Небо се чисти. Прозор чека перача.
Свраке црне, не виде им се флеке.
Распарчана светлост толико нам значи.
Више него кеш, више него пластика, више него крипто.
Ко ту себе самог вара?
Варалица лица губи.
Стилска крила, сан о лету,
посебан осећај као тема за подкаст расправу.
Руке дижемо високо. Не предајемо се,
већ држимо предавања док се све не разјасни, не научи.
Да ли се сад јасно види?
Ја снови дим и небо.
