Da li ste sa nekim već delili poslednju litru benzina ili ćete uskoro, zavisi od toga koliko imate godina. Mi koji smo rođeni devedesetih ne znamo šta znače nemaština i sankcije ali znamo koje su posledice koje ostavljaju za sobom. Svi znamo za priče o praznim rafovima, mleku u prahu, bonovima i švercu preko granice. Znam te priče toliko upečatljivo kao da sam posmatrala svojim očima dve žene koje ujutru čekaju da se prodavnica otključa i žure da prve stignu do rafa jer je možda nešto zapalo duboko u pozadini te police ali samo jedna odlazi kući sa grizom koji će skuvati deci za večeru. Znam te priče toliko opipljivo kao da sam držala te bonove u rukama koje je tata donosio iz fabrike umesto plate i koji su preko noći gubili vrednost brže od treptaja oka. Znam te priče kao da sam ja sedela u tom sedištu autobusa u povratku iz Italije sa pijačarskim torbama punih teksas pantalona. Osećam miris benzina u vazduhu kao da sam ja ta koja je držala kanistere dok je ortak crevom izvlačio benzin iz rezervoara. Znam i gde je stajao taj kanister sa dve litre benzina – Za ne daj, Bože, ako neko mora hitno do bolnice.
Gledali smo i stare snimke ljudi koji se otimaju za hleb koji se deli iz kamiona na ulici i redove za brašno i šećer. Sigurno smo odrastali uz roditelje pušače koji su kupovali duvan na crno i ručno zavijali cigarete samo što nismo sigurni kakav je to duvan bio i da li je bio duvan. Znamo za drugare koji su imali rođake u inostranstvu i koji su delimično bili pošteđeni nemaštine, bar od nošenja polovne garderobe i pravljenja lutaka od kukuruzne svile i klipa kukuruza. Znamo i za onu čuvenu: „Ne pitaj ga za prvi milion”, aludirajući na najverovatnije sumnjiv posao kojim su ljudi sticajem okolnosti primorani da se bave u određenim životnim fazama. Znamo i za nove drugare iz klupe koji su se doselili u naše mesto jer su bili primorani da odu iz svojih gradova i zemalja pogođenih ratovima i netrpeljivošću od strane svojih komšija. Kako je dečijim glavama delovalo zadivljujuće kada sedi pored vas neko ko je došao iz grada za koji smo do tada čuli samo od učiteljice u okviru predmeta Priroda i društvo, ne shvatajući njihove razloge. A tek sada shvatam da su ti naši drugari već tada bili odrasliji od nas ostalih, pa ne čudi što je jedan od njih uvek bio uzoran i savestan dečko nasilno otrgnut od detinjstva i luksuza tinejdžerskih grešaka. Znamo i mi za skloništa, podrume i sirene. To nije bila standardna procedura provere sirene za slučaj opasnosti koja postoji u skandinavskim zemljama, ne, to je zvuk sirene od kojeg se ledi krv u žilama i koji govori da je vreme za odlazak u podrum. Živiš u selu nadomak fabrika koje su potencijalna meta agresora. Živiš u državi pogođenoj ratom. I bi promena.
Novi milenijum, nova nada i bolje sutra. Dve decenije kasnije slušam omiljenu emisiju i voditelj u šali pita: „Sa kim bi podelio poslednju litru benzina?”
Oni koji su devedesetih bili dovoljno stari da zaista ozbiljno razmišljaju o tome, sigurna sam da sada već prave zalihe. Mi koji smo slušali o tome – nećemo verovati dokle god nas ne zatekne prazan rezervoar. Mi koji smo rođeni devedesetih ne znamo šta znače nemaština i sankcije ali znamo koje su posledice koje ostavljaju za sobom. Vidimo pune rafove ali nemaština vlada u drugačijem obliku. Određene namirnice su obezbeđene uređajima zbog potencijalne krađe i većinu kvalitetnih namirnica ne možeš da priuštiš. Vidim ljude koji gledaju samo cene u boji, kao da im te boje ulepšavaju dan i realnost. Šteta samo što nisu ružičaste – to bi bio dobar marketinški potez. Čitamo o mleku koje se prodaje u marketima a pravi se od mleka u prahu, potencijalno onog što je zaostalo iz devedesetih, dok naši poljoprivrednici prosipaju isto ili prodaju stoku. Nailazimo na reklame uređaja koji oslobađaju voće i povrće od toksina unetih kroz različite preparate za tretiranje. Zašto su nam potrebni takvi uređaji? Našim proizvodima nije dozvoljeno da budu prevezeni van granica naše zemlje zbog prezasićenosti određenim hemijskim sastojcima koji su proistekli iz prekomernog tretiranja. Vazduh nam je zagađen a voda neispravna za piće. Zelene površine opustošene ili zamenjene parkinzima kojih nikada nema dovoljno ali cene parkiranja se redovno ažuriraju. A sankcije? Nisu zvanično na snazi ali unosan je posao prodaja kanistera i duvana, kao i malih mašinica za automatsko punjenje praznih omota cigareta sa filterima. Bonovi i otkazi su se vratili u modu. Sigurna sam da poznajete bar jednu osobu kojoj je pod maskom bolje produktivnosti i brige o zaposlenima deo plate zamenjen bonovima i još jednu koju izvesno čeka otkaz. Sa kojom od te dve bi podelili svoju poslednju litru benzina? A možda bi je najpre podelili sa prijateljem koji se već odselio u inostranstvo, pa sad vašoj deci stižu paketi. Nemaština vlada u drugačijem obliku.
Vladaju moralna nemaština i nemaština duha. Da li mislite da su to posledice devedesetih? Ipak je prošlo samo dve i kusur decenije.
