7. poglavlje
O njemu neću mnogo da pričam – ne mogu i ne želim. Stigoh da se pozdravim sa Sonjom, pre no što su me mobilisali; rekoh joj da se čuva i da ću je potražiti nakon svega, a ona mi, plačući, požele sreću i hrabrost, veru i nadu. A i sreća i hrabrost, i vera i nada su mi tad bili i te kako potrebni, i kroz celi rat sve će mi faliti, a ja ću se mučiti da ih se setim, da ih pronađem i otkrijem opet u sebi.
Poljubih je, najzad, taj jedini put – i, pozdravivši se s majkom i ocem, pođoh u vojnički puk.
Već prve bitke mi slomiše duh. Sposobnosti čoveka da uništi čoveka, koje sam tamo spoznao, učiniše da se osetim kao da sam sve do tada bio detence, nevino i naivno, a onda sam za dan ostario, odjednom, i sve iz detinjstva – što me je činilo tim detetom – ostavio, zauvek izgubio. Krv i umiranje, pucanj u mraku i vriska, malo po malo su s mene kidali ostatke vedrih misli o čovečanstvu i ljudima, pa čak i o sebi samom. Jer sve je postalo zverinjak, svet je bio džungla, rat istrebljenja ljudskoga roda. I odmah sam shvatio – iz ovoga se rata niko neće vratiti živ. Nebitno da l’ će biti ubijen ili ne, svakako, svi će svoj duh ostaviti u rovovima, a kući otići samo kao lešine, kao ljušture nečeg što je bilo čovek, a što se više ne da prepoznati… Posle rata – ako tog „posle“ uopšte bude bilo – neće više ostati ništa, samo pustinja, senka, sećanje, i teški, sveobuhvatni umor čoveka. Rat za spas sveta je svet uništavao.
Kad sam ubio prvog čoveka, a već sekund kasnije odmah i drugog, nisam mogao, danima, da sanjam i zaspivam. To mi je bilo tako ružno i suludo, tako odvratno, da nisam mogao poverovati, zaista, da sam to počinio ja – zar ja da ubijem čoveka! Sve mi je ličilo na grešku, sve je bilo pogrešno, čitav svet kao da se preko noći povampirio. Uz to najgore beše što sam se na umiranje, koje je ranije, svakom od nas, bilo strano i daleko, sad navikao kao na nešto svakidašnje i poznato, čak očekivano, tako treba biti; otupeo sam na zlo, jer bejah u svakodnevnom dodiru s tim. Kad su bitke tek otpočele, svaki ubijeni drug pored mene mi je stvarao užas, groznica bi me hvatala za gušu i dugo me gušila, kao da sam u strahotnoj mori i sve oko mene je ružan san – vremenom, pak, i to vrlo, strašno brzo, na ubistva prestadoh da reagujem; ni da trepnem okom! Na svoja ubistva, međutim, otupljivao nisam.
Sećam se jednog mladića, mojih godina, koji je došao kao dobrovoljac – da brani otadžbinu, pun snage i hrabrosti, toliko da smo mu se svi divili, jer je bio istinski snažan i neustrašiv. No ubrzo, kad prođe prvi talas bitaka (koje pobedismo, i koje u mnogima probudiše snagu i hrabrost), mladić, saznasmo, pobeže iz rata ludog izraza, iskolačenih očiju i drhtavog tela, ne mogavši više to da izdrži, plačući, tražeći zagrljaj majke. Streljaše ga, posle, kao dezertera, a pred smrt je još uvek vikao: „Neću, ne želim da ubijam!“ Mnogi su se ljutili, ali bilo je i nas koji smo ga žalili i razumeli – ja, pre svega. Kukavičluk je bio kažnjavan, ali meni je taj kukavičluk u ljudima jedini govorio da su to i dalje ljudi, da nije sve otišlo bestraga; smrt i ubistvo su i dalje ružni, nije se zaboravila lepota. Jeste, treba braniti, i treba čuvati ognjišta – ali ne treba, čak i ne sme da se u tom uživa! Moramo se, ipak, sećati i Boga.
Namerno njega spomenuh, jer u ratu nastavih da tragam za njim. Brzo sam otkrio da nauka, i sve ono znanje što sam skupio na univerzitetu, nisu ni od kakvog značaja, sada, za mene u rovovima. Nikakvu pomoć mi nije pružao Ajnštajn. Ni najmanju utehu nisam pronalazio u atomima, kvantima, brzini svetlosti što je uvek ista; elektromagnetizam mi se nikad nije činio manje bitnim. Našto sve to, kad je ovde klanica? Ponekad, čak, sam mislio i da, ako bih sada počeo da o takvoj nauci razmišljam, neminovno ću se već istog trena ubiti. Počeh da se molim pred svaki odlazak u boj, i to za ove stvari; pre svega (priznajem) da ja preživim; zatim, da prežive i ostali; i, za kraj – da što manje ljudi ubijem.
Što se tiče pobede, za nju se nisam molio, kao drugi. To mi je bilo suludo da činim, znajući, dobro, da se i oni preko reke mole za nju; a kako će samo jedna strana da pobedi, to znači da druga, dakle, mora da izgubi – to jest, samo bi jedna molitva bila uslišena. Pa zar može Bog da bira strane? Zar ne treba on da nam zapravo kaže: „Čim je rat počeo, svi ste izgubili. Kad je prvi čovek poginuo, svi ste postali i ubica i ubijeni – pokajte se, i počnite novi život.“ Kako da ga onda molim za pobedu?
Ipak, kad je nastupio strašni put preko Albanije, prestadoh da ga molim za bilo šta.
Jer jeste, želeo sam da postoji, ali videvši bedu i svet oko sebe, nisam mogao to da prihvatim. Gde je taj Bog, zar ne vidi šta nam se dešava? Takvo beznađe nisam osetio nikad; i dalje mi je muka, kad se toga prisećam. Slike koje još uvek ponekad sanjam, velika povorka ljudi što tumaraju i lutaju, kao mrtvi, kao senke ili sablasti – sve mi je to vrištalo, sve mi je jecalo i sve mi govorilo: nema Boga, sami smo na ovom svetu, samo mi i list. Čovek je (tamo, u Albaniji) za mene doveden do krajnosti, do ruba propasti i dna. Nikad više – mislio sam – neću moći da poverujem, u bilo šta, i nikad više, mislio sam, neću imati vedru misao u srcu. Ali borio sam se, ipak, i držao sam Boga u grču i šakama, kao da mi taj pokušava uteći. Htedoh da bodrim svoj duh, želeo sam i pokušavao sam da verujem, pravdao sam ovaj propust Boga i proviđenja; ali može li se verovati u daleki raj posle pakla na zemlji? I ne bejah jedini, videh u očima ljudi da se – iza tih očiju – više ne nalazi ništa; samo mraz i praznina, samo paučina, i samo prašina. Čovek je prestao da govori, u Albaniji, jer se Bog oglušio o svačiju reč, jer je i nebo ćutalo, jer je svetom zavladala grobna i mukla tišina; ostao je tek eho pređašnjih molitvi.
Nekim čudom, ja bejah jedan od onih što su dospeli na Krf. Iznemogao sav, na ivici života, svuda oko mene beše bolest i glad, sve ličivši na čistilište, ili neko davno napušteno groblje. Ležeći, nedeljama, u nečijem šatoru pored još stotinu mrtvaca, često bih mislio da sam, i ja, već dugo mrtav, samo bolničarke i lekari to nisu primetili… Ali nisam bio mrtav, i ubrzo čak počeh da se oporavljam. A i svet se oko mene otpočeo buditi, i ponovo sam mogao da čujem, u daljini, odjek nečijeg smeha, mada mi je dugo ličio na maštu. Kad sam opet prohodao, uzeh da satima šetam po grčkom ostrvu, s čuđenjem gledajući svet. Sve mi je izazivalo znatiželju, kao da prvi put vidim kako starice peru veš, kako mlade devojke idu na pijacu, kako mladići igraju fudbal ili pevaju. Ali istovremeno, to gledajući, bio sam osetio i veliki umor, kao da nemam snage da ponovo živim, iako mi sve oko mene to traži.
Delić pouzdanja i volju za životom osetio sam samo jednom prilikom, koju neću zaboraviti. Nas stotinu i više je sedelo na zemljanom trgu, neki pričali, neki pušili, a neki gledali u rumeno nebo, kao ja. Kad onda, do nas dopre duboki glas; neki momak je pevao, a drugi ga pratio instrumentom, mada ne sećam se kojim. Sav trg ućuta, svi smo slušali njihovu pesmu – o selu, što su ostavili tamo, tamo daleko. Momak je nizao reči i u njima je pronalazio svačije misli. Svi smo se, preko ove pesme, sporazumeli, postali jedno, i svi isto želeli: da se vratimo u rodni kraj. Sav život je, uvek, tamo daleko; sva nadanja, sve što čovek veruje, san – tamo daleko. I, u tom času, nisam se osećao kao uljez i stranac…
Reći ću samo još ovo. Tokom celog rata, pogotovo na Krfu, mislio sam – osim o roditeljima, da li su živi, i osim o Sonji, da li je živa – o Andrejki. Ne znam zašto, ali on mi nije napuštao misli, sve stvari koje je radio, sav život koji je imao, sve reči koje je nekada rekao. Sećam se, tamo na Krfu, kad nam Grci predadoše tri svoje crkve da u njima sveštenici drže liturgiju, da sam ih često posećivao, doduše ne iz razloga kao mnogi, koji su išli trudeći se da veruju (a za šta ja i dalje nisam imao snage, niti želje za trud), već prosto da bih čuo tišinu zidina nakon liturgija, i osećao miris sveća i tamjana, sedeći u kutku i, tako sam, misleći o Andrejki. Vrteo sam u sebi onaj njegov govor, kada smo pričali, na trgu varoši, o snu i svetoj misiji. Tada mi je bio rekao: „To ja pokušavam sad, da krst podignem, jer čini mi se, ako ja to ne uspem, ceo svet će propasti!“ Ova rečenica mi se duboko urezala u misli, i dok su ljudi mislili da se molim, ja sam nju šaputao, kao mantru, u sebi – samome sebi, i za sebe.
I često bih se tad zapitao: da li se sve ovo dešava, jer on u tome nije uspeo?
