Можда смо сви превише залутали.
Да ли смо то Богу леђа окренули?
Немамо кућу од свиле па постадосмо незахвални.
Немамо Ферари па смо мрзовољни.
Не волимо људе и главни смо критичари
Сви бисмо хтели на овој земљи бити владари
Управљати временом и решавати мноштво ствари.
Допливати до неба, накупити се злата и сребра
Па се вратити и себе величати.
Сваког се дана будимо.
Али то се ваљда мора очекивати.
Сваког дана се са неким грлимо
Али то смо већ навикли.
Сваког дана храну конзумирамо
Иначе, не би преживели.
Ништа од овога није наша воља.
Ништа се од овога не подразумева.
Али ипак ми то очекујемо.
Ако нечега нема чак се и наљутимо.
Незнајући да су то дарови за којима неко жали.
Неко тамо, ко нема чак ни дом
Радује се животу свом.
Носи са собом тешко бреме
Али он као ми ипак нема време.
Нема време за жаљење.
Када бисмо само мало удахнули.
Када бисмо схватили да смо сами себи највећи непријатељи
И када Божју добру вољу не бисмо злоупотребљавали
Чистијег срца, мирније душе и захвалнијим умом и друге бисмо из тамнине будили.
Ходамо.
Говоримо.
Грлимо.
Размишљамо.
Живимо.
Па хајде бар мало и животу да се дивимо!
