8. poglavlje
Ostaje još da ispričam priču nakon li rata, koja uvek – ma šta ja mislio – ipak postoji… Dakle, vratio sam se živ u svoju varošicu. Pobedismo u ratu, mada ja se nisam osećao nimalo kao pobednik. Sve misli što sam imao po početku bojeva, sve se obistinilo – ostao sam ljuštura nekadašnjeg čoveka, koja čak ni ne želi da bude ponovo čovek, jer sam u ratu spoznao šta je sve taj čovek kadar da učini. Jedina iskra lepote u meni bila je ljubav prema majci – kad sam se vratio i video nju na pragu kuće, kao da me tu odavno čeka, zaplakao sam i zagrlio je kao malo dete, a i ona je mene zagrlila isto tako, oboje se praveći da svet nije ubio u meni nevinost. Oca mi je odneo tifus, reče mati na moje pitanje, nakon zagrljaja, gde je stari. Ipak, pred smrt je napisao pismo za me, da mi ga ona da kad se vratim, u šta otac nije sumnjao da će se desiti. Pismo je bilo dugačko – davao mi je savete za budući život, za roditeljstvo, suprugu – ali jednog dela se sad posebno sećam. Napisao je sledeće: „Kada se vratiš, nemoj prestati da voliš. I ja sam bio davno u ratu, i vrativši se, nisam mogao ništa opet da zavolim; ali voleti se mora, ako se želi i živeti. Pogledaj u nebo, i na njemu nađi neku zvezdu koju ćeš zavoleti. To duguješ sebi, svojoj majci, ali i svim onim palim drugovima koji se nisu vratili kao ti. No najviše, ipak, to duguješ onima koji tek stižu, novim pokolenjima, još nerođenoj deci. Svet će biti ponovo lep, ako ti nastaviš da ga gradiš, i voliš…“ Nisam znao imam li snage za to; voleti mi se činilo vrlo teškim.
Moj davni osećaj stranovitosti – koji me je u ratu katkad napuštao – sada mi se opet povratio, i to nikad veći. Gledajući ljude okolo, stari poznanici koji nisu bili u ratu mi zaličiše na vanzemaljce, jer niko nije video ono što videsmo, u rovovima, pali drugovi i ja. Kako da s njima pričam budzašto, o vremenu ili kiši, kad sam držao stotinu ljudi na izdisaju? Kako da ih pitam u prolazu jesu li dobro, kad oni ne znaju mraz Albanije ili zadah smrti s Krfa? Nisam mogao, nisam znao – zato se povukoh, u sebe i ćutnju, a oni me pustiše, kao da ni ne žele da sa mnom razgovaraju, jer bih mogao da im, slučajno, izlanuvši se – otkrijem stravu i užase. Ali nisam otkrio; čuvao sam tu tajnu večno zapečaćenu, nadajući se da ću je poneti u grob i da niko, nikada više, neće tu tajnu saznati ili proživeti (ili oživeti).
S druge strane, kad bih sreo nekog veterana u varošici koji je prošao isto što i ja, ili čak gore, jer bilo je i dosta onih što se vratiše bez udova, kao invalidi – tada pak bi me spopao osećaj drugačiji, i potpuno suprotan ovoj stranovitosti. Ali baš zato mi je i on smetao, možda i više nego stranovitost, jer takvo shvatanje koje smo imali međusobno – samo po jedan pogled razmenivši, i njime sve, sve, sve rekavši – to nije bilo nešto što sam mogao da podnesem. Od takvih sam se mladića krio takođe, em što i oni behu podsećanje, em što smo se obostrano – znao sam – stideli sebe samih pred nama, jer jedni druge videsmo u najgorem izdanju i obliku: uplašene, uneređene, prožete smrću i ubistvom.
A najteže od svega mi je bilo to što sam znao da me čitav život preda mnom još uvek čeka, da ću njega morati da nastavljam. Jer svet ide dalje, planeta se – kao astronom, to znam – neprestano, bez zastajkivanja kreće i okreće. I znao sam, to ću moći jedino sa Sonjom. Čim sam se vratio iz rata, odmah sam je potražio. Ona je u ratu bila dobrovoljac u bolnici, išavši s raznim pukovima i vojskom, lečila je i spašavala ranjenike, ali ne samo to – sigurno je i svima preživelim vraćala želju za životom, što je u stvari bila njena najveća pomoć. I znao sam – pored Sonje ću moći da sve ponovo zavolim, jedan pogled na nju biće mi dovoljan da budem srećan što sam i dalje živ, ona će me setiti na ljubav.
Ali od Sonje ne beše ni traga u varošici.
Niko nije znao ništa o njoj. Svuda sam je tražio, nedeljama, i sve sam ljude u varošici ispitivao, ali uzalud. Jedino su znali da mi kažu šta je radila u ratu, kakva je bolničarka bila, koliko je vojnika, na samrti, spasila i koliko su je svi u vojsci, što stupiše u dodir sa njom, poštovali kao kakvog anđela, svi želeći da ih ona leči i niko drugi. Ali šta se desilo s njom, to niko ne znade – kao da je, odjednom, u zemlju propala. Dok sam se tako raspitivao, mnogi su mi tužno rekli da je verovatno umrla u ratu, jer ne bi bila nikakva retkost da je bolničarka izdahnula zajedno s vojnicima koje je lečila. Možda je, rekoše mi, uhvatila tifus, ili naišla na neprijateljsku četu koja je pobila i nju i sve njene ranjenike. Ali, baš jer su dodavali ono „možda“, baš zato nisam nikome verovao. Nastavio sam da tragam za njom, lud, ne mogavši da zaspim zbog tajne njenog nestanka. Morao sam da je nađem, morao da otkrijem, bez toga neću moći da živim! Svi ti dani mi još uvek stvaraju bol u srcu, stežu mi grudi kao groznica, sve osećam isto kao tad. Ponekad mi se činilo kao da čitav rat nije na mene uticao kao taj nestanak, i nijedna smrt, ma i sve sabrane, ne bi zabolela kao jedna njena. Ali šta god radio, nisam je nalazio.
Odmah ću reći: ja i dalje ne znam šta se desilo s njom. Tajna ostade nedokučiva. Ali još tada, dok sam je tražio, kao i sada – ne prihvatam to da je u ratu umrla. Prestavši na kraju da Sonju tražim, ne učinih to dignuvši ruke, već shvativši sledeću stvar – Sonja je preživela Veliki rat, svakako da jeste, a onda, baš kao što je oduvek i maštala, onda je otišla nekud daleko, otišla sama i bez ikakvog plana, tamo gde je niko ne zna… I zato sam prestao da tragam za njom – dopustivši joj da otplovi od nas, u šta zaista nisam ni na trenutak sumnjao, i dopustivši joj da živi svoju nedostižnu maštu, zasvagda.
Nikad nisam otkrio jesam li u pravu. Svejedno, često sam je zamišljao kako živi tamo daleko, verovao sam slepo. Jednom, dosta kasnije, bejah u Parizu, i šetajući ulicom spazih siluetu u tramvaju, ženu naslonjenu na prozor, a koja mi je mnogo zaličila na nju. Počeh i da trčim za tramvajem, ludo, bez daha; ali onda zastadoh, shvativši da zapravo ne želim da otkrijem je li to ona ili ne. Pustih tramvaj, i tu ženu u njemu, da idu šinama od mene, ostavši na kaldrmi sam, sa slepim uverenjem što me je, kuda god išao, u stopu pratilo i kroz život vodilo. Čak i da nekad pomislim da je mala verovatnoća, svejedno verujem da ona zaista živi, tamo daleko; svejedno je zamišljam, kao sjajnu zvezdu na nebu, samu i svetlucavu. I gde god da je, i dan danas, nadam se samo da je srećna i zadovoljna, i ništa više…
Prestavši da je tražim, nastavio sam da živim svoj život, kako znam i umem. Bilo mi je teško, mučio sam se i pokušavao. Menjao sam poslove svakih mesec dana, ne mogavši nikako da se skrasim, svaki mi se činio gubljenjem vremena. Više puta poželeh da odem iz varošice, i ja da otputujem sam, nekud daleko; ali nisam, zbog majke. Ona više nema nikog sem mene, a i ja nemam nikog sem nje, tako da ostah u svom rodnom kraju, za kojim sam tokom rata toliko čeznuo, a koji mi se opet činio, kao većinom života, nametnutom, veštačkom domovinom. Nisam više ni mislio da domovina postoji, to je za me bio izmišljen termin, samo rečju otelotovljena čežnja za pripadanjem. Majka me, jednom, uzgred upitala – da li planiram da se ženim. Čak se trudila i da me spoji sa ćerkama svojih prijateljica, ali uzalud. Nisam mogao da volim nijednu drugu, jer nijedna druga ne beše kao Sonja. Bejah samac, tih dana, i osećah se kao udovac. Preko dana bih radio; uveče provodio vreme sa majkom; sutradan, sve opet. A vikendima bih išao Andrejki na grob. Taj su grob – kao i mnoge druge – ljudi zaboravili, i kad ga prvi put posetih, videh da je sav zarastao u lišće i rastinje, jedva se nazirao natpis na njemu.
Očistio sam ga i nastavio da ga održavam – a da li zbog Andrejke, ili pak Sonje, to ne znam.
Njegovog se groba tiče poslednja stvar koju sam nameran da ispričam. Negde baš u to vreme, naša opština dobi novog predsednika. Dotični čovek je i danas poznat, tako da mu neću otkriti ime; nazvaću ga, zato, Jovan Valžanović. On nije bio rodom iz naše varoši, ali posle rata se u njoj nastanio, pa se ubrzo nakon toga i obogatio – otvorivši fabriku metalurgije novcem koji je dobio od Kraljevine, za svoje zasluge u ratu. O njemu se malo znalo, osim da je ratni heroj koji je spasio život tridesetorice, bacivši se na bombu u rovu i prigušivši njen prasak – tako je ostao bez desne noge i pola leve ruke, ali nijedan drugi vojnik ne beše ni očešan. A otkuda baš u našoj varoši, niko od varošana nije znao, čak se ni najstariji nisu sećali nekog čoveka koji se tako zove i preziva; kao da je taj odjednom nastao.
Otvorivši fabriku, mnogi tu počeše da rade, pa ispade da su mnoge kuće od njega zarađivale, a on je – videlo se – vrlo dobru platu davao, i ne samo to, već je i radnike poštovao i bivao plemenit. Svima beše spreman da pomogne i da da odmor ako mu zatreba, ili poveća platu ako ima više dece, i tome slično. Osim toga, beše čovek miran i tajanstven, koji je bez obzira na bogatstvo živeo skromno, u jednoj malenoj kući pri kraju varošice. Nije stupao s drugima u odnose, držao se podalje od svih, što je varošanima probudilo znatiželju i oni se nameračiše da otkriju ko je taj čovek. Ništa ne doznaše, ipak, i Jovan Valžanović osta misteriozan. Na kraju on poče i da ulaže novac u varošicu, gradi crkve, popravlja puteve i mostove, pa ga ljudi, eto – i bez njegove želje – izabraše za predsednika opštine.
A i kao predsednik beše plemenit i dobar; varoš se ne sećaše da je neki predsednik bio takav. Bilo je onih što su, baš zbog toga, prema Jovanu Valžanoviću postali sumnjičavi, govoreći da, sigurno, taj nešto krije, ili sigurno iz svega toga on ima neku korist. No većina ga je prihvatila i vrlo poštovala, a on kao da ničega nije bio ni svestan. Još uvek je radio ne obazirući se, i prosto se trudeći da svima, koliko god može, pomogne i poboljša živote, ne stupajući u odnose s ljudima da ne bi slušao hvale.
Ja nisam puno mislio o njemu; mislim da nisam ni verovao pričama. Ali onda, jednog dana, kad pođoh na Andrejkin grob, tu ga zatekoh kako sedi na klupi i tihuje, kao da se Andrejke priseća. Ne samo da sam se iznenadio što je tu, već me iznenadi i to prisećanje; jer on nije mogao Andrejku, znadoh, nikako da poznaje. A ipak – eto ga tu! Prišao sam, i on mi se, spazivši me, tiho osmehnuo.
A zatim reče: „Sedi, molim te. Dugo sam te čekao.“ Ja se ponovo iznenadih, ali ga i poslušah. Na sebi je nosio neki stari kaput, istrošen – lice mu je bilo svo u bradi, a oči i pogled nekako tužni, kao da iza sebe kriju tihe muke. Prošlo je par minuta u tišini. Obojica smo gledali Andrejkin grob, sedeći tako jedan pored drugog i osluškujući vrane što su nad nama nebom letele. Bila je kasna jesen, od rata je prošlo više godina. Tog dana, između ostalog, beše i godišnjica smrti Andrejkine, i ja sam, došavši na grob, sebi rekao da idem da se sa njim pozdravim, a onda da mu ne dolazim više uopšte, jer mi se činilo kao da me sećanje na njega koči u životu i da ću tek tako uspeti da nastavim življenje, s čim sam se i dalje mučio. Ipak, u tom trenutku me je više zanimalo zašto je Jovan Valžanović došao.
Izgledao je kao da pokušava nešto da mi kaže. Nekoliko puta je i kretao, pročistivši sebi grlo, ali onda bi rasejano opet utonuo u ćutnju. Sećam se da mi je bilo vrlo čudno što sedim tu sa njime, predsednikom opštine, a uopšte se ne osećam tako. Takođe, prvi put ga videh izbliza, pa ga izučavah, shvativši da je nekako grub i nezgrapan u držanju, kao da mu je večito neprijatno, ali sada pogotovo, sedeći sa mnom i trudeći se da počne svoj govor. Šta mi on ima reći, razmišljao sam posve radoznalo, ne mogašvi ništa, zaista, da smislim, niti da dokučim vezu između mene, njega i Andrejkinog groba.
Ali onda, odjednom, Jovan Valžanović poče da priča, i sve mi ubrzo postade jasno.
Naime, prvo mi je priznao da je pre rata on bio skitnica i beskućnik. U nekadašnjoj mladosti, sećao se, bio je uzoran momak – ali zatim otkri piće i kartu, pa je brzo izgubio dušu i svu imovinu; to ga je primoralo da krade, a to ga je, dalje, odvelo na višegodišnju robiju. Kad je izašao, celi svet, ma šta on radio, mu nije dopuštao da bude ponovo čovek – kazna prođe, ali ne i osuda. Tako, eto, postade ništavna skitnica, išavši iz varoši u varoš, spavajući gde stigne, jedući ono što mu neko da, ili ono što on ukrade. A onda je sreo Andrejku – i u tom trenutku ja odmah shvatih sa kim govorim; to beše čovek koji je Andrejki ukrao odeću, pa ga je ovaj jurio da mu preda i kaput takođe! U te dane, reče mi Jovan Valžanović, on je već zašao duboko u greh, nije više imao srca ni duše – bio je rđav, zao, odista pokvaren. Ali onda, eto, srete Andrejku, koji učini tako veliku stvar, toliko plemenito delo, da ovaj nije mogao da veruje. Kad je uzeo kaput – isti ovaj što i sada nosi – otišao je daleko odavde, kao da beži. Čak je želeo i da baci kaput, i svu odeću, samo da zaboravi na veliko delo Andrejkino, jer ono ga je mučilo i potresalo, i delo, i njegove reči: „Uzmi, uzmi! Ali, kad ti više ne bude hladno, ja te molim, za Hrista, da budeš bolji.“ On nije hteo da bude bolji, već je želeo da mrzi i da krade, da pustoši svet koji ga nije prihvatao; ali Andrejkine reči ga i dalje goniše. Ipak, uspeo je da zaboravi, pa je nastavio da živi kao pre, kao životinja i divljak kakvim ga, inače, svi i smatraše. Ali, reče zatim, onda je – igrom sudbine – saznao za Andrejkinu smrt, od nekog čoveka iz naše varoši kog je pratio, želeći da ga opljačka na drumu; taj mu je putnik, na njegovo zahtev, sve potanko ispričao o Andrejki.
Kad je čuo da su tog mladića, koji se jedini prema njemu ponašao ljudski – bolje od ljudski, kao svetac! – kada je čuo, dakle, da su njega doveli do smrti, Jovan Valžanović oseti duboki potres, ogromnu žalost i želju za korenitom promenom. Došao je u našu varoš i veče posle njegove sahrane, na koju se plašio da ode, posetio mu grob i tu glasno naricao i plakao – obećavši kamenu da će se, za Hrista, za Andrejku, promeniti i postati bolji čovek, poći putem njegovim i nastaviti svetu misiju, koliko god on to može. Ubrzo je počeo i rat, i sve je dalje išlo prirodnim tokom njegova iskupljenja, što ga je najzad dovelo i do toga da se baci na bombu u rovu, te spasi život tridesetorici. Posle rata, on htede da odbije novac, ali onda se dosetio da bi sa tim parama mogao i da nastavi dobročinstva, baš ovde. Došao je, otvorio fabriku i od tada pokušavao da ljudima pomogne – oprostivši svakome, celome svetu, što ga nije prihvatao ranije. Zatim mi je još rekao, Jovan Valžanović, da je čuo za me, da sam znao Andrejku i da mu i dalje uređujem grob (na koji se još uvek plašio da dođe). Takođe, on je znao i Sonju, i nju je pokušao da nađe, ali misli da je umrla u ratu – na šta sam ga ja ispravio, i rekao da je otišla nekud daleko, ali je živa; on se izvinu i reče da mu je milo i vrlo drago zbog toga.
Sve u svemu, to beše njegova priča. Kad ju je završio, obojica smo ćutali dugo – ja iznenađen, on umoran od nje. Setio sam se kako sam davno, kad je Andrejka tek umro, puno želeo da otkrijem, saznam i shvatim ko je taj čovek koji je plakao veče po sahrani, misleći da ću tako Andrejku oživeti, makar na tren; i sada, kad sam otkrio, zaista je moj prijatelj oživljen. Zaplakao sam bio, sam od sebe, istovremeno osetivši radost i žalost, uvek pomešane u sećanju na Andrejku. Najzad on prekide tišinu, poručivši mi sledeće: „Čudno je kako je smrt njegova, sama za sebe tako ružna i bolna, i nepravedna, ipak učinila veliku, za mene presudnu stvar. Jer da on nije umro, ja se onda nikad ne bih promenio, sigurno. I znaš, ima ona rečenica, u Knjizi, kod Mateja… – Ako zrno pšenično, pavši na zemlju ne umre, samo ostane. Ako li umre, mnogo roda donosi. Ja mislim…“, i tad odjednom zaćuta, ne završivši misao.
Ali nije ni morao. Znao sam šta hoće da kaže.
***
Nakon tog dana, nastavio sam da posećujem Andrejkin grob, još uvek. Pritom se i zaposlih, ubrzo zatim, kao učitelj u našoj osnovnoj školi, fizike i matematike. U tome sam poslu našao veliku, izlečujuću svrhu, novu nadu za svoj život. Jer shvatio sam koliko je zadatak na mojim plećima važan, i to za ceo svet. Na meni je da od svakog deteta, koje i dalje nije ništa sem nevinosti, napravim čoveka; na meni je da ga, osim o matematici i fizici, učim i o dobroti, o ljubavi, čojstvu. Setio sam se, tada, onih očevih reči o građenju i voljenju sveta. A setio sam se i onih reči o mome dugovanju ovoj deci, i tek tada shvatih na šta je mislio. I kažem, iznebuha pronađoh veliku svrhu u svom poslu učiteljstva, predavši se tome skroz. To me je učinilo i manje usamljenim, manje turobnim; prijaše mi dečja vika, dečja igra i smeh – to mi je vraćalo veru u svet… Doduše, ponekad, ako bih video kako se deca biju, svađaju ili nekom rugaju, to bi me poražavalo i bacalo u očaj – vraćajući mi, umesto ove vere u svet, ono sećanje na decu što su vikala na trgu: Ludi Jova, Ludi Jova, Ludi Jova. Znao sam i gore misliti, gledajući tada decu – govoreći sebi da će i ona, kad odrastu, postati ljudi kao ostali što su, a izgubiti, sasvim, tu nevinost koju sada nose. Ali opet bi nastupio dečji smeh, sladak i kikotav, i opet bih tada, čuvši, poverovao u lepo u čoveku. Skrasio sam se, napokon; našao sam svoje mesto u velikom svetu.
Ali jednom me je, sećam se, neki mali dečak upitao svojim okruglim očima: „Postoji li Bog?“, jer je čuo svog teču koji reče odrično. Nisam znao šta da mu odgovorim. Ćutao sam pred dečakom, dugo, kao da odgovor na to pitanje treba meni, a ne njemu, i kao da ja od njega tražim da odgovori, a ne on od mene. Na kraju sam kleknuo, da budem u istoj ravni sa njim, i poručio mu da čika Bog, jer on ga je tako nazivao, postoji ako ga volimo. Malog dečaka je to zadovoljilo, ali ne i mene velikog…
Bože! Postoji li Bog?
