Dino je jutros ustao rano iz kreveta. Celu noć je sanjao kako ga na krilima nosi divovska ptica dok mu sa zemlje mašu mama Dušica, tata Dule i brat Lino, a još neizlegla sestra Dinalina radoznalo gleda kroz ljusku svog jajeta. Čim se probudio otišao je do kreveta njegovog mlađeg brata Lina i počeo da ga budi.
„Lino, Lino ustani! Već je osam sati! Danas je taj dan. Ugovorili smo vožnju balonom sa čika Bilijem.“
Čika Bili je bio gostujući artist u njihovom malom gradu – Dinogradu sa kim su se upoznali nekoliko dana ranije. Već nekoliko puta je iznad njihovog grada čika Bili leteo i veselo im mahao pozivajući ih da mu se pridruže. Uprkos svemu tome još se niko iz njihovog grada nije usudio da poleti Bilijevim balonom. Dino i Lino su još istog dana kad su videli Bilijev balon počeli da ubeđuju mamu i tatu da im dozvole tu ludu vožnju.
Čim je čuo Dinov glas Lino je ne otvarajući oči počeo da govori isprekidano i nepovezano:
– Šta?! Kako?! Ne možemo sleteti! Upomoć! Biliiiiii!
Čuvši to Dino je počeo snažnije da gura i budi svoga brata ne bi li ga probudio iz sna. Nedugo zatim Lino se probudio i skočio iz kreveta. Počeo je da tumara po sobi tražeći šta će obući pri tome uporno ponavljajući kako je veoma uzbuđen zbog današnjeg dana, ali da se pomalo plaši letenja. Dino je pokušavao da ga smiri govoreći da je to sasvim bezbedna vožnja balonom, da je tako nešto isprobano već bezbroj puta, i da nema nikakve opasnosti od nje. Najzad se Lino spremio, prestao da govori pesimistički i veselo poskakujući izašao na ulicu sa svojim bratom Dinom. Uputili su se u pravcu severozapada gde se nalazila Ulica Bršljana u kojoj je stanovao čika Bili. Uz put su jedino zastajali kad bi ugledali ponekog vrapčića ili goluba kako se kupaju u barici pokraj puta i koji su im svojim razdraganim ptičijim govorom privlačili pažnju.
Ubrzo su ugledali kuću obraslu bršljanom i obojenu u svetno zelenu boju u kojoj je stanovao čika Bili. Pokucali su na čudna elipsasta vrata tamno žute boje na kojima je kvaka bila u obliku rodine glava sa dugačkim kljunom. Neobična kvaka se pomerila gore-dole dok su se vrata otvarala propuštajući nasmejano lice sa dugačkim crnim brokvima povijenim ka nosu. Bio je to čika Bili koji ih smešeći se pozva da uđu.
Ušli su u svetlu prostoriju svu ispunjenu starim knjigama, kartama i crtežima. Čika Bili ih ponudi da sednu ali oni nisu videli ni jednu stolicu, kauč ili fotelju. Odgovorili su mu da im nije do sedenja, da su nestrpljivi i da jedva čekaju da sednu u korpu balona koja će ih vinuti iznad zemlje. Sve to vreme Bili je preturao po svojim stvarima pakujući svoj veliki ruksak. Na njihove reči samo je kratko prokomentarisao da je i on nestrpljiv i da će uskoro biti spremni da polete.
Nedugo zatim izašli su u dvorište iza kuće gde je pokraj starog automobila bila postavljena oprema za poletanje, a sam balon je ležao izduvan na travnjaku. Čika Bili ih zamoli da mu pomognu da donesu i postave boce sa gasom i gorionik, a zatim odvrnu ventil i upali plamen. Balon poče da se puni toplim vazduhom. Uzbuđeni Dino i Lino počeše da tapšu dlanovima. Dok se balon punio čika Bili ih ponudi sokom od malina i pozva ih da im pokaže svoj golubarnik. Imao je veliki broj golubova: belih, sivih, sa dugačkim perjem na nogama i sa sivim tufnama na krilima. Dino i Lino su bili oduševljeni. Fasciniralo ih je to što su se golubovi nakon slobodnog letenja ponovo vraćali i sletali na čika Bilijev dlan.
Najzad, Bili im reče da mogu ući u korpu koja će u narednih nekoliko sati biti njihov brod kojim će ploviti nebesim visinama. Uzbuđeni Dino i Lino potrčaše ka korpi, a čika Bili im pomože da uđu i udobno se smeste u već pripremljena sedišta.
„Jesi li spreman?“, upita Dino.
„Spreman sam!“, odgovori Lino.
Lino još nije bio ni završio svoj odgovor a balon koji je do skoro ležao na travi poče da se širi. Prvo je počeo da zaklanja pogled prema golubarniku da bi kroz nekoliko minuta ceo horizont bio ispunjen veselim bojama Bilijevog balona.
„Da li si uzbuđen?“, upita Dino svoga brata koji je radoznalo gledao preko ivice gondole u kojoj su sedeli.
„Pomalo!“, odgovori Lino kome se kroz zelenu kožu na licu probijalo rumenilo kao očigledna posledica velikog uzbuđenja.
Za to vreme čika Bili je gledao u mapu koju je izvadio iz svog velikog ruksaka. U ruci je još držao i kompas koji je usmeravao tako da se namagnetisana igla poklopi sa oznakom „N“ što predstavlja sever na engleskom. Potpuno neprimetno veliki balon se podigao i iz horizontalnog položaja prešao u vertikalni.
„Momci da li znate da mi kažete u kom pravcu se nalazi zapad?“, reče Bili upitnim glasom.
„Pošto je sad devet sati ujutro, a sunce se nalazi tamo iznad one velike topole zapad bi morao da je na suprotnu stranu.“, odgovori Dino sasvim odlučno.
„Tačno, upravo tako! Bravo momče! Svi dobro znamo da sunce izlazi na istoku, zatim prelazi preko nebeskog svoda tokom dana da bi uveče zašlo na zapadu. Ako se okrenemo tako da nam desna ruka pokazuje u pravcu istoka a leva ruka u pravcu zapada lice će nam gledati na sever a leđa na jug.“, reče oduševljeno čika Bili.
„Dobro momci, sad se držite! Balon je spreman! Polećemo!“, reče Bili dvojici zajapurenih dinosaurusa.
Čim je to rekao gondola balona se lagano trže i ostavi tlo začuđeno lakoćom njihovog poletanja.
Lagano pod njima se poče širiti prostranstvo sa, za njih do sada, neviđenim prizorima. Kuća i dvorište čika Bilija su postali tako umanjeni kao da ih je neki kartograf nacrtao u razmeri jedan prema sto. Most na reci Krivaji je izgledao kao kakva maketa izrađena od strane prvoklasnog maketara. Na putu koji vodi od Mačije šume do njihove kuće Dino i Lino spaziše konjsku zapregu natovarenu velikim plastom sena, ali su ta kola bila tako sitna da im se učiniše kao da ih je neki čarobnjak uzeo iz njihovog kovčega sa igračkama i od njih napravio živu stvar.
„Jesi li video našu ulicu Dino?“, upita Lino dok mu je glas drhtao.
„Da, video sam! A ona kola natovarena senom izgledaju kao kakva pokretna igračka.“, odgovori Dino.
„To je zato što smo se već popeli na petsto metara iznad tla.“, odgovori čika Bili ozbiljnim glasom.
„Čika Bili, čika Bili reci nam molim te zašto ovaj plamen mora stalno da gori? Zašto ga ne ugasimo?“, upita Lino znatiželjno.
„Vidi momčino!“, odgovori Bili.
„Da li si čuo da se tela zagrevanjem šire a hlađenjem skupljaju?“, upita.
„Da čuo sam. Ali mi nije jasno kakve to ima veze sa letenjem balonom“, odgovori Lino.
„Dobro dečaci, objasniću vam vrlo rado. Kao što ste videli naš balon je kad ste došli kod mene ležao na travnjaku. Prva stvar koju smo uradili da bi ga naduvali bila je da postavimo plinske boce sa gorionikom, a druga da upalimo gorionik i pustimo da plamen gori unutar balona. Šta mislite zašto smo to uradili?, upita Bili.
„Ne znam tačno, ali sigurno ima neke veze sa zagrevanjem.“, odgovori Lino.
„Tačno tako. Pošto se sva materija zagrevanjem širi tako se i vazduhu, mada nevidljivom, zagrevanjem povećava zapremina.“, reče Bili.
„Znači, širenjem vazduh postaje ređi.“, uzbuđeno reče Dino.
„Bravo momče! A pošto postane ređi on postane i lakši od okolnog vazduha. I kao što predmeti koji su lakši od vode plivaju u njoj tako i balon ispunjen lakšim vazduhom od okolnog počne da isplivava na gore.“, oduševljeno kaza Bili.
Za to vreme balon je lagano klizio nošen jugozapadnim vetrom polako se udaljavajući od svog početnog položaja. Mali dinosaurusi sa svojim neustrašivim pilotom osećali su se sigurno i bezbedno. Oni su znali da ne pripadaju vrsti dinosaurusa koji umeju da lete ali su se uz čika Bilija osećali sigurno kao da imaju krila. Pejzaži ispod njih su se menjali kao na kakvoj pokretnoj traci. Ubrzo je ravnicu ispresecanu rečnim meandrima zamenilo brežuljkasto zemljište obraslo voćnjacima i vinogradima. Na poljima između voćnjaka videli su se čobani sa svojim stadima belim kao sneg i šubarama crnim kao ugalj. Sve je to za čudne nebeske putnike izgledalo bajkovito.
„Vidite li onu planinu okićenu belim pramenovima na vrhu?, upita Bili dvojicu malih zamišljenih dinosaurusa.
„Vidimo čika Bili!“, ogovoriše mališani u glas.
„Tamo smo se uputili. Želim da vam pokažem sneg u sred jula. Nadmorska visina Olujne planine je toliko velika da se sneg održi do sredine leta.“, reče Bili ozbiljno.
„Kako to, čika Bili? Zar tamo sunce nikad ne sija?, upita Lino.
„Naprotiv, sunce tamo sija više nego u ravnici ali ono ne zagreva vazduh direktno već njegovi zraci nesmetano prolaze kroz njega i zagrevaju tlo. Vazduh se zagreva od zemljine površine a ne od sunca. Zagrejan vazduh se diže uvis i hladi tako da je na većim visinama hladnije. Zar niste primetili da je zahladilo i ako je jutro odavno prošlo?“, upita Bili.
„Osećamo da je hladnije.“, rekoše dečaci u glas.
Za vreme kratkog razgovora njihov balon se sve više primicao Olujnoj planini tako da su se trojica čudnih putnika, ne primetivši, našli okruženi oblacima.
„Pogledaj ovu maglu“, reče Lino.
„Iako izleda kao magla to su u stvari oblaci.“, reče Bili.
„Kada se gusto zbijena vodena para nalazi na zemljinoj površini zovemo je magla. Ali kada se nalazi visoko iznad zemlje, kao ova kroz koju upravo prolazimo onda je zovemo oblak.“, morao je da reaguje Bili.
„Znači mi sada letimo kroz oblake!?“, povikaše Dino i Lino uglas.
„Da baš tako. Molim te povuci ono uže desno od tebe Dino!“, reče Bili.
„Odmah čika Bili!“, odgovori Dino.
Povukavši uže, ventil na vrhu balona se otvori i putnici prvo osetiše kako pod gondole propade na dole, a zatim kako ih balon povuče u stranu iznenadno zaokrenuvši. Taj manevar je Bili uvek radio kad je hteo da promeni pravac letenja. Ispuštajući mlaz toplog vazduha smanjivao je visinu i hvatao druge vazdušne struje.
Nošen toplom vazdušnom strujom balon je počeo da izlazi iz tamnih oblaka u kojima se bio našao i Dino i Lino ponovo ugledaše zemljinu površinu pokrivenu gustom četinarskom šumom.
„Sad nam je najvažnije da zaobiđemo one tamne oblake na jugozapadu. Ne bih voleo da nas vazdušne struje odnesu pravo u oluju koja se očigledno sprema tamo.“, reče Bili ozbiljno.
„Jesi li video onaj bljesak munje Lino?, upita Dino uzbuđeno.
„Da, video sam! A evo sad se čuje i kako grmi tamo odakle je sevnula munja.“, odgovori sa uzbuđenjem u glasu Lino.
Za to vreme Bili je ponovo izvukao svoju mapu iz ruksaka i zamišljeno počeo da je analizira. Oko njih su opet počeli da se sakupljaju sivi oblaci i uskoro se ispod njih ništa nije videlo.
„Uspevamo li da se odmaknemo od olujnih oblaka čika Bili?“, upita Dino uplašenim glasom.
„Po mom proračunu uskoro bi trebali da se otisnemo ka istoku što bi nas izvuklo iz nevolje. Videćemo razvoj situacije u narednih petnaest minuta. Ako nas vazdušne struje ponesu u pravom smeru spaseni smo. Dino uzmi ovaj kompas i prati gde je sever! Na osnovu strujanja vazduha koji nam duva u lice možeš zaključiti na koju stranu sveta nas vetar nosi. Ako primetiš da nas nosi ka jugozapadu odmah mi reci!“, izreče Bili zapovednički.
Dino je grčevito zgrabio kompas i počeo da ga okreće tražeći sever, dok je istovremeno pratio sa koje strane mu vetar duva u lice. Ubrzo je shvatio da ih vetar nosi u progrešnom smeru i panično povikao:
„Čika Bili! Idemo u pogrešnom smeru! Šta ćemo sad?!“
Bili je istog trena povukao dva-tri puta uže koje otvara ventil i mališani su ponovo osetili trzaje koji znače promenu pravca.
„Kako sad stojimo?“, zapita Bili.
„I dalje letimo ka oluji!“, u očaju reče Dino.
Lino je, ne mogavši više da izdrži tu napetost legao na pod gondole i pokrio se prekrivačem kojeg je našao ispod sedišta. Bilo mu je lakše da se sakrije i ne čuje šta se dešava oko njega, ali ipak nije mogao potpuno da se isključi jer su njegovi saputnici odveć glasno razgovarali.
Bili je, sad već očigledno uzbuđen krenuo da hoda u krug po gondoli da bi na posletku ponovo uzeo mapu i nakon kratkog razmišljanja odlučno zapovedio:
„Lino odmah ustani i uzmi kompas od Dina! Dino čim predaš kompas Linu uzmi uže za otvaranje ventila u ruke i čekaj moj znak!“
Za sve to vreme balon je duboko zašao u olujne oblake tako da su se munje koje su sevale činile strahovito blizu.
Jedan grom udari tako nedaleko od njih da se ceo balon sa gondolom u kojoj su sedeli besno zatrese. Uplašeni nebeski putnici samo se pogledaše i krenuše svaki na svoj zadatak.
„Jeste li svaki na svom mestu?, upita Bili odsečno.
„Jesmo čika Bili!“, odgovoriše Dino i Lino odlučno.
„Odlično, Lino u kom pravcu sada letimo?“
„Prema mojoj proceni i dalje ka jugozapadu.“, odgovori mali zabrinuti dinosaurus.
„Dobro! Dino, na moj znak snažno povuci uže za otvaranje ventila! Sad!!!“
Dino povuče uže a gondola se sa malim zakašnjenjem ponovo trže ovog puta mnogo više nego ranije i svi osetiše promenu duvanja vetra koji im nije više duvao u lice već u potiljak.
„Lino, kakva su tvoja trenutna očitavanja?“, upita Bili.
„Pravac vetra promenjen! Više ne duva sa jugozapada već sa istoka.“
„Odlično! Dino, sada još jednom snažno povuci uže!“
Dino povuče uže i Lino očita severoistočni vetar. Sva trojica se zadovoljno pogledaše, a zatim potrčaše jedan ka drugom i snažno zagrliše.
„Izgleda da smo spaseni.“, reče Lino zadovoljno.
„Još je rano za radovanje.“, izusti Bili.
„Moramo još uvek da pazimo na pravac vetra. Tamo prema onim tamnim oblacima se još uvek čuje kako grmi, a ako bolje pogledate možete videti i munje kako sevaju. Ne bih voleo da nas neki pogrešan vetar ponovo odnese u pravcu oluje.“
Nošen povoljnom vazdušnom strujom balon sa našim junacima se kretao ka suprotnoj strani Olujne planine na kojoj je nebo bilo bistro i vedro. Uz put su sa još nekoliko veštih manevara uspeli da održe željeni kurs i napokon se domognu svog cilja. Ispod njih je bio nestvaran prizor. Oštre litice Olujne planine su se presijavale obasjane sunčevim zracima, dok su kanjoni i usekline bili prekriveni blještavo belim snežnim pokrivačem.
„Čika Bili! Vidimo sneg tamo dole, kao što si nam i obećao!“, rekoše Dino i Lino veselo.
„Da momci, taj sneg se nikada ne topi. U tim vododerinama dospeva veoma malo sunčevih zraka, a kao što sam vam već rekao, vazduh ovde je čak i leti suviše hladan da bi otopio sneg.“, reče im Bili.
Posle nekog vremena njihov balon se počeo udaljavati od vrha planine, prelazeći iznad strmih padina, primicao se lagano ka podnožju.
„Dino vidiš li onu krivudavu reku kako je nabujala i mutna?“, upita Lino.
„Vidim. Mora da je i sa ove strane Olujne planine padala jaka kiša.“, odgovori Dino.
„Dobro zapažanje momci! Oluja se izgleda premestila sa ove na drugu stranu planine, ali bujica može da ugrozi sva naselja koja se nalaze u podnožju Olujne planine. I sa ove i sa one strane. Moramo nekako da upozorimo stanovništvo da se skloni! Ako na vreme ne odu biće u neprilici.“, zabrinuto reče Bili.
„Ali kako ćemo sve njih da upozorimo? Ima toliko sela svud oko Olujne planine.“, reče Lino.
„Probajte da razmišljate momci! Mora da postoji neko rešenje.“, reče im Bili.
„Ako se budemo spuštali u svako selo to će potrajati veoma dugo.“, zamišljeno procedi kroz zube Lino.
„A šta mislite o tome da probamo sa lecima?“, sav uzbuđen upita Dino.
„Odlična ideja! Bravo! Tako nešto mi nije bilo ni na kraj pameti! Još jednom bravo Dino!“, poskočivši od uzbuđenja reče Bili.
„A sada kad imamo rešenje, odmah na posao! Dečaci, u mom ruksaku se nalazi gomila papira, a ispod sedišta imate nekoliko olovaka i flomastera. Počnite odmah da pišete sledeće: „Poštovani građani! Smesta pakujte najpotrebnije stvari i bežite što dalje iz ravnice i što dalje od reka i potoka! Što veće brdo nađete to bolje! U pitanju je neposredna opasnost od bujične poplave! Vaši nebeski čuvari!“
Ni sam ne znajući odakle mu to „vaši nebeski čuvari“, Bili se zadovoljno počeša iznad uva.
Dino i Lino odmah počeše da pišu letke. Lino slučajno ispod sedišta nađe nekoliko indigo papira tako da su od jednom mogli da pišu nekoliko letaka. Za tili čas oni su napisali dovoljno letaka za prvo selo na koje su naišli.
„Jesu li leci spremni?“, upita Bili.
„Jesu!“, odgovoriše Dino i Lino.
„Odlično! Na moj znak počnite da ih bacate preko ograde gondole. Sad!!!“
Na Bilijev znak Dino i Lino počeše da bacaju letke. Tačno kad je balon preleteo preko sela svi leci su bili izbačeni.
„Odlično momci! Sad odmah prionite na posao i spremite nove letke. Uskoro ćemo nadleteti sledeće selo.“, reče Bili.
Jedno za drugim naši nebeski jahači su obavestili sva sela oko Olujne planine o dolazećoj poplavi. Kad su sve završili mogli su zadovoljno da vide kako se gomile ljudi kreću ka okolnim brdima tačno na vreme pre nadolazeće poplave. Zadovoljni time što su postigli uputiše se nazad u svoj Dinograd. Prilazeći Dinogradu ugleda li su gomile ljudi kako se kreću ka Bilijevoj kući, ali nisu mogli ni da naslute šta se tamo dole dešava.
Kad su bili tačno iznad njegove kuće Bili reče:
„Momci stigli smo! Vreme je da se počnemo spuštati. Dino, uzmi uže za otvaranje ventila i na moj znak ga snažno povuci!“
„Dobro, čika Bili! Spreman sam!“, odgovori Dino.
Posle kratkog gledanja preko ograde gondole Bili reče:
„Sad! Vuci Dino!“
Dino snažno povuče konopac i naši nebeski putnici osetiše kako im tlo pod nogama propada. Posle kratkog trzaja osetili su lagano spuštanje koje se moglo i videti pažljivim posmatranjem predmeta na površini zemlje. Automobili parkirani u Bilijevoj ulici su prestali da liče na igračke i pojavili su se u svojoj prirodnoj veličini. Ali nešto drugo je privuklo pažnju naših putnika. Ljudi koje su primetili da se primiču Bilijevoj kući sada su se jasno videli okupljeni svuda unaokolo noseći zastavice, parole i transparente. Šta je to tamo dole još uvek nisu mogli da vide, ali im je cela situacija bila jako čudna.
Balon se u međuvremenu primicao svome cilju. Još nekoliko desetina metara i dodirnuće tlo. Sada su se jasno videle parole na kojima je pisalo:
„Živeli naši nebeski jahači!“
Pisalo je, takođe i sledeće:
„Bravo za naše heroje!“
Takođe se moglo videti:
„Neustrašivi jahači oblaka! Naši spasioci!“
Čitajući parole naši putnici nisu ni primetili kad je njihova gondola dodirnula tlo. Izlazeći, masa ljudi ih je dočekala čestitajući im sve dok nisu došli do specijalno pripremljenog podijuma gde ih je dočekao gradonačelnik lično.
„Želim ovim putem lično da se zahvalim našim herojima na velikom delu koji su postigli. Njihova, ne samo hrabrost već i bistar um, odvažnost i požrtvovanje spasli su mnoge ljudske živote. Velika mi je čast što mogu da im stisnem ruku i uručim im ordenje zaslužnih građana Dinograda. Junaci, u ime svih građana našeg kraja još jednom vam hvala!“
Ponesen utiskom čika Bili uze reč:
„Građani Dinograda! Hteo bih da vam se zahvalim za ovaj izuzetan doček, ali mislim da bi svakome od vas našavši se u sličnoj situaciji proradile slične sposobnosti. Te sposobnosti, koje mislim da imaju svi ljudi, i koje se aktiviraju kad je nekome potrebna pomoć, se nazivaju jednom rečju humanost. Iskreno mislim da bi svako od vas u ovakvoj situaciji postupio kao mi. Ali još jednom vam hvala na ukazanoj časti, i mislim da najveće priznanje treba odati ovim dvojici momaka. Dino i Lino su, iako im je ovo bio prvi put da lete balonom pokazali neverovatnu hrabrost i sposobnost. I zato im želim i u svoje ime odati priznanje.
Primivši nagradu i pozdravivši se sa gradonačelnikom i čika Bilijem, Dino i Lino se u pratnji roditelja uputiše svojoj kući. Umorni i puni utisaka odmah nakon večere zaspaše dubokim snom.
