-Dobro, ali zašto si počeo da bežiš?
-A ne, nisam bežao, ja sam… šta je suprotno od bežanja? Jurišao, da! Ja sam jurišao!
-Kako god, trčao si, zašto si istrčao iz te kancelarije?
-Nisam imao izbora.
-Čovek uvek ima izbora!
-Da, ali nekada mora da bira između lošeg i goreg.
-Pa zašto si izabrao najgore?!!
-Neee, Vi ne razumete, to je u tom trenutku bila jedina razumna odluka.
-Da ženi koja ti je nadređena otmeš papir iz ruku i počneš da bežiš?! Izvini, da jurišaš.
-Da.
-Ali zašto, pobogu, nisi jednostavno rekao da nećeš da potpišeš taj papir i gotovo?!
-Rekao sam, ali to moje „neću“ nije niko uvažio. I drugima sam govorio-nemojte ljudi, pa to je protivzakonito, ne možemo papir koji treba da garantuje da je sve prošlo u najboljem redu, potpisati dok još nije sve prošlo! Tako sam im govorio, ali nisu me slušali. Imali su svoje razloge…
-A ti kao znaš zakon i šta je protivzakonito!? Pa da nešto znaš o zakonu, nesrećniče jedan, znao bi da je to što si uradio krivično delo!
-Jeste, krivično je delo po zakonu. Pisanom. Ali postoje i nepisani zakoni. A vidite, meni je teže da prekršim njih.
-Mogao si da se okreneš i odeš, niko ti reč ne bi rekao.
-Nisam mogao, jer šta god Vi mislili, ja poštujem te vaše, pisane zakone.
-Mnogo ih lepo poštuješ!! Budalo!
-Možda sam ja budala, ali… da nema nas, takvih budala, ovaj svet bi bio mnogo gore mesto. Nepodnošljiv. Uprkos svim vašim pisanim zakonima.
