„Да ли ти, баба, знаш одакле нам је дошла кафа?“, питам своју бабу Златинку док испијамо из малих, кафанских шољица слатку кафу. Знате оне беле шољице са плавим линијама, чија је ушка таман за свачији прст-такве се више не производе. Можеш их пронаћи још у неким креденцима у летњим кујнама али само као распарен сервис. Једну такву чувам као очи у глави да с времена на време могу да скувам слатку кафу и попричам насамо са бабом седамнаест година касније. Причала ми је како их је донела из Словеније 1970. године. Обавезно мораш да погледаш печат на шољи који доказује порекло, а шта сам ја знала са седамнаест година шта значи доказ о пореклу квалитета у тадашњој нашој земљи. О квалитету су причали али је већ тада био тешко ухватљив, то је био почетак новог миленијума и капитализам је узео замах а и данак. Знала сам само да у животу нећу никад пити горку кафу, а ионако је пијем само да би ми после баба гледала у шољу. Међутим, убрзо сам сазнала да је једини начин да гледање у шољу буде успешно јесте ако је пијеш горку. Данас ми гледање у шољу делује као сумњив занат, у најгору руку, или као зближавање са старима или пријатељима, у најбољу, али свакако је пијем горку. Знате, бели шећер морамо да избегавамо јер бели шећер ништа добро са собом не носи, осим кад баш морам са бабом да се испричам-тада је кафа слатка. Вратимо се на порекло кафе, моја баба са четири разреда основне школе није пуно размишљала о пореклу кафе. Она је знала да је кафу пила ујутру пре него што је пратила деду на посао да би прозборили о томе какав их дан чека, шта ће се кувати. О деди знам мало, трагично је настрадао оне године када сам се родила. Такође, пила је кафу са својом сестром када је време за одмор од напорног посла. Е, о баба-тети већ знам штошта али то је прича за неки други папир.
„Порекло кафе, о чему ти, дете, мислиш?“, говори она са изненађеним изразом лица. Тада је имала седамдесет четири године и трагови живота су јој се увелико познавали у свакој пори. Боре изненађења посебно. Много пута се осећала изненађено у животу и отуда те танке линије које су изгледале као годови на пању. Можда да сам их некад пребројала, можда бих знала колико је пута била изненађена. Биле би и оштре да није била пуначка Соса. Ниска и са позамашним бројем килограма вишка носила је само кецеље. Кецељама је звала хаљине које се закопчавају дугмићима од врха до доле, испод колена, и биле су увек цветне и са мотивима за које сам се питала какав је ум особе који те мотиве измисли. Причала ми је како се шминкала у младости, тада је почела и кафу да пије. Није тада било модерних шминки упакованих у розе паковања, не, она је користила црвени креп-папир за руменило и уместо кармина, и танко дрвце које је палила да нацрта црн младеж испод усне на бради, када то дрвце догори и охлади се. Имала је плаве очи, плаву, коврџаву косу и прћаст нос. Замишљам како се са сестром спрема за корзо, умела је детаљима да дочара причу. Деду је упознала када је имала више од тридесет година и већ један неуспели брак иза себе. Вратимо се на ту кафу, ипак је кафа јунак ове приче.
Прича ми како су је куповали у дућану у зрну и млели су је код куће. То је био посебан доживљај за децу. Висок, овални млин са дршком на врху, сав од месинга. Ни то није имала свака кућа. Деца би покушавала да покрену ручицу али за то је била потребна снага одраслих, тих истих који пију кафу. Устаје и одлази до зеленог креденца, вади неку кутију и из кутије кесу, а у кеси стари, ручни млин. Наравно, није у функцији али је сачуван. Излизан од коришћења, дрвени део ручке поприлично оштећен, скоро га и нема. Објашњава ми како се зрна кафе сипају и како се покреће.
„Добро, баба, али ја мислим на то одакле је дошла кафа у нашу земљу и у Европу?“, покушавам да јој објасним да ми пијемо нешто што није аутохтоно код нас. Зна она то, зна она да се код нас одвајкада сеју пшеница, кукуруз, сунцокрет, саде шљиве и јабуке, само што о томе никада није размишљала. Како да не зна кад је највише радила у надници, шта је друго могла са четири разреда основне школе. Брања дуда, шљива и скупљања кромпира се сећа још одмалена. Надница је дошла мало касније. Не знам да ли сте ви, читаоци, упознати са тим да и у садашњости код нас постоје особе са осам разреда основне школе који раде у надници? Услови рада се нису много променили, а нисам сигурна ни за новац који се добија за обављени посао. Данас је популарна камилица на нашим просторима, мало се и клима променила, а технологија обраде земљишта и није пуно. Кафа се не производи код нас, то свакако. Мада, и нема пуно обрадиве површине, много њих ради у савременим надницама и то у три смене у фабрикама које су изграђене на плодном тлу.
„Остави се ти кафе, знаш кад сам брала дуд и попнем се ја у крошњу високо, мама виче на мене јер јој је већ пред очима како падам и ломим руку, а шта ћеш, деца!“
Не одустајем од своје замисли и хоћу да јој приближим шта то ми пијемо. Невољно пристаје да ме саслуша, унуцима се увек повлађује. Причам јој како сам прочитала да је кафа дошла са Блиског Истока, да постоји легенда о почетку њене употребе и ко је донео код нас. Легенда каже да је постојао пастир Калди који је чувао козе. То јој је јако познато, имали су козе кад се удала. Много коза и много муже. Каже да је добро што су имали козе када сам се родила јер су ме дохрањивали са козијим млеком. Прича јој се свиђа изгледа. У сваком случају, он је чувао козе свакодневно на исти начин како се то ради и код нас, не постоји више начина за чување коза. Широко познато је да козе брсте све пред собом, наравно, моја идеја да имамо мини козе као кућне љубимце није била добро прихваћена јер ће коза све обрстити! Коза је назаустављива и потребно је много времена да би чувао козе. Ти мораш да гледаш шта оне раде, то нису краве које само пустиш на испашу цео дан. Мада, пронађе се данас понека покондирена крава која хоће сат од струје да уништи, поготову у улици Бошка Мијатова. Те краве су неке посебне сорте, ништа не слушају ни пастира, ни власнике. Скоро па као да се угледају на козе. Елем, пастир Калди је приметио да козе добију посебан прилив енергије када поједу непознате бобице. Можете погодити које бобице су у питању. Питам је:„Да ли мислиш да је неко употребио симболику и у овој причи људе упоредио са козама?“
Ово јој се није допало, каква ми је то прича да упоређујем људе са козама. Настављам упорно:„Размисли мало, људи пију кафу због енергије да би што више могли пред собом да газе као што козе не бирају шта брсте, зар не? Мораш признати да познајеш људе који су незаустављиви и у добром, али и у лошем.“
Наравно, не пије се кафа искључиво због тога. Многима је потребна енергија због посла, да остану дуже будни ради учења или писања. Једноставно, причање о сочном трачу је често најлепше уз кафу.
Не свиђа јој се и даље на коју воденицу идем али клима главом потврдно да познаје људе који “брсте“ све пред собом. Сетила се и сама свог охолог учитеља, тај је пио кафу сваки пут пре него што их је терао да клече у ћошку на кукурузу. Уф, а тек теткице у школи! Оне су редовно прво ујутру пиле кафу и онда истрчавале енергично из кухиње да их вуку за уши јер беру тамо неко цвеће. Присећа се и свог првог мужа, каже да је био рђаво насађен и да је увек добијала пар шамара после ручка и кафе ако није био задовољан. Разуме се, оставила га је врло брзо и њени родитељи су за оно време били прогресивни, примили су је назад. Сложићете се да и данас кубуримо са таквима који су рђаво насађени и није кафа за то крива, а ко је крив, то нам може рећи једино доктор психологије. А да има и дан данас родитеља који се својих ћерки одричу због части и угледа, нажалост, и то је истина.
„Да“, закључује да има људи који су слични тим козама, наравно, козе нису лоше нарави, оне су само животиње. Људи су ти који су чудног кова. Настављам своју причу о томе како је кафа дошла код нас. Говорим јој како постоје два правца. Један је да су је донели трговачки путници са другог краја света. Бити трговац у оно време је био јако цењен посао. Оженити ћерку трговца је било као данас добити на лотоу. Убрзо јој се појављују боре на лицу али од осмехивања, заборавља оне рђаве из свог живота. Други правац је да су нам Турци донели кафу, познату као турску кафу, а данас је то домаћа или црна кафа. Значи, од шеснаестог века ми сигурно знамо за кафу, тако наводе неки портали који су вршили истраживања. Дуга је то традиција и постала је део наше културе. Колико је лоших и добрих искустава прошло уз кафу. Кафа је та која прва чује све новости. Признаћу вам да пишем ову причу док пијем горку кафу, рано је јутро и кафа је прва која је сазнала да ће прича о њој бити на конкурсу.
Спомињем баби да није лоше бити трговачки путник, обиђеш свет, пробаш нове ствари и зарађујеш за живот. Наравно, она то категорички одбацује. Треба завршити средњу школу и удати се, каже то и додаје:„Да се не мучиш у животу.“ Баба је била на трагу нечега дефинитивно. Није знала да ја планирам академски пут за себе, макар факултет да завршим и да видим где ће ме то одвести. Да видим како се кафа пије на другим местима. Слушала сам како деца многих већ не живе у Србији, тада нисам знала зашто али је звучало занимљиво бити негде другде, наравно, из наивних разлога, не из ових разлога која су наша тренутна реалност.
„Занимљива је та твоја прича о кафи“, том њеном реченицом смо завршиле дискусију. Мени је било драго што сам је забавила и открила јој нешто ново али свакако да моја прича о шољици кафе није завршена. Наравно, ја сам уписала факултет и много пута још пила кафу са својом бабом која ми је говорила да сам ипак требала да се удам. Много су се мојих факултетских мука наслушале баба и кафа.
Заборавих да споменем да је неизоставни део кафенисања и цигарета, нас две то нисмо практиковале. Сећам се да сам први пут почела да се интересујем за поскупљења баш због шокантне приче о поскупљењу цигарета. Многи су их тада остављали, смањивали или прелазили на јефтиније, а ови што су их остављали, наравно, вратили су им се. Занимљиво је што се испоставља да нису привржени цигаретама него навици да се нешто врти по прстима, увлачи дим или, чак, само пућка. Тандем, кафа и цигарета су увек добитна комбинација. Не знам када су цигарете пронашле пут до наших простора али вероватно у слично време као и кафа али ми се чини да је кафа била приступачнија временом и мање на лошем гласу. Године су пролазиле, мењала се клима, друштво и политичари. Домаћа кафа је остала иста али су измишљене многе нове њене варијанте. Да је баба ту да проба кафу са сојиним млеком. Имала би да каже коју реч о томе. А тек да чује за ледену кафу! Кафа са укусом чоколаде, тако нешто неукусно ти изазива црне мисли-рекла би. Значи, цигарете су нагло поскупеле у другој деценији другог миленијума. И то се преживело. Како је време одмицало, почела сам све више да разумем бабине речи како удаја решава пола проблема. Наравно да је мислила на добру удају, као њену за мог деду, не за оног првог бизгова. Није дочекала да види моју диплому али знам да би била срећна иако не би разумела тај вид достигнућа. А кафа како се пила током студирања. То су биле шоље које у шаку једва стају. Са великим ушкама где можеш сва четири прста осим палца да ставиш. Пила се и ујутру, и увече, и у току ноћи, а мало се спавало. Такве шоље су постале популарне у данашње време. Што веће шоље и што више кафе. Пила се кафа али увек горка. Заборавила сам током студирања за те мале шоље из којих се кафа пије полако и са уживањем, заборавила сам и задовољство које је такво полагано испијање кафе било.
Поскупеле су цигарете и смањиле су им се пензије али то је све било у нашем општем интересу, прво за наше здравље, а друго за оздрављење наше економије. Није она разумела како функционише економија, знала је да верује у оно што чује. Што би неко лагао о томе? Сви желимо да нам буде боље. Ако ће нам бити боље од смањења пензија, смањите их. Цена кафе је остала иста. Мењало се друштво, мењала се клима али политичари све ређе, као и њихове презентације на телевизији. Уверавали су нас да то тако треба. Да треба хлеб да поскупи, да треба млеко да поскупи. Знате, због промене климе и чешћих суша, пшеница више не расте као пре, а сточари мењају занимање. Цена кафе се незнатно променила, недовољно да би алармирала људе као ономад цена цигарета. Баба не би веровала да сада људи бирају да раде у фабрикама у три смене пре него да буду газде и пољопривредници или трговци.
Не бих да будем злурада али чини ми се да овде нису сви били потпуно искрени. Смањене су пензије а повећане цене, о платама да не причам. Али! Елемир је богато село, ми не треба да бринемо. Ту су две фабрике од којих једна има своја постројења свуда у близини села за производњу нафте и гаса, кад нам исплате нафтну ренту, биће за кафу, цигарете и све остале основне животне намирнице. Али није баш све тако како наивни и доброћудни мештани верују. Нафтна рента је прекопотребна за неке велике пројекте и вековне инвестиције, да нам економија напредује. Биће за цигарете и кафу, за остало ћемо се снаћи.
Не знам да ли је баба преживела неку епидемију, ми корону јесмо. Многи људи су изгубили животе и још увек не знамо кад је све то кренуло наопако. Какав је то циркус био! Они мисле да могу да нам забране да пијемо кафу заједно, не знају они да ми можемо преко баште код комшије. Спекулисало се уз кафу да је то све вештачки у лабораторији измишљено. Полако смо почели да схватамо да смо та дружења уз кафу и време на селу, у свом дворишту уз своје животиње, узимали здраво за готово. Најстрашније приче које су се причале јесу приче о инфлацији. Хорори за одрасле у Елемиру и Србији нису серијске убице и кловнови из канализације, не, то је инфлација. Преживела је моја баба и Други светски рат, преживела је и инфлацију деведесетих. Није дочекала да види шта је инфлација у модерно доба. Јоој, какве су то муке када се оде у продавницу. Више не гледаш у беле цене, не, сад гледаш само жуте или наранџасте. Ако наиђеш на црвену, то је као да си ономад оженио ћерку трговца. Људи се жале трговкињама као да и оне на крају своје смене не плаћају те исте цене тој истој продавници у којој раде. Питам се шта би ми баба рекла када бих јој показала апликацију наше омиљене продавнице и како да прати снижења. Инфлација са собом на леђима носи више од једног јахача. Поскупљења су једно, а губитак посла је друго. Додала бих и то да носи са собом бес и тугу, а кафа ту може помоћи. Када некоме испричаш своје јаде, буде ти лакше. И онда људи прибегавају драстичним мерама. Постају путници али не трговачки. Неки се одлучују да не виде породицу радним данима, а неки да са породицом промене место становања. Кад би баба чула да и о томе озбиљно размишљам, не би јој се свидело. Причале смо о томе, још док сам пила слатку кафу, да је лепо путовати и видети света, ни тад јој се идеја о привременом одласку није допала.
Моја обећана земља је Шведска. Да видите како тамо пију кафу! Имају посебну реч за то -fika-. То значи да узмеш одмор кад год можеш уз кафу и пециво са циметом. То би се баби већ свидело, била је Соса и волела је пецива. Швеђани су у врху листе испијања кафе на целом свету. Они су то подигли на виши ниво, имају разне врсте кафе. И пију их из великих, средњих и јако ретко из малих шоља. Ако желиш малу кафу, то мораш посебно да нагласиш. Један пријатељ је већ тамо. Каже да је знао да за нафту кажу да је течно злато, то се овде у Елемиру често чује, ипак је највише наших становника запослено у тој компанији. Али тврди да је нова дефиниција течног злата данас кафа. Кад погледаш цену кафе, више није основна животна намирница, сада је луксуз. А када ти кафа постане највећа радост после буђења, схватиш да нешто није у реду. И тако, осване јутро када, уз домаћу кафу коју пијеш са родитељима, последњи пут провераваш да ли су сва документа на броју. Насмејана жена на шалтеру ти говори да је перон 60 тај са којег полазиш у земљу где је кафа стил живота, а не луксуз. Схватио је да је још дуго неће пити из малих, кафанских шоља. Тренд у Шведској је да се кафа пије из апарата и из картонских чаша-тако сви то тамо раде, мораће и он да би се научио новом стилу живота. Не знам како би изгледао мој опроштај али знам да бих свима обећала да ћу свако јутро пити горку кафу из мале шоље скуване у џезви и да ћу једну такву понети и пријатељу.
Размишљам о томе да постанем путник са трајним боравиштем далеко од Србије док пијем кафу из металне шоље коју сам купила као сувенир у поменутој земљи. Мислим да та шоља са мотивима најбитних појмова и туристичких атракција Шведске није предвиђена да се из ње пије топао напитак. А ушку је незгодно ухватити, пече и она. Пробала сам кафу и из картонских чаша са пластичним поклопцем, није ни то згодно као мала, кафанска. Баба би ми сад рекла:„Лепо сам ти рекла да се манеш тог факултета и да се удаш, не би ти ишла у Шведску већ преко баште код комшинице на кафу!“
