6. poglavlje
Ljudi su mi rekli, kada sam se vratio u varošicu, da je čobanin koji ga je pronašao, obešenoga, rekao da je Andrejka ostavio poruku: „Ubio sam sebe, da ne bih i njih.“ Ja ne mislim da je to istina, i neću poverovati. Na sahrani je bilo puno sveta, svi su ga žalili – Sonja je ta koja je sahranu platila, ali mnogi su se nudili da joj pomognu, novčano ili kako god. Sahranili su ga pri kraju našeg groblja, pored majke, i kad sam se vratio, još uvek su se mogli naći buketi cveća što su mu varošani ostavljali, čak i poneki prolaznik koji bi usput došao i do njegovog groba. Popa, naš, nije hteo da održi opelo, jer Andrej Jergušovski je počinio veliki greh dignuvši ruku na sebe; to nije smeo da učini. A takođe, kad sam se vratio, čuo sam i za misterioznu priliku koja se, veče nakon njegove sahrane, bila pojavila, došla na grob i tu glasno naricala i plakala, mada niko nije znao ko je taj čovek – jer bio je muškarac, to su videli. I eto, od Andrejke ostade kamen i reči na njemu, sećanja ljudi, i duboka žalost za njim.
Od te mi je žalosti bilo muka; ljudi mi se gadili, osećao sam mržnju prema svakom od njih. I ja sam osećao žalost, ali nisam hteo njima to da dopustim: vi ste ga ubili! vikao sam u sebi. Varoš, ipak, kao da toga nije bila svesna. Odjednom su svi zaboravili kako su Andrejku tokom života tretirali, pa su još počeli da sude društvu što ga je onako mučilo u noći. A ti su se momci svi odreda pokajali, govorili da nisu znali šta rade, ni da će ovaj tako završiti; sve su pripisali piću, ali varošica ih odbaci.
Ta, mislio sam srdit, jedino to i ume da čini – da sudi i osuđuje.
Moja je žalost bila dvojaka – prva, ona prirodna žalost za izgubljenim drugom, poznanikom, nesrećnikom; druga, pak, žalost mnogo gorča od ove: jer sam i sebe krivio za njegovu smrt. Suludo, možda, ali protiv žalosti se ne može – mogao sam da mu budem bolji drug, da mu više pomognem, da pomognem uopšte. Uz to, najviše me je bolelo što se s njim nisam pozdravio, već ga izbegavao, plašio ga se, i bežao. Iznova sam vrteo poslednju sliku Andrejke živog, onde na trgu – pred odlazak, kad se deca igrahu. Vrteo sam i one njihove male uzvike, koji su bili toliko bezazleni, ali njega, ipak, toliko boleli – Ludi Jova, Ludi Jova, Ludi Jova. Hteo ne hteo – najživlje sećanje mi je bila nepravda, što mu ljudi činjahu, i zato sam ih proklinjao. A i Andrejku sam ponekad proklinjao, jer je bio fanatik, jer je bio strog, i jer je toliko želeo da postane Hrist. A to je nemoguće, niko to neće postati, nikada, dok je sveta i ljudi – baš zato ime Hrist i postoji! Treba ići ka njemu, ne i postati to – biti pravednik, ne svetac, to treba čovek da juri. Jer pravednik može da pogreši – čovek će uvek grešiti – dok svetac, naprotiv, je bezgrešan i čist. To sam pročitao u jednoj velikoj knjizi, ne znam da li pre ili pak kasnije, no toga se i dalje držim… Andrejku je ubila varoš, ali ga je i njegov veliki san o krstu takođe smrskao.
Elem, nisam mu odlazio na grob, nisam mogao; kao da će on biti živ sve dok ja to ne učinim. Provodio sam dane zatvoren u kući, i neprestano ga se sećao – opet, jedino nepravde prema njemu, opijao sam se mržnjom protiv svih. A mnogo sam mislio i o onom misterioznom čoveku sa groblja, što je plakao veče po sahrani. Ko je to? Nisam mogao da zamislim nijednog poznanika Andrejkinog, koji bi to – na taj način – učinio. Možda je to neko koga nisam poznavao ni ja? Ali varošica je mala, ovde svi sve poznaju! Ma koliko udarao glavom o zid, nisam imao odgovor na ovo pitanje, ko je to, i osećao sam veliku frustraciju stoga. Nekako mi je izgledalo kao da ću, kroz tog misterioznog čoveka, nešto novo saznati o Andrejki, pa ga tako bar na kratko oživeti. Ali čovek osta misteriozan, i Andrejka, zato, nije bio živ. Mislim da sam se vremenom navikao na to, mada sam osećao i krivicu zbog toga, kao da grešim ako to prihvatim – ali prihvatio sam, najzad, i tad bejah spreman da mu posetim grob.
Tako sam, eto, upoznao Sonju; ona je svakog dana posećivala Andrejku, i dalje ga ne napustivši. Pre toga ja sam je video možda dvaput, u prolazu, na pijaci – i to davno, dok smo bili deca. Naravno, znao sam ko je, ali znao sam joj kuću, ne i nju. A onda sam čuo i priče o njoj, vezane za Andrejku, ali nisam se do sad upoznao s njom; nisam ni želeo, sećam se, jer i od nje sam zazirao. Znao sam, takođe, da radi kao diktilografkinja i da joj je otac bolestan – nekoliko meseci kasnije je umro – ali, to je otprilike to. A da li sam znao da ću je sresti tu, na Andrejkinom grobu? Nekako mi se čini, sad, da sam zato prevashodno i pošao na grob – nju da vidim, ne Andrejku. Mislio sam da jedino ona, od svih ljudi na svetu, može da me shvati, a i ja nju, jer samo smo nas dvoje shvatali Andrejku. Tja, ja se ne mogu meriti s njom – ali ipak sam osetio neku vezu, nešto između nas. Možda čak i utehu, ili nadu za to. Bilo kako bilo, pošao sam na grob i tu sreo nju, kako sedi na klupi, kako ćuti i miruje.
Bila je lepa žena, ali, ne obično – zapravo, toliko obično da je to prestajalo da bude obično. Ništa na njoj nije bilo naglašeno, ništa istaknuto, sve je bilo nekako tiho: kao san, kao rosa ili zrak, budila je u čoveku spokoj. Sećam se, kada sam je tog jutra video, da sam zastao i nisam odmah prišao, već je još nekoliko trenutaka gledao iz profila, njenu priliku na groblju, u jednostavnoj tamnoj haljini, s kosom boje lešnika vezanom u punđu nalik ruži, skrštenih ruku na krilima i očiju blagih, blaženih, milih – čak mislim da sam video i tanki osmeh na usnama, tako miran i spokojan da mi se zaplakalo.
Gledala je grob, držeći buket cveća; sanjivo se okrenu kada sam prišao.
Seo sam pored i isprva smo ćutali. Mislim da je ona tad pomislila da sam još jedan prolaznik, koji je usput došao Andrejki na grob. Gledao sam u taj grob dugo, i onda, najzad, zaplakao. Ranije, od kad sam čuo za smrt, nisam suzu puštao – tek sada, kad sam je video u ovom kamenitom obliku, sva žalost i sva nepravda kamena me sustiže, i suza poteče bez moje volje, sama od sebe. Ta gorčina, ta slanost koju sam osećao na usnama, vlažnost mojih suza – sve mi je govorilo: „Smrt, i Nepravda!“, i stoga počeh da jecam. Sonja se na to okrenu i pruži mi maramicu od svile, iznenađena time. Zatim, upita me da li sam se družio s njim, i to me pitanje zbuni. Jer zaista – da li sam se ja družio s njim, da li mi je on bio drug? Najviše vremena smo proveli u školi, na sekcijama hemije; ali posle sekcija, videli smo se dvaput, a pričali jednom. Tad mi dođe još jedno pitanje – možda Andrejka nije mislio, za mene, da sam mu drug? Možda sam ja za njega bio tek čovek, poznanik, ili davni školski prijatelj, ni toliko. Ali on je meni toliko značio! I ne samo da mi je bio drag – to možda i nije – već drukčije, drukčije je on meni bio od značaja, i to mnogo većeg! Ali nisam znao šta da kažem Sonji, jer u stvari, ona je bila njegov drug, ne ja. Na kraju rekoh da sam ga poznavao, mada me se Andrejka, verovatno, tek uzgred sećao. Ali Sonja me upita za ime, i kad joj ga rekoh, njene oči zasijaše – i reče mi, onda, da me se sećao, i te kako, i da joj je o meni pričao često, držao me je u sećanju s ljubavlju, i toplinom, govorio da se tražim, i da se nada da ću se pronaći! Začudih se na to, i pritom osetih neki novi bol, veći, ali i lepši. Ćutali smo opet, jer nisam mogao govoriti od iznenađenosti; no polako progovorih, i upustismo se u razgovor. Sonja mi je tražila da ispričam kako smo se upoznali, i ja joj usliših želju.
Videh koliko joj ta priča znači – gledala me je s osmehom na licu, doduše, setnim i tužnim, ali ipak lepim, kao da je tek sada dobila priliku da vidi Andrejku nečijim drugim očima, a ne svojim, i kao da ga je iznova kroz mene upoznavala. A i ona je pričala o njemu, te sam i ja sve stoga osećao, sa setom i tugom, ali zahvalan takođe. O smrti nismo govorili – kao da ono drugo ni ne zna za nju, te zato jedno od drugog to krijemo. Ipak, u toku razgovora bi neko od nas dvoje pogledao u grob, i time bi – nakratko – prekinuo čaroliju, pa bi nastupila ćutnja kao da puštamo i grob da nešto kaže, kao da i grob učestvuje u ovom razgovoru s nama. Ali umesto da nešto kaže, grob je kamenito ćutao, i tišina trajala. No i ta bi tišina prolazila, i mi smo opet nastavljali razgovor uz suze, smeh i zahvalnost…
Posle tog dana smo nastavili da se viđamo gotovo svakog drugog – ali bez ikakvog dogovora. Ja bih došao na grob i tu zatekao nju, što se dešavalo češće, ili bi ona došla na grob i tu zatekla mene, koji čekam nju. Jer prijali su mi razgovori sa njom, prijalo mi je njeno mirno prisustvo na groblju, kao da ono – sa njom – postaje manje turobno. Mislim da inače ne bih išao često Andrejki na grob, jer ne bih mogao da izdržim tišinu; ali sa Sonjom je tišina bila tiha, ne gluva i uznemirujuća. Takođe, možda grešim, ali mislim da je i njoj prijao razgovor sa mnom. Uglavnom pričasmo o njemu, naravno, i to još uvek o njegovom životu, ne i smrti – no vremenom smo počeli da razgovaramo i budzašto, ni o čemu posebno, šta smo danas radili i šta ćemo raditi sutra. Ja sam joj pričao o studijama u Parizu, ponekad čak i o nekim knjigama iz matematike i fizike koje sam čitao – ona o svom poslu u varošici, svom ocu i o nekim romanima koje je čitala. Ja nju nisam mogao nagovoriti da pročita moje knjige, ona mene za svoje jeste. I čitao sam ih, uživajući u tragovima rečenica koje je – čitajući – podvlačila, a posle o tome diskutujući s njom. Pitao sam i nju: da li zna ko je čovek što je plakao veče po sahrani, ali ni ona to nije znala. Jednom mi je rekla da joj je san da postane učiteljica u našoj osnovnoj školi.
I tako, polako, razvijali smo naš odnos i utehu, iz dana u dan.
Ako sam se ja, sam sa sobom, najviše sećao nepravde koju Andrejki činjahu, onda se Sonja, sama za sebe, najviše sećala pravde koju je činio on. I inače sam primetio kod nje: u njoj nema zrna, ni najmanje čestice ružnog osećanja za druge. To mi beše istovremeno i čudno i zapanjujuće – kako, mislio sam, može da bude tako mirna i plemenita, a bez da išta kaže, prosto pojavom da kazuje to, odnosom prema svetu koji se nazirao u svakom joj pokretu, svakom treptaju oka ili govoru? Čudno, još uvek me to zapanjuje – nikada pre ni posle nisam sreo takvu svetlinu u nečijoj prilici, čak, možda, ni u Andrejki. Sonja je zračila brigom, kao da je majka celome svetu. Zato mi je i prijala u životu, da me otrgne od ružnog u meni, ružnog u svetu, ružnog u čoveku; jer ona beše slepa za tu ružnoću.
Na primer, pričali smo o periodu kad Andrejka beše raspusnik, i Sonja mi reče svoje viđenje, u koje nije htela da sumnja, svega tog. Naime, ona je smatrala da je Andrejka bio takav ne jer je rđav, već zbog onog istog sna o krstu. Objasnila mi je – Andrejki se javila ova potreba da ponese krst, i, kad je se setio, od nje se uplašio, znajući koliko će taj put biti težak. Zato je sprva pokušao, nekako, da se od sna i potrebe udalji, ili da ubedi sebe da je to dečija stvar; stoga je bio ateist, govoreći sebi, prisilno, da je Bog bajka, pa tako onda i ovaj krst. Ali teško je prevariti srce; jedina varka koju čovek, srcu, može da poturi, jeste upravo varka da je prevario srce. Potreba je ostala u njemu ista, pa i jača; zato se vremenom, i dalje bežeći, predao piću i kocki, i ženama i grehu. Jer ako već mora da strada, nek strada u grehu – lakše je! Ali što je više propadao, to je i potreba za krstom bivala veća, normalno, pa se i on, zauzvrat, više predavao grehu. Kao da je želeo sebi reći: eto, sada kad sam ovako grešan, čak i da zaželim, ja više ne mogu i ne smem krst da ponesem. On je namerno sebe, što više može, hteo da unizi i upropasti, ne bi li postao nedostojan svoje potrebe za krstom. Ipak, nije u tom uspeo.
Nisam znao da li se slažem sa njom – ta ne znam to ni sada – ali se sećam da sam pomislio, kad je završila, da ona zaista ne može da vidi ružno u čoveku. To mi se potvrdilo i drugom prilikom, čak više nego ovom. Naime, jednom sam priznao da mi se varošica gadi jer sada žali za Andrejkom, a pre se onako odvratno ophodila prema njemu. A priznao sam očekujući da će podeliti to sa mnom, to gađenje, ali se prevarih. Sonja mi reče da je njoj drago što varoš žali za njim, jer to onda znači, za nju, da je varoš shvatila svoju grešku i da se promenila, pa će odsad biti plemenitija s tim. Opet, čudilo me je kako može da ima takav pogled na stvari, ali sam joj se divio takođe. I reče mi: „Zaista, zar bi ti bilo lakše da vidiš da ga varošica i dalje ne prihvata? Ovako bar znamo da su i varošani ljudi, da su sposobni za promenu i pokajanje, a to je dobro.“ Ja nisam skroz prihvatio njene reči, ali donekle, ipak jesam; teže je tako razmišljati, ali lakše za dušu. I beše mi lakše u duši, kad uzeh tako da mislim…
Kako je vreme prolazilo, počesmo da se nalazimo i van groblja. Išli bismo u šetnje po šumi, pored reke, na livade i pašnjake, a nekada bismo otišli i u naše varoško pozorište, tu gledali predstave, i to uvek komedije, tragedije smo zaobilazili. Voleo sam da je nasmejem, i voleo njen osmeh, miran, stidljiv, i lep. Izgledalo mi je kao da, praveći njoj društvo, činim svetu veliku uslugu, jer takva osoba, kakva ona beše, zaslužuje dobrotu. A i zbog sebe joj pravih društvo, jer sam time i sebi činio uslugu.
Katkad bih je čekao da završi posao, i onda bismo otišli zajedno na večeru. Tokom jedne takve, reče mi da često mašta kako putuje sama, nekud daleko; kako ide iz varošice tamo gde je niko ne zna, na kraj sveta, i bez ikakvog plana… Videh u njoj skrivenu tugu, sličnu mojoj – i mislio sam, baš zato, da počinjem da gajim nova osećanja prema njoj, pored utehe, i mislio, čak, da su osećanja uzajamna.
Ali ništa nisam potezao, puštao sam da stvari idu svojim prirodnim tokom.
Već rekoh, nekoliko meseci kasnije njoj je otac umro. Sahranila ga je na istom našem groblju, blizu Andrejke, pa smo tad počeli i na tom mestu da se nalazimo. Ova smrt oca Sonjinog, međutim, nanovo je otvorila razjapljenu tematsku rupu između nas – upravo temu o smrti, ne oca, već Andrejke, o čemu i dalje ne pričasmo dosledno. Sve ostalo smo ispričali, pa i poslednji dan, ali ne i poslednju, nedokučivu noć. Ipak, ja bejah onaj koji je tu temu otvorio, i to tako što sam je jednog dana upitao, tiho i čak pomalo nesigurno – šta misli: da li je, možda, i bolje što se Andrejka ubio? Jer ovo pitanje, mračno i uznemirujuće, mene je već dugo pratilo i gonilo u noći – on se toliko mučio tokom života, uvek je bio nesrećan, i nikada nije stekao mir ili sigurnost, već je večito patio, od kad znam za njega; pa da li je, onda, loše što je tu patnju prekratio? Možda mu je, sada, ako ga ima negde, lakše i bolje, možda ne pati, možda više nema te muke. Sada, jest, nama je teško – ali njemu, njemu možda nije, čak i da ga više nema! Eto, to sam pitao Sonju, ali njen me odgovor iznenadi. Prvo se malo zamislila, kao da ju je moja reč i povredila. Ali onda, Sonja reče: „Ti i ja drugačije gledamo na njegovu smrt, njegovo samoubistvo. Ti misliš da je on to zbog sebe, zbog tuge učinio, ali ja ne. Možda pak i jeste, ali…“, te zaćuta. Kad je nagnah da nastavi, reče: „Pa, i Hrist je morao da umre.“ To me tako iznenadi, čak zaprepasti, da sam ćutao neko vreme. „Zar ti smatraš da se on ubio kao deo svoje svete misije?“, najzad upitah, ali ona mi, na to, šapatom reče: „Molim te, nemojmo o tom.“ I nismo više govorili, nismo o tom; tek meni ostade gorčina što je ona tako gledala na to. Ne znam zašto, ali me povredilo, čak iznerviralo njeno viđenje. A iako smo prestali da pričamo, ja nastavih da o tome razmišljam dugo, ne mogavši da prihvatim da je ova smrt, koja me je onako puno bolela, bila poslednji korak u misiji, poslednji zadatak njega, Hristovog izaslanika na zemlji. Ne, ne, ne! Ubio se jer je bio čovek, i patio…
Posle tog razgovora nismo se videli nekoliko dana, ali sve se na kraju vratilo u svoj pravi tok. Bili smo sve bliži, sve se češće viđali, delili živote. Prirasla mi je srcu i više nisam voleo dane bez nje, iako retke. Dugo se nisam osećao ovako – kao da negde pripadam, kao da me neko na svetu razume, i neko je u saglasju sa mnom. A i ona se osećala tako, i mada je u početku bila stidljiva prema meni, vremenom poče da se sa mnom druži slobodno i prirodno; čak mi je ponekad znala i, upola šaljivo, prebacivati ako je ne bih čekao nakon posla. Jer ona beše usamljena osoba, pa i više neg ja. Varošica, znao sam, je Sonju obeležila kao staru devicu, neudavu, itd., a nije bilo izgleda da će se to promeniti, jer je momci nisu videli kao poželjnu priliku za udaju. I inače, videh da ona nema nikakve drugarice, nikakve prijatelje – ona je samo sa mnom provodila vreme. Ipak, nije mi ličilo kao da njoj to smeta, bar ne uvek; ona je bila tako naviknuta na samoću i sebe, da čovek ne bi ni pomislio da je usamljena, iako jeste. I kažem, predala mi se, a i ja njoj – počela je, pričajući o onoj mašti da ode nekud daleko, i mene u nju da svrstava. Polako, sve manje pričasmo o Andrejki, a sve više o nama i našim mislima.
Ali, oboje smo osećali krivicu zbog toga, kao da se o njega grešimo i činimo nešto zabranjeno. A što ljubav beše jača, i krivica beše isto. Jest, zavoleli smo se; i mada nas je on povezao, sada smo, ipak, stvorili i našu povezanost, ličnu i nezavisnu – svejedno, krivica je i dalje bila tu, krila se, tinjala, i mučila nas oboje. Nismo o njoj razgovarali, kao da će ćutnja da uguši grešku; jer to je upravo bila, uprkos svemu, greška između nas dvoje, ili, pak, troje. Bili smo blizu, a opet miljama daleko od nas, jer čim bismo se na trenut spojili, iskrsla bi slika Andrejke kog smo poznavali, kog smo oboje voleli, i možda se o njega ogrešili; i onda bismo se opet udaljili, naprasno, kao da smo se najedanput opekli.
I mada nije bilo ničega zaista grešnog u našoj ljubavi, uvek bi prevagnula krivica zbog njega.
Svejedno, ja sam hteo da je zaprosim. Nedeljama sam o tome razmišljao, skupljajući hrabrost, i gušeći uzvike u sebi – koji su mi govorili da ne smem, zbog Andrejke. Ta zašto ne bih smeo? On, mislio sam, da je i dalje živ, zbog nas bi možda bio i srećan! Uostalom, njega nema, taj više nije živ, a Sonja je sama, neudava; ko će je zaprositi, ako ne ja? Takođe, život sa mnom bi joj mogao pomoći, mogla bi da se zaposli u školi, a mogli bismo i otići nekud daleko, kao što je maštala. A moram, isto, i na sebe misliti – izgledalo mi je kao da, ako nju ne zaprosim, neću nikoga više. Pa svejedno, opet, plašio sam se i nisam imao hrabrosti. Andrejkin lik je visio nada mnom, njegova smrt, samoubistvo, sve me je to kočilo i govorilo mi da ne smem, pogrešno je! A šta je tu zapravo pogrešno – ne znam, ni tad nisam znao; ali bilo je, krilo se, kao grumen teške zemlje u meni. Možda greška beše to što, ja i Sonja, živimo a njega nema – i još na sve to da budemo srećni! Krivica je tinjala baš u toj sreći.
No, da ne dužim, na kraju sam je zaprosio. Otišli smo jednog dana na ručak, i u toku jela, uzeh je za ruku preko stola i rekoh joj da je, odista, odista volim. Izvadih zatim kutijicu sa prstenom, i istog časa zaboravih sav govor koji sam – prethodno – smislio za nju. Videh njen pogled, osvetljen, oči joj se smešile, suze se pojaviše u tim. To me ohrabri, pa nastavih. Spasila me, izlečila mi samoću, sebe sam pronašao tek u njoj, i sebe više nemam osim u njoj. Zato, molim je da mi dopusti sreću, da me učini potpunim i bude moja žena. Završih, i zaćutah u čekanju na odgovor. Sonja je zaplakala, dok sam govorio, i sećam se – i dan danas! – koliko su mi bile lepe te trepavice, mokre i svetlucave, kao sveža trava na jutarnjoj rosi. Smejala se, takođe, pa se i ja glupo nasmejah, od sreće – ali, zatim, sve se sruši. Jer kao da se odjednom setila Andrejke, a i ja se setih odmah za njom. Spustila je pogled, preklopila oči lepim trepavicama – mokrim i svetlucavim – te pustila suzu, koja više nije bila srećna.
I najzad mi reče: „Ja želim, želim, znaš da želim! Ali ne mogu, ne mogu, znaš da ne mogu…“ I znao sam da ne može, nisam mogao ni ja. Vratih prsten u džep i skrenuh pogled, suzan i poražen, a kad mi se ona izvini, rekoh da razumem, i da nije ni trebalo da pitam. No ona mi na to uze ruku, prisloni obrazu, i reče: „Nemoj, nek ti ne bude žao što jesi. Jer lepo je i što imamo želje; neostvarene, možda, ali ipak želje! Ja nikad nisam bila srećnija nego malopre dok si govorio, iako sam, isto tako, sad neizmerno tužna; ali tuga će kad tad proći, a sreću, ipak, ću zauvek pamtiti.“ Opet me je začudilo, u tom trenu, njeno sveto viđenje stvari – ali baš zbog tog viđenja sam Sonju i voleo, i baš mi je zato, ona, trebala u životu; te istovremeno osetih tugu što je neću imati, ali i sreću što postoji takva osoba, makar jedna, i to je dovoljno svetu. Završili smo jelo i pošli u šetnju, a prosidbu više nismo spominjali.
Kad sada gledam na to, unazad, kroz sva sećanja – mislim da je bolje što se na tome završilo. Jer između nas dvoje nikad nije moglo da bude samo dvoje, uvek bi se nalazio i onaj treći, sahranjeni, a krivica iščeznula ne bi. Pa ipak, i dan danas – godinama kasnije – tuga me obuzme zamišljajući sreću, život, i budućnost kojih nema, niti je bilo… Ali voleli smo se, jednom, i to je, na kraju, jedino bitno.
Ubrzo nakon toga je počeo rat.
