojuri. No on nije ih jurio; samo je nemo, zgrčeno sedeo na klupi, i trpeo.
Ali oči, one u kojima sam pre video ogroman duh, te su oči sad gorele.
Bio je posramljen. Bio je ogorčen. Bio je osuđen! Ne od dece, jer ona nisu ni shvatala šta rade, već od samog sebe, jer se na njih ljuti. Nisam mu prišao, nažalost ne; nekako nisam želeo da ga time, još dodatno, posramim – mada sam možda više mislio o sebi, ne želeći ni sebe da dovedem u takav, neprijatno čudan, položaj s njim. Okrenuo sam se zato i pošao putem nazad, a iza mene je odzvanjao, kao kakav hor, eho dečije vike i njihov smeh, dok svi u glas govore: Ludi Jova! Ludi Jova! Ludi Jova! Vratio sam se kući i do kraja dana pokušavao da izbijem to sebi iz glave, kao i onaj Andrejkin pogled, koji me je boleo. Sutradan ujutru otputovah. Opet pobegoh iz varoši, i opet se zaputih u daleki svet, ne znajući da ono što ostavljam, kao i ono k čemu idem, će uskoro nestati, u večnoj tragediji ljudstva…
Onomad u školi je Andrejka rekao: ljudi su hijene, a čovek miš. On je bio miš.
